Ових дана, месеци у Србији су на културној сцени бројни музички фестивали и фестови, а све у стилу „хајде да се напијемо“ или на чистом српском језику „гуд ризн то дринк“. Богу хвала клоакални Излаз, само не знам из чега, је прошао. Да се неко од пластичара сетио да сакупља шприцеве као секундарну сировину сигурно би добро прошао.

Такође, на другој страни Србије је исконска Гуча, коју упорни карлеушатори мозга покушавају да приближе клоаки. Ипак Гуча као један од центара моћи музичког размишљања Србије се не да. То смо могли да осетимо на свирци, намерно не кажем на концерту јер и није то, виртоуза на Величанству Труби, Дејану Петровићу.

Спој одмерености између музичара и публике, спој између говора Величанства и пријема гледалаца се видео и из свемира, а господско уживање деце и одраслих било је на немањићком нивоу. То је уствари био стваран резултат Дејанове продуховљености, који је гучанско представљање трубе изједначио са свирком Луја Армстронга, а себе уписао у значајне трубаче света. Душко Гојковић не треба да се секира, јер има наследника.

Ако је Труба Величанство, онда је фрула сигурно кнегиња дувачких инструмената, а уствари је питање ко је ко, јер је свирала сигурно најстарији инструмент, па зато ако је уживање на свирци Дејановој немањићко сигуран сам да је уживање у стидљивој Прислоници на нивоу миличевском.

Нове снаге као што су Јанко Лукић и Дајана Ђокић свакако дају тон овогодишњем представљању фруле, које би на неки начин могло да буде предпремијера Гуче, али организатори се нису ни за тридесет година потрудили да Прислоницу макар мало уздигнуи и да је прислоне тамо где јој је место, до Гуче. У сваком случају Сава Јеремић би се поносио младошћу наследника, Микан Обрадовић њиховом виртоузношћу, а Бора Дугић ће сигурно похвалити продуховљеност нових снага.

Нажалост због наслова морам да споменем и западни клоакални фестивал дивљаштва, које се огледа у зрцалном одразу српског мозга отелотвореном у чавоглависању застарелог мафијашког оружја калибра 11,43мм. Када рђа не може да пуца, а пуца само уз помоћ Деветнаесторке, онда рђа покушава да пјева, пјевала му мајка.

Позив на линч, спремност и спомињање покатоличених Срба који су предводили бестијалне, оргијалне и мозговно болесне кољачке банде од Стоца и Пребиловаца, до Јама и Јасеновца, само је знак да иза њих стоји за дом спремна држава, подржана од Деветнаесторке.

Ми „примитивни, прости“ Срби опанчарског газа, окровљени шубаром или шајкачом, а украшени везеном кошуљом и брич панталонама, којима је западни медијални Црногорац Вељко Булајић више нанео штете него сви ратови, никако да схватимо да је то систем, а не случај, па се увек исчуђавамо кад рђа изађе да пјева чак и у „ братском Марибору “ којем као и свима њима и да хоћу Децу не могу да заборавим.

Зато браћо и сестре не заборавимо да је наш газ био немањићки, али и оштриловски, свевладски и властимиривићки. То им смета. И спремимо се спремимо. За сваки случај.

Извор: cirilica-beograd.rs

Ознаке: Гуча, музички фестивал