Прочитај ми чланакКако је најмоћнија обавештајна агенција на свету мењала и цензурисала сопствене извештаје о председнику Србије и Југославије током деведесетих година, сакривајући репресије над Србима са Косова и правећи највећег америчког непријатеља од некада „љубазног и шармантног" политичара.
Какве документе поседује ЦИА о светским лидерима? Шта они укључују и колико су детаљни? Да ли се процене ЦИА разликују од оних које знамо из масовних медија? И ако се разликују, у којим погледима? Да ли су више трезвене, мање сензационалистичке? Да ли су слободне од идеолошких предрасуда? Која се методологија користи, а који извори?
Ово су нека од питања која су ме навела да направим ФОИА захтев (Фреедом оф Информатион Ацт, Закон о слободној доступности информација) о политичару чије су активности обележиле читаву деценију на Балкану након пада Берлинског зида 1989. и насилног рушења Социјалистичке Федеративне Републике Југославије: бившем српском и југословенском председнику Слободану Милошевићу (1941-2006). Милошевић је био главни непријатељ НАТО у рату који је Алијанса повела против Савезне Републике Југославије у пролеће 1999. и представљен је као европски еквивалент Садаму Хусеину. Срушен је октобра 2000. уз помоћ западних обавештајних служби, укључујући ЦИА. Милошевић је своје дане окончао у затвору Хашког трибунала у марту 2006, под околностима које многи и даље сматрају сумњивим.
Нико није (јавно) питао ЦИА о Милошевићу раније и, пошто је преминуо пре више од десет година, било је разумно очекивати да бих могао да добијем неке интересантне, историјски значајне и информације које би биле вредне вести.
Оно што сам добио, након што се окончао цео процес, дефинитивно је било занимљиво и вредно вести (у супротном, не бих писао о томе), али тешко да је историјски значајно. У ствари, требало би да кажем да сам, по ономе што ми је ЦИА послала, више научио о озбиљности (или недостатку озбиљности) њихове декласификације информација и процеса објављивања, него о било каквим сакривеним тајнама о Милошевићу.
У ДОЦ-1 постоји следећа реченица: ‘У априлу 1987. Милошевић је привукао пажњу међународне јавности својим драматичним доласком на протест Срба са Косова, где је иницирао распаљиву кампању да ‘исправи грешке’ због којих су патили и затражио брз напредак ка пуној демократији и тржишној економији.’ Дакле, други део реченице, онај о „напретку ка пуној демократији и тржишној економији“, није се нимало слагао са наративом о Милошевићу који данас знамо. Како политичар који се залаже за такве циљеве може да постане јавни непријатељ САД? Очигледно је да не може. И зато је ЦИА одлучила да преправи овај део реченице. Он је прво модификован, а потом је и потпуно нестао
Процес
Све је почело 17. фебруара 2016. када сам, преко сајта Муцкроцк, поднео ФОИА захтев са упитом за „сва документа која се односе на српског политичара Слободана Милошевића (1941-2006)“. У захтев сам укључио и линк ка Милошевићевој биографији на Википедији и казао да доказ о његовој смрти није потребан, јер су медији широм света писали о томе.
Нисам дуго чекао на одговор. Четрнаестог дана марта 2016, Мајкл Лаверњ, координатор ЦИА за информације и приватност, написао ми је да мој захтев мора да се модификује. Наводно, мој захтев био је „толико широк да би наметнуо неразумни терет на Агенцију“ и да зато не могу да га процесуирају. Додао је да би мој захтев требало да буде мало више специфичан и (необично) дао пример тражења за „биографске извештаје са датумом од 1989. до 2000″.
Схватио сам да је то био миг и отписао 2. априла, затраживши „све биографске извештаје о српском политичару Слободану Милошевићу између 1982. и 2000″. Намерно сам променио почетни датум јер сам знао да се Милошевић директно уплитао у комунистичку политику раних осамдесетих, док је још био главни банкар Београдске банке. На крају ово није имало никаквог ефекта, јер сам добио искључиво документе из деведесетих. Очигледно, ЦИА је већ одлучила шта ће објавити после мог првог писма.
И тако, два и по месеца касније, 15. јуна, добио сам ново писмо од Мајкла Лаверња. Рекао ми је да је мој захтев успешно процесуиран и да је претрага ЦИА открила осам докумената на 15 страна који су, као што сам могао и да се уверим, одобрени за објављивање 10. јуна.
Један документ је објављен у целости, док је седам осталих обједињено и умерено цензурисано, наводно, на бази статутарних ФОИА изузетака (б)(1) и (б)(3). Као што ћу показати, произвољно наметање ових изузетака од ЦИА је у ствари најинтересантнији – и највреднији за објаву – елемент читаве ове ФОИА епистоларне авантуре.
Садржај
Документ који је објављен у потпуности лапидарна је презентација биографије Слободана Милошевића, на једној страни: професионална прошлост, образовање, лични подаци, језици које говори. На њему је датум, 7. август 1997. Све информације које су овде веома су познате. Једини занимљиви податак је што је писало да Милошевић „пије виски и пуши цигаре“. Зашто је ово укључено? Највероватније да би се експлоатисале личне преференције, које би могле да буду Милошевићева слабост. Можда је то био сигнал за начин како да се опусти, да се подмити или чак, још драматичније, да се отрује. Током Хладног рата, ово је очигледно била стандардна оперативна процедура главног ривала ЦИА, КГБ-а. Архиве Митрохина, примера ради, откривају да је КГБ планирао да отрује дуговечног југословенског лидера Јосипа Броза Тита поклоном у којем је био накит. Само је нагла и мистериозна смрт Стаљина ставила дефинитивну тачку на те планове.
Осталих седам докумената су нешто дужи резимеи Милошевићевих активности и личних црта и сви су, као што је већ напоменуто, умерено цензурисани. Они покривају период од 23. јуна 1992. (датум првог документа) до 12. августа 1999. (датум последњег документа). Зарад боље прегледности и схватања, у анализи и дискусији испод, назваћу их ДОЦ-1, ДОЦ-2 и тако даље.
ДОЦ-1, написан 23. јуна 1992, када је рат у Хрватској буктао а онај у Босни тек почео, описује Милошевића као „промућурног тактичара“ који добро зна како да манипулише српском и југословенском политичком сценом како би се задржао на власти. Он такође описује Милошевићев утицај на Србе у Босни и Хрватској, све са цитатом изјаве Горана Хаџића, српског политичара из Хрватске, да је Милошевић „највећи живи политичар“. Овде се Милошевићева стратегија описује као базирана на „националним емоцијама“ и каже се да је успешна.
ДОЦ-1 такође нашироко апострофира политичке снаге и актере који критикују Милошевића. У ствари, фокус на опозицију биће једна од главних одлика свих седам докумената. Број опозиционих актера о којима се говори ће се умножавати како време пролази и како Милошевић почиње све више да се посматра као препрека спољној политици Клинтонове администрације на Балкану. Засад, ипак, Милошевића веома цене. У секцији која се зове „Један на један“, која се очигледно ослањала на оне који су лично познавали Милошевића, он се описује као „импресивни говорник, самопоуздан, увек доминантан у разговорима очи у очи“. ДОЦ-1 даље каже да не само да је „обично предусретљив и опуштен током састанака у његовој канцеларији“, већ је и „мајстор за размишљање и доношење одлука под притиском“. Стиче се утисак да је ЦИА била очарана њиме.
Па ипак – а ово је веома важно истаћи, како би се разумео модус операнди ЦИА – читав овај пасус потпуно нестаје из ДОЦ-3 и свих следећих извештаја. Другим речима, после 1995, када је Милошевић полако постајао непријатељ агенде америчке политике на Балкану, ЦИА је цензурисала сопствене извештаје. Нико (чак ни они са безбедносним проверама) није смео да зна да је, не тако давно, Милошевић описиван као „љубазан“, „импресиван говорник“ и „мајстор за размишљање и доношење одлука под притиском“. Милошевић је сада претворен у непријатеља, човека који чини зло, и ускоро, у последњем извештају (ДОЦ-7, од 12. августа 1999), биће описан као осумњичени за ратне злочине. Али кључно питање које морамо да поставимо јесте ко се заиста више променио. Да ли Милошевић или циљеви америчке спољне политике? Да ли је, онда, остатак измишљен како би се прилагодио причи тог дана?
Други пример је у овом погледу још упечатљивији. Односи се на једну реченицу и на њену радикалну ревизију од састављача извештаја ЦИА. С обзиром на то да се реченица тицала догађаја из осамдесетих, ништа у том догађају није могло да се промени. Па ипак, као што ћу показати, интерпретацију је ЦИА преправила како би била више у складу са политички профитабилним негативним имиџом Милошевића.
У ДОЦ-1 постоји следећа реченица: „У априлу 1987. Милошевић је привукао пажњу међународне јавности својим драматичним доласком на протест Срба са Косова, где је иницирао распаљиву кампању да ‘исправи грешке’ због којих су патили и затражио брз напредак ка пуној демократији и тржишној економији.“ Дакле, други део реченице, онај о „напретку ка пуној демократији и тржишној економији“, није се нимало слагао са наративом о Милошевићу који данас знамо. Како политичар који се залаже за такве циљеве може да постане јавни непријатељ САД? Очигледно је да не може. И зато је ЦИА одлучила да преправи овај део реченице. Он је прво модификован, а потом је и потпуно нестао.
Већ у документу ДОЦ-3, од 7. децембра 1995, реченица је другачија. Уместо: „(он) је захтевао брз напредак ка пуној демократији и тржишној економији“, пише: „(он) је поставио захтеве за брз напредак ка пуној демократији и тржишној економији, према извештајима (цензурисано) медија“. Дакле, сада то више није представљено као чињеница (као што је било 1992), већ је „према извештајима (цензурисано) медија“. Степен поузданости је намерно смањен у новом извештају, не зато што су се појавиле неке нове информације о догађајима из априла 1987, већ како би се посејало семе сумње у очигледно позитивне утиске о Милошевићу (као заступнику демократије и слободног тржишта) у умове оних који читају извештаје.
Да је моја интерпретација тачна потврђује се даље чињеницом да је читав други део реченице потпуно изостављен у ДОЦ-6, од 15. октобра 1998, а да је сама реченица радикално преформулисана. У ДОЦ-6, реченица гласи „У априлу 1987. Милошевић је привукао пажњу међународне јавности својим драматичним доласком на протест Срба са Косова, где је иницирао распаљиву кампању да ‘исправи грешке’ због којих су, према његовим тврдњама, патили.“
Не само да се овде не помињу демократија и слободно тржиште, већ се доводи у питање и страдање косовских Срба. Док писац извештаја из 1992. није имао никакве сумње о томе (од извора много поузданијих него што је то штампа), писцу извештаја из 1998. (који је писао 11 година после догађаја), патње више нису биле искрене, већ само „наводне“, према Милошевићевим тврдњама. Када ово ставимо у политички контекст и истакнемо да је управо 1998. Америка (као лидер НАТО-а) ударала глазуру на план за рат на Косову, разумљиво је зашто су страдања косовских Срба од албанских националиста са Косова током осамдесетих морала да буду избрисана и представљена као производ Милошевићеве маште.
Цензура
Треба рећи нешто и о цензурисаним деловима у овим извештајима. Наводно, они су направљени на бази статутарних ФОИА изузетака (б)(1) и (б)(3) која се односе на питања у вези са извршним наређењима председника и Закон о ЦИА из 1949. Па ипак, с обзиром на то да се иста информација често понављала из једног извештаја у други, успео сам да откријем неколико примера где је иста реченица била декласификована у једном извештају, а (поново) класификована у другом, и обрнуто.
Примера ради, у ДОЦ-1 пише да је „његов (Милошевићев) отац, православни свештеник, напустио своју породицу и потом извршио самоубиство. Милошевићева мајка се такође убила, према извештајима из медија.“ Ове две реченице долазе после реченице „Милошевић је рођен у Пожаревцу 20. августа 1941.“ а пре реченице „Милошевић се прикључио Комунистичкој партији када му је било 18 година“. Ипак, у
ДОЦ-2, реченице о Милошевићевим родитељима биле су цензурисане. Постоји празан простор између дела о Милошевићевом рођењу и онога о укључивању у Партију. Цензура је наводно базирана на изузецима (б)(1) и (б)(3), али како то може да буде случај ако су исте реченице већ декласификоване у ранијем извештају?
Оваквих цензура које се појављују и нестају има у сваком извештају. Сетите се реченице о Милошевићевој љубави ка вискију и цигарама. Она је цензурисана у свим извештајима, сем у једном. Такође, постоје случајеви када се чини да белина од цензуре прикрива нешто тривијално, или чак ништа.
Ово доводи до два важна питања. Да ли је процес селективног редиговања последица лошег, неодговорног посла онога ко је био задужен за декласификовање докумената ЦИА? Или пак у овим документима који су дати на увид јавности не постоји ништа од заиста велике важности (јер се истински тајни документи држе под кључем или уништавају) а белине на месту цензуре служе само да се документима да лажна аура важности, пошто они делују као празни екран за фантазије и пројекције оних склоних теоријама завере? Вероватно има и једног и другог, мада бих се ја приклонио другој алтернативи.
Закључак
На крају, најзначајније од ФОИА докумената које ми је послала ЦИА не тиче се много Слободана Милошевића, његове личности, савезника и политичких активности. Све информације које се налазе у овим извештајима одавно су познате јавности, а нешто од тога уопште није чињенично тачно.
Најважнија лекција из свега овога јесте да је ЦИА спремна и вољна да цензурише и мења сопствене извештаје како би се они слагали са спољнополитичком агендом сваке председничке администрације. Оно што смо научили из извештаја јесте да ЦИА својим клијентима у влади говори оно што они желе да чују о геополитичким питањима или страним лидерима, а не оно што би ЦИА требало да ради, као непристрасна, нестраначка обавештајна агенција: реци како јесте и држи се чињеница.
Треба ли и да истичемо како токсично овакво „политикантство“ у обавештајној служби може да буде за америчку националну безбедност, али и за њен имиџ у свету? А и даље не постоје докази да се данас ради имало другачије од онога како је, што смо овде доказали, рађено деведесетих са документима о Слободану Милошевићу.
