Прочитај ми чланак

СИНИША КОВАЧЕВИЋ ЗА СРБИН.ИНФО: Србија нема никог осим нас

0

Наш уважени драмски писац и редитељ, господин Синиша Ковачевић, осведочени је истакнути родољуб, врхунски интелектуалац и одличан оратор. Свој став износи јасно без двосмислених порука.

На Факултету драмских уметности у Београду дипломирао је као један од најбољих студената у историји овог факултета. Његова књижевна дела преведена су на неколико страних језика. Супруг је наше еминентне глумице Љиљане Благојевић и отац Калине Ковачевић, младе и успешне глумице.

Сценариста је и творац низа представа од којих се највише издвојила „Велика драма“ и редитељ филма „Синовци.“

Славица Мојсин

Господине Ковачевићу, родољубље одише из сваке Ваше поре, те не чуди податак да се представа „Велика драма“ изводи од 2002. године у Народном позоришту у Београду,  у којој су главни актери Вук Костић, Љиљана Благојевић и Танасије Узуновић. Публика је као најискренији критичар то Ваше отелотворење кроз представу препознала, гледајући је пуних 15 година. У преко две стотине извођења, представа је била веома посећена, иако као народ наизглед нисмо заинтересовани за такве теме. Како то објашњавате?

Почети интервју са родољубљем које неко поседује у најмању руку, звучи чудно. Родољубље или патриотизам је осећање које је подразумевајуће, при чему однос према отаџбини спада у оне прелепе ирационалне љубави, попут емоције према родитељима, детету или партнеру. Ако бисте неком странцу покушали да објасните да га изузетно цените јер је патриота, наишли бисте или на потпуно неразумевање или подсмех. Па сви Французи воле Француску, патриотизам једнако припада сваком Американцу, Руси ће се увек заклињати у Русију…

Дакле, само је овде то прелепо осећање неподразумевајуће, шта више често третирано са подсмехом или као хендикеп. То је нешто што је у нашим просторима често знало да буде уновчено, политички злоупотребљено, медијски офуцано, са често крвавим кусуром. Отуда код одређеног броја људи нека врста одијума према патриотизму. А он није ништа друго него да учитељ подучава, пекар меси одличне хлебове, лекар лечи а свештеник проповеда. Право питање је, цитираћу Цицерона, „Не шта Рим може да учини за тебе, него шта ти можеш да учиниш за Рим.“

Са патриотизмом се не рађамо, он се учи. У породици најпре, у школи, позоришту, међу пријатељима и међу књигама. И јако је важно повући ту линију разграничења између власти и државе са једне стране и отаџбине са друге. Власт па и држава могу се не волети, презирати чак, са отаџбином то не сме да буде случај. А како објашњавам успех Велике драме, просто, одличан комад, одлично изрежиран и одлично глумљен. Добро позориште.

Тридесет хиљада људи годишње напусти отаџбину, тражећи посао и хлеб ван њених граница.Поражавајући је податак да у Србији тридесет хиљада људи више умре него што се роди. Како то коментаришете?

Указујем на то дуги низ година. Нестајемо као народ, полако и чини се неопозиво. То су огромне цифре за малу нацију. Наши најлепши осмеси улепшавају Торонто, Берлин, Њујорк, Москву…Годишње нестане једна Рума. Оно што није куповало дипломе или је у иностранству или у редовима за визе. Остаће старци по домовима да чекају дознаке и петак да разговарају скајпом са унуцима, и остаће незналице са купљеним дипломама на местима државних секретара. Једнога не тако далеког дана, сви становници Србије који нису у пензији биће државни секретари.

Да ли  у историјском и демографском смислу на основу наведених статистика, Србија претендује да постане, како Ви кажете „Празна, зашикарена, стара и ничија, чија стока његова планина“?

Нажалост, она је већ празна, зашикарена, стара и ничија. Села готово више да нема, из црквених и школских прагова расту зове, а то већ више није ни политичко ни демографско него етичко питање. Да ли смо, као генерација, имали право на такве пропусте.

Шта мислите, да се десило са народом којег је красило достојанство и јунаштво, чак смо изгубили и идентитет, а гордости нам не мањка?

Погрешним избором политичара, поетичких и идеолошких система вредности, негативном селекцијом у свему, конзистентном и упорном употребом Парова, Фарме, силикона, турбо њакања, дошли смо до овога данас. Сви грехови станују у нашем комшилуку, не само гордост.

Сматрате ли да се стидимо што смо изневерили своје претке који су живот дали за слободу отаџбине као и Теслу, Пупина, Светог Саву и све наше великане и светитеље?

Сигуран сам да се не стидимо. Један од основних проблема управо и јесте недостатак стида. Страшно је кад ви као жртва морате на себе да преузмете улогу кривца, туђ недостатак срамоте претворите у властити стид. Kамо среће да се стидимо.

Има ли Србија опозицију, квалитетан опонент тренутној власти?

Србија у овом тренутку има јако лошу власт, састављену од политичких конвертита, људи углавном без знања, морала и академске и елементарне честитости, гле чуда, још гору опозицију.

Синиша Ковачевић

Окончани су протести незадовољне омладине председничким резултатима. Сматрате ли да су се самоорганизовали путем друштвених мрежа или под нечијом ингеренцијом, са намером да се изврши дестабилизација државе?

Мислим да ти протести нису уследили незадовољством изборним резултатима, него начином на који је победник дошао до победе. Сасвим је свеједно да ли су протести настали спонтано или су организовани, никада потреба и потрага за истином и правдом не може дестабилизовати ни једну породицу, ни једну државу. Ћутаћемо да нас тата, кад попије малтретира, поред шамара има ту и горих ствари, да бисмо сачували стабилност породице. Ајте молим вас. Наша је држава дестабилизована глађу, неправдом, неоколонијалним третманом радеништва, одласцима, незапосленошћу, бедом, трговином дипломама и звањима, лоповлуцима…А дестабилизоваће је суботички, новосадски и престонички студенти. Напротив, они су последња сламка спаса.

Које још елементе драме можемо до очекујемо након избора и да ли је код нас могућ „македонски сценарио“?

Чуо сам од неких македонских познаника да се код њих ствари одвијају по српском сценарију.

Сваке године 9. маја обележава се Дан победе над фашизмом и Дан Војске Србије. Међутим за нас Србе, овај датум представља и почетак страдања од комуниста, а и отимање територија од губитника у Другом светском рату. Има ли смисла по Вашем мишљењу славити овај дан као Дан победе?

Доживљавамо најгрубљи вид историјског ревизионизма. Свакако не случајно, датум капитулације нацистичке Немачке у Другом светском рату је сада, гле чуда,  Дан Европе, а датум истог таквог пораза у Првом рату и такође датум потписивања капитулације зове се сада Дан примирја.

За мене ће то увек бити Дан победе над фашизмом из моралних и породичних разлога, а Дан примирја, датум када су мој прадеда Вава и Срби у Првом рату примирили окупатора.

Каква је улога Америке у свету и код нас након победе Доналда Трампа?

Још увек потпуно нејасна и неартикулисана. Питање је Трамповог карактера хоће ли ући у историју као реформатор који је променио судбину човечанства, одуставши од непотребног ривалитета и непријатељства са архинепријатељем из Kремља или ће, како се то колоквијално каже, лећи на руду америчког и светског мега капитала. Сазнаћемо ускоро.

На снази је присилна сексуализација деце кроз образовни и васпитни систем,  кроз уџбенике које су писале одређене невладине организације. Како спречити сценарио који нас кроз овакав вид образовања може задесити за двадесет година?

Добро сте то дефинисали као присилу. Она није безопасна јер деформише идентитетске  феномене. Но, као и свака присила, осуђена је на неуспех, пре или касније. И ова врста едукације мора се одвијати као процес, прилагођен околностима, менталитету, еротској, моралној и идентитетској матрици.

Који је Ваш став о потписивању петиције против изучавања Дарвинове теорије еволуције?

Изгледа  ми као судар два јарца на брвну. Браниоци Светог Дарвина нису ништа мање догмате од нападача. То су само две у низу теорија. Изгледа да је Дарвинова штампана у корицама важнијим од оних у које је укоричено Свето писмо, или су његови браниоци гласнији и боље организовани.

 

Нажалост, сведоци смо да у Београд странци хрле првенствено због ноћног провода, те да је субкултура узела примат. Kако привући туристе да посећују културне и историјске знаменитости наше земље Србије и престонице?

Можемо их привући тако што ће имати и одређену понуду темељену на том обрасцу. Музеји, фестивали, старине, провод…Тај провод свакако не би смео да првенствено подразумева јефтине, младе , еротичне и дарежљиве жене.

Наш народ је изгубио културу читања. Млади нараштаји су ретко упознати са делима Јована Дучића, Алексе Шантића и Ђуре Јакшића. Које бисте књиге осим дела наведених писаца, препоручили као својеврсну лектиру, нешто што млад човек данас мора да прочита?

Бојим се да било која препорука неће имати ефекта. Ово је време дајџестираних интернет издања велике литературе, време које нити тражи нити препознаје песму, нити му она треба. А ствари морате сагледавати у реалном философско-историјском контексту. Моја генерација стасавала је на националним песницима, руским класицима, англосаксонским драмама…Бојим се да ова неће имати ту привилегију.

Да ли подржавате иницијативу да књига Арчибалда Рајса „Чујте Срби, чувајте се себе“ буде уврштена у обавезан школски програм?

Ради се о фантастичној анализи једног народа, одличном препознавању свих његових врлина и мана, са једном објективном, интелектуално супериорном дистанцом, од стране доказаног српског пријатеља. Свакако постоје школе које би то требало да унесу у свој план и програм.

Који то пут као највиши идеал треба да следи наш народ у 21. веку, првенствено млади нараштаји?

То је пут обнове нације, њено замлађивање и спасавање од биолошког нестанка. То је и пут очувања властитог идентитета, изласка из Аугијевих штала корумпиране и однарођене политичке олигархије, пут моралне обнове, пут демократије и толеранције и вере у властиту посебност и потенцијал. Можемо ми то, Србија нема никог осим нас.