Прочитај ми чланакДакле протести. Опет. На улице. Пиштаљке, транспаренти, пешачење, добоши. А нека свирка, ништа? Е моји организатори, какво је то зезање било 5. Октобра 2000. Можда и најбољи концерти одржани су широм Србије управо за време тих протеста. Шалу на страну. Него ко је организатор овог скупа?
На ово питање не постоји погрешан одговор. Ако кажете народ, у праву сте. Ако кажете Вучић, опет сте у праву. Па како је то могуће?
Као и на претходним изборима, тако и на овим, настављена је традиција куповине гласова владајуће странке. Како је настављена традиција куповине, тако је настављена и традиција плашења и претњи. Сигуран сам да нема јавног предузећа или установе у којој нико није ‘сугерисао’ радницима како да гласају и зашто. Поред кампање коју владајућа странка није ни водила, а како би тек изгледало да јесте, добри стари начини за прикупљање гласова нису оманули ни овај пут.
Када код куће имате децу, жену без посла, можда болесног родитеља у пензији, немате баш тај луксуз да изигравате Че Гевару и одбијате да сликате листић или да потпишете за сигуран глас када вам пословођа гурне списак под нос.
Када сте пензионер, који издржава своју децу и унуке, нисте баш у ситуацији да одбијете пријатног младог господина који вам нуди пар хиљада динара да заокружите одређени број на листићу.
Када тако сагледате ширу слику из једног непристрасног угла, видите поражавајућу ситуацију у којој народ гласа против самог себе. Свесно.
Човек као људско биће може много да поднесе и да истрпи. Једна изрека каже: ‘Жив се човек на све навикне’. Али има нешто што се зове достојанство. То нешто има невидљиву границу која није условљена ни новцем, ни глађу. Када вас неко више не гледа као човека, а ви то прихватате, макар и силом, тада губите достојанство. Али у сваком човеку чучи рефлекс, попут пса у мраку, који никог не дира и нико га не примећује. Али чим га неко дирне, он угризе.
Достојанство је организатор ових протеста. И докле год не истера своје, док не догура до оне границе када вас неко опет посматра као човека, неће се смирити.
И Вучић је организатор протеста. Тако што је дирнуо у достојанство људи он је директно одговоран. Он је главни разлог зашто су људи на улици. Он је и узрок, а изгледа биће и последица.
А народ? Па и народ је организатор, такође. Људи су устали против самих себе. Устали су против страха. Свака особа на улици води личну борбу.
Зато су ови протести можда и најтежи до сад. Зато што се овог пута стварно боримо сами против себе. Најзад смо схватили да смо сами себи највећи непријатељ. И да је решење управо у нашим рукама.
