Прочитај ми чланак

ДАМА ПОБЕДЕ Партизанка Кица, прва жена која је на тенку ушла у ослобођени Београд

0

Свет данас слави Дан победе над фашизмом, дан када је нацистичка Немачка потписала капитулацију у Другом светском рату. Међу земљама победницама налази се и Србија. У операцијама ослобођења наше земље учествовао је и велики број жена. У ексклузивном интервјуу за портал Дневно.рс једна од њих, Кристина Јовановић – Кица, поделила је сећања на те славне дане.

Кристина Јовановић или краће Кица, како су је прозвали још док је била у одреду, данас живи миран, старачни живот на Чукарици. Много је времена прошло од када је напустила Доњу Јајину, мало село код Лесковца и са партизанима се упутила у ослобађање земље. Било је то ратне ’41, а она је имала само 16 година.

– Отишла сам у рат као Скојевка. Имала сам подрушку породице јер су сви моји били у партизанима. Првог дана ступања у одред, добила сам пушку и пошла у борбу. Ситуација је била страшна јер су наше крајеве на југу пустошили Бугари тако да сам одмах ушла у борбе – почиње своју причу за Дневно.рс Кристина Јовановић.

Наша саговорница каже да се чињеница да је млада девојка није нарочито осећала у одреду и да су и жене радиле све што и мушкарци.

И жене су од првог дана са пушком у руци учествовале. Радила сам све што и мушкарци. Неки другови су ми годинама касније рекли да сам била храбра. У крају се прочуло да сам приступила партизанима, па је Гестапо тражио од мог оца да ме се одрекне – каже Кристина.

Фаталне трешње на обронцима Копаоника

Кристина је била веома млада и, по сопственом признању, помало тврдоглава. У сећању јој је остао догађај који се збио на падинама Копаоника.

– Глад је била константна, пут тежак, а ми смо се стално повлачили. Негде у целом том хаосу угледала сам дрво са зрелим трешњама. Бринула сам о рањеницима и помислила како би било дивно да имам те трешње да их обрадујем. И тако сам се усред повлачења попела на дрво и почела да берем – сећа се Кристина.

Ситуација се отргла контроли.

– Признајем, заборавила сам се у том брању. Док се све то дешавало, наши су толико одступили да сам још само у даљини могла да чујем појединачно пушкарање. Потпуно се смрачило. Када сам погледала доле, видела сам да сам окружена непријатељима – препричава Кристина један од најдраматичнијих момената из њеног живота.

Међутим, они ни у једном тренутку нису погледали горе.

– Били су толико уморни да су буквално бауљали. Ја сам сишла, и памтим да сам знала једино да морам да идем на југ. Да ли ме нису видели, или су помислили да сам нека чобаница, не знам ни данас – објашњава другарица Кица, али са поносом додаје да је на крају ипак стигла до свог одреда и то са торбом пуном трешања.

Кристинина 21. српска дивизија цело лето 1944. године провела је ослобађајући места по Шумадији. Почетком септембра стигла је и дуго прижељкивана команда да се крене на Београд.

– Код Наталинаца, села код Тополе сусрели смо се са Црвеном армијом. Сећам се да је радост била огромна. Ти борци су били толико слични нама да се ни по чему заправо и нисмо разликовали – прича Кристина.

Генерал Жданов је од нашег команданта тражио јединицу која ће се прикључити његовим борцима на тенковима и одмах кренути за Београд.

– Ја сам била међу изабранима и кренули смо већ следећег јутра. Тако је и настала чувена фотографија мене на тенку међу руским борцима – објашњава Кристина.

Јединица којој је припадала наша саговорница прво је водила борбе код Авале. Сећа се да је све било непроходно и да је било јако тешко освојити је.

– Само на Авали нас је погинуло 43, али смо је на крају ипак освојили. Сећам се да је мој командант молио Русе да пазе када бомбардују врх јер се тамо налази споменик који много значи нашем народу. Управо због тога је обележје Незнаном јунаку у рату било тако мало оштећено – прича наша саговорница.

Тенковска дивизија је од Авале кренула према граду. Прошли су Јајинце, већ уништен логор на Бањици. Кристина каже да су јој нарочито у сећању остали призори унезверених људи који су их посматрали на улицама као да не знају шта се дешава.

Ипак, Кристину је најтеже тек чекало…

Најкрвавије борбе смо водили на Аутокоманди. Четири сата смо се непрекидно борили, прса у прса. Имали смо наређење да Немце хватамо живе не би ли они одали положаје и због тога нико није смео да пуца. И тако ја ухватим Немца, али ја ситна, а он дебео извукао бајонет да ме прободе. Помислила сам да ћу сигурно ту умрети, али онда се ниодкуда појавио један Рус, ударио тог Немца, онесвестио га и тако ми спасао живот – препричава Кристина.

Борбе су се наставиле све до 20. октобра и коначног ослобођење. Кристина Јовановић је све време неустрашиво учествовала у догађајима. Као трофеј из тог периода остао јој је пиштољ „Валтер“ који је сама отела од једног Немца.

Заробила 200 Немаца без опаљеног метка, али…

Кристина Јовановић је са црвеноармејском тенковском дивизијом прошла буквално цео Београд. Када је мало боље упознала престоницу схватила је да је на тенку протутњала Вождовцем, Булеваром, Звездаром… Ипак, нарочито занимљив догађај збио се у Малом Мокром Лугу.

– Када се ситуација мало стишала добили смо 15 минута вољно како бисмо се мало одморили. И тако су сви полегали, али ја сам морала негде у WЦ. И тако пронађем ја један жбун, кад чујем неке гласове на непознатом језику. Почнем да вичем, моји дотрче и тако заробимо Немце – прича кроз смех Кристина и додаје да су је другови због овог „инцидента“ дуго задиркивали.

Ипак, у овој акцији није испаљен ниједан метак, а њена група је заробила преко 200 Немаца са целом опремом и наоружањем.

– Негде око 27. октобра на Бањици сам први пут видела Тита. Тада је он дошао у ослобођени Београд и све нас поздравио. Дочек је био величанствен и дирљив! Народ је изашао на улице, сви су се радовали и поклањали нам ситнице и храну, иако су и они гладовали. Било је предивно – сећа се Кристина.

Њена дивизија је затим упућена на Сремски фронт и ту је била све до пробоја. Кристина је била у борби све до краја рата.

Ко је Кристина Јовановић?

Кристина Кица Јовановић је рођена у селу Доња Јајина код Лесковца 1925. Већ 1941. године је приступила одреду који је 1944. ушао у састав 21. српске дивизије.

Са њом је учествовала у борбама широм Шумадије, као и у одлобођењу Београда, октобра 1944. када је била део јединице придружене 36. тенковској дивизији команданта Жданова. Учествовала је у борбама све до краја рата.

Одликована је са више одликовања. Носилац је партизанске споменице ’41. После рата, завршила је учитељску школу и радила као васпитачица и учитељица у више школа.

Иако у 90-ој години живота, једна је од најактивнијих чланова општинског одбора СУБНОР-а Чукарица.