Прочитај ми чланакШта се заправо десило тог кобног и врелог 15. јуна 1862. године до данас није у потпуности расветљено. Постоји више верзија о личностима и узроцима догађаја, али је само исход поуздан и поткрепљен документима.
Средином 19. века односи Србије и Турске били су на граници ратног стања. Иако формално призната као самостална целина у оквиру Османског царства, Србија није имала независност и кнез Михаило је, по свом другом доласку на власт 1860. године, као један од главних циљева поставио, дефинитивно ослобађање од турске власти.
Ситуација у градовима у којима су боравили турски војници била је још наелектрисанија. У Београду су постојале две полиције – српска је била надлежна за спорове међу српским живљем, а турска међу турским становницима. А онда је један догађај који се збио једног врелог јунског поподнева 1862. године изазвао прави мали рат…
Шта се заправо десило тог кобног 15. јуна 1862. године код београдске Чукур чесме до данас није у потпуности расветљено. Постоји више верзија о личностима и узроцима догађаја, али је само исход поуздан и поткрепљен документима.
![]()
„Саво,ајд` трк донеси воде са Чукур чесме!“
Сава Петковић био је тек дечак. Иако је био из села Луково код Куршумлије у Београд је стигао коју годину раније како би изучио сарачки занат. Те 1862. године био је шегрт код бакалина Алексе Николића и тог врелог јунског дана кобни догађаји у које ће малишан бити ненадано уплетен почели су једном сасвим обичном реченицом: „Саво,ајд` трк донеси воде са Чукур чесме!“
Јунска жега је на извор поред Саве негде између 16 и 18 часова 15. јуна 1862. године довела и многе друге Београђане, али и турске низаме – војнике који су још увек били стационирани у Калемегданској тврђави. Од овог тренутка, није најјасније шта се и којим редом дешавало.
По једној верзији, један турски војник је отео Сави крчаг из руку како би се напио. По другој, дечак је био тај који је у општој гужви у гурању око чесме разбио крчаг Турцима. Према сведочењу Карла Перола, очевица и чувеног гостионичара код „Хајдук Вељка“, Турци су тражили да пију воду из Савиног крчага, а дечак то није дозволио.
Шта год да је био повод, Турци су реаговали бурно и насилно. Саву су ударили крчагом у главу и дечак је пао окрвављен поред чесме. Постоји и верзија по којој је на њега један низам потегао бајонет и убио малог Саву, али она је историјски непотврђена.
Убрзо је наишла српска патрола, а за њом и турска и дошло је до оштрог вербалног обрачуна. Да би се разрешио цео догађај, стигао је и терџоман – тумач турског језика београдске полиције Сима Нешић.
А Сава?
Шта је било са дечаком Савом Петковићем није познато. По једној верзији, њега је рањеног кући отпратио терџоман Сима, док је по другој дечак уздахнуо ту, код Чукур чесме. Како га историјски извори више не помињу, вероватно је да је, било ту, било код куће, свакако преминуо од последица рањавања.
Сима Нешић и српски жандарми покушали су да приведу одговорног низама, али су Турци онда запуцали и у општем метежу убијени су Сима Нешић и жандарм Ђорђе Нишлија.
Почетак коначног расплета
Вест о догађањима код Чукур чесме као муња су се пронели Београдом. Убрзо потом, читав град је плануо, а нагомилано незадовољство је експлодирало. На све стране чули су се експлозије и борба на улицама је почела да се распламсава.
Један догађај подстакао је низ нових и одлучујућих. Тада су Срби заузели Варош капију и Сава капију, а вест је стигла и до осталих градова у Србији. Кнез Михаило је, из Шапца где се тих дана налазио, послао ултиматум Турцима да до осам часова увече напусте варош. Српско становништво је подигло барикаде за одбрану.
Следећи дан 16. јун протекао је у миру, али је већ наредни 17. био судбоносан за Београд. Турци су се повукли у Београдску тврђаву и почело је бомбардовање које је сејало смрт међу српским цивилима. Погинуло је око 50 грађана и војника, изгорело 20, а уништено око 357 кућа.
У току јула исте 1862. године, у Канлиџи поред Цариграда започети су мировни преговори на којима су учествовали Француска, Енглеска, Русија и Аустрија. Представници Србије, као вазалне кнежевине, нису били позвани.
На интервенцију страних конзула, пре свега британског конзула Лонгворта, тада је закључемо примирје које су потписали Ашир-паша и министар Гарашанин, као и представници страних сила. Тада је донета одлука да се турско становништво које живи ван утврђења исели из Србије. У наредних годину дана отишло је више од осам хиљада Турака.
Догађај који је покренуо лавину
Дуго се након овог великог историјског догађаја причало и препричавало шта се заправо на Чукур чесми догодило јуна 1862. године. Касније варијације писаца о овом догађају створиле су бројне романтизоване легенде о погибији српског дечака Саве и његових савременика.
Како било, након дугих дипломатских преговора и борбе, средином марта 1867. кнезу Михајлу је у Цариграду турски султан предао ферман о предаји градова Београда, Смедерева, Шапца и Кладова. Исте године кнез је добио кључеве Београдске тврђаве, а свечаност је одржана 6. априла на Калемегдану.
