Прочитај ми чланакКомбинације речи које могу да препознају само они којима су упућене, вечита су шпијунска работа многих војника. Али, када се ради о мањим, мангупским пословима, онда су неке кованица настајале и у варошким оквирима.
Данас су остала забележена сећања ондашњег полицајца Тасе Миленковића, и приче о томе какви догађаји су могли да изазову пажњу у доба када су још Турци били у Београду, средином 19. века.
– Обичај је био да су се из кућа јела често носила у пекаре на печење. Ђувечи, папазјаније, меса, пите, хлеб и друга јела носила су се у пекаре јутром, а у подне се враћале кућама. Турци су имали проблем, јер су се задржавали по дућанима, па су њихове жене морале постарати да се печена роба врати кући.
У то доба су Туркиње нерадо излазиле на улицу, него би провириле кроз капиџик, како би замолиле неког од дечака да им донесе из пекаре „питу од Аге Јусуфа“, или слично.
Сећања старог београдског полицајца говоре како би им дечак донео оно што су тражиле, а заузврат би добијао гурабију или шећерлему. Али, мангупа је било и биће…
Стари београдски пандур бележи како би се дечацима често осладило оно што би им запало у руке, па би уместо турској були, кривим сокацима отрчали у Ташмајданске пећине.
Тамо су Таса и његови полицајци пронашли гомиле тепсија и других бакарних судова. Пекаре су почеле да личе на „народне кухиње“ за ондашњу сиротињу, а посуђе су скривали унутар Ташмајдана, где их нико не би тражио.
У Ташмајдану је тада настало и легло професионалних мангупа које су звали шатровцима, јер су се скривали закриљени унутар пећина. Већ су смислили и своје посебне шифре којима су се споразумевали, а којима су упозоравали један другог на долазак жандарма.
Тако би, на пример, ондашњи Београђани знали да, када мангуп другом клипану довикне: „Гљај, клинче, порјат!“, то значи „Бежи дечко, иде жандарм“.
Тај језик заинтересовао је и младог професора Прве београдске гимназије Владу Јовановића, који је направио „Шатровачки речник“. Недуго затим, професора су прозвали Влада Шатровац.
Када су растерани мангупи са Ташмајдана, општина је почела да користи тај простор, а ове пећине су постале први пут београдско склониште у време турског бомбардовања града 1862. године.
