Прочитај ми чланакПоред свих мука које су нас задењих деценија снашле, сваке године имамо и велике друштвене проблеме, тензије, свађе, трзавице, притиске, уцене, због парадирања педера и лезбејки у срцу Београда. Још нам само они фале, па да све наше але буду у комплету.
Поред свих мука које су нас задењих деценија снашле, сваке године имамо и велике друштвене проблеме, тензије, свађе, трзавице, притиске, уцене, због парадирања педера и лезбејки у срцу Београда. Још нам само они фале, па да све наше але буду у комплету. Па о чему се ту заправо ради? Око тога има много нејасноћа и прећутаних ствари.
Тако, на пример, нико не рече да је парадирање само по себи истовремено и пропагирање и врбовање нових присталица међу најмлађим нараштајима. Зар не? Даље, неки од противника Прајда у својим изјавaма у старту се ограђују тиме што говоре да свако може у свом кревету да ради шта хоће, што такође није тачно. Не може, на пример, да упражњава инцест или педофилију и сијасет других гадости.
Пошто данашње Србе, а нарочито оне на власти, треба пре свега и под један научити памети, јер им набављене – купљене дипломе многобројних, а узалудних приватних факултета њу, то јест памет, нису дале, послужићемо се Наполеоновом неуспелом шпанском авантуром да бисмо бар са једне стране расветлили проблем. Чим смо споменули Наполеона, значи да је у питању историјско-политички аспект. У октобру 1807. године Наполеон је са Шпанијом склопио савез са циљем да заједно освоје и поделе Португалију која се, као вишевековни савезник Британије, није придржавала Континенталне блокаде. Убрзо је француска војска умарширала у Шпанију, а ради напада на Португалију.
У то време у феудалној и конзервативној Шпанији било је веома хаотично стање јер су се о власт отимали краљ Карло IV и његов син Фердинанд, а чак је постојала и трећа фракција коју су чинили Краљица и њен љубавник Годоја. Наполеона су многи убеђивали, међу њима и главнокомандујући француске војске у Шпанији Мира, да га цела Шпанија очекује као Месију. Неслогу шпанских Бурбона око власти, Наполеон је веома вешто искористио и у Бајону је појединачно приволео све претенденте на власт да је се одрекну и то у његову корист, а затим је у јуну месецу 1808. године шпански престо препустио свом старијем брату Жозефу, који је проглашен за краља Шпаније.
Недуго затим избила је оружана побуна шпанског народа против француских завојевача и рат је са променљивим успехом трајао све до 1813. године, када су Французи најзад истерани из Шпаније. О размерама борби у Шпанији најбоље сведочи податак да је у једном моменту Француска имала ангажованих у тој земљи 230 хиљада војника, а о суровостима и о страхотама тог рата најбоље нам сведоче слике Франциска Гоје. Чак је и Наполеон лично морао да се стави на чело своје војске, те је у децембру 1808. године ушао са њом у Мадрид.
Наметање својих вредности Верујући и даље да ће шпански народ да придобије на своју страну тиме што ће да му подари француско законодавство, најпрогресивније, најправедније и најдемократичније у тадашњој Европи, јер је само у Француској био срушен феудализам и успостављен капиталистички поредак, Наполеон је одмах издао такозване Мадридске декрете којима је:- укинуо сва феудална права у земљи,- укинуо све царинске баријере између провинција,- укинуо инквизицију,- укинуо 1/3 манастира и њихову имовину доделио држави.
Али, и поред свега тога, на Наполеоново запрепашћење, крвави рат у Шпанији настављен је са несмањеном жестином. Дакле, иако је Наполеон Шпанцима даривао у то време најпрогресивније законодавство и ослободио их феудалних стега, није успео да придобије њихову наклоност. Очигледно је да је био у великој заблуди јер, мада су Мадридски декрети били антифеудални и прогресивни, основни недостатак им се састојао у томе што су они били споља наметнути Шпанском народу од стране окупаторске силе. Такође, Наполеон уопште није имао у виду специфичност, различитост шпанског друштва у односу на француско друштво, а пре свега у историји, култури, традицији, као и различити ступањ привредне развијености тих земаља.
Тако, на пример, док је Француска црква пре револуције била огрезла у привилегијама и неправдама према сопственом народу јер је била највећи земљопоседник у држави, Шпанска црква била је један од главних носилаца националне ослободилачке борбе против арапских освјача и то, ни мање ни више, него читавих осам векова. Са своје, пак, стране, шпанска буржоазија још увек није била достигла степен друштвеног утицаја који је имала француска буржоазија. Ако сада знамо за Наполеонову неуспешну авантуру у Шпанији, можемо, без страха да ћемо да погрешимо, да закључимо да и најпрогресивнији закони једне земље, па чак ако бисмо и законе о правима хомосексуалаца сматрали прогресивнима, не могу аутоматски да се примењују у другим земљама, нарочито не насилним наметањем, а поготову ако се још не узимају у обзир специфичности историјског развитка тих земаља, као и њихове особености што се тиче културе и традиције.
Када све напред речено имамо у виду, онда нам је и сасвим разумљиво, сасвим јасно зашто „Парада поноса“ не може да заживи у земљи Србији, јер се она, под један, нама намеће са стране, споља, савременим начинима присиле, а под два, не уважавају се историјске и све друге многобројне разлике између Србије и земаља Запада. Наша култура; језик, писмо, вера, морал, уметност, обичаји – нису као њихови. Наша традиција – није као њихова. Наша историја – није као њихова. А шта тек да кажемо за нашу економску развијеност, односно неразвијеност?
Дакле, можемо да закључимо да нама Србима ама баш није место у том неморалном, блудном, хомосексуалном, западњачком свету и да нема шта да тражимо у том друштву, ако и даље хоћемо да будемо Срби и да и даље поседујемо све оне одлике, карактеристике по којима смо се одувек разликовали од других народа. И докле год је то тако, докле год су Срби Срби, „Парада поноса“ неће моћи да заживи у Српском народу.
