Прочитај ми чланакДобривоје Самарџија, кувар који је спремао за највише функционере. Маршал се није жалио на храну, а знао је и да се дружи с послугом. Код Милошевића није било шале, нисмо смели да изађемо из кухиње.
Тито, Милошевић, Рокфелер, Олбрајтова, Самаран, Лилић, само су нека од имена људи које је нахранио Добривоје Самарџија (67). Овај кувар је за време рада у војно-угоститељској установи „Авала“ важио за највећег стручњака с варјачом. Због тога, током целог радног века, био је „специјалац“ у кецељи, коме је посао био искључиво да спрема храну дипломатама и највишим политичарима ондашње Југославије.
Од 1973. до 1980. године кувао је председнику свих народа и народности оне велике, бивше СФРЈ. По задатку, био би распоређен по резиденцијама када би у госте долазили високи страни државници.
– Тито се никада није жалио на храну, а знао је и да се дружи с послугом. Чак је волео да нас све изведе да слушамо певаче који су долазили да наступају њему у част – сећа са данас Самарџија. – Волео је јагњеће и прасеће печење и масну храну. Међутим, то су му бранили лекари и безбедњаци. Кришом смо му давали печење. Волео сам га, сви су га волели.
Према Самарџијиним речима, Тито је у слободно време имао обичај да се прошета до кухиње и гледа како се припрема храна. Упркос забрани, од кувара је тражио да проба прасетину. Најслободније се осећао када би долазио на Брионе и у Бугојно.
– Увек је у соби имао свежег, младог сира. По протоколу, бели мрс се мењао три пута дневно – присећа се овај кулинар.
Када би код Тита долазио неко од страних дипломата из земаља несврстаних, Самарџија је у Бугојну и Карађорђеву био задужен да спрема храну.
– Маршал је волео традиционална јела босанске кухиње – босански лонац, шарену долму, бегову чорбу, па супу од фазана, консоме и јагњеће пикљеве – присећа се Самарџија.
После Титове смрти, Самарџија је наставио да спрема храну највишим државним функционерима. Због многобројних познанства, важио је за човека који може да отвори многа врата. А за себе каже да је и даље у души – комуниста.
– Током службе стално су ме проверавали. Све док нисам једном безбедњаку рекао да ја постављам председника општине и начелника полиције на Сокоцу. И да ми више не узнемирава фамилију и комшије. После тога, никада више моје име није проверавано. У то време био сам пријатељ са Џемалом Биједићем, Хамдијом Поздерцем и Бранком Микулићем.
Потврду да је најбољи, добио је приликом скупа највећих банкара у Београду. Са специјалном наредбом, коју и данас чува, на десет дана био је премештен у хотел „Бристол“. Током самита ММФ, припремао је храну за Дејвида Рокфелера, који је у том тренутку био најбогатији Американац.
– Сећам се да сам му спремао лососа на дасци од свеже посечене дивље јабуке, романијске ролнице, а јео је и младе сиреве и далматинску пршуту – прича Самарџија.
Овај кулинар радо се сећа и 1984, када је на Јахорини, у хотелу „Вучко“, за време Зимских олимпијских игара, спремао храну за Хуана Антонија Самарана, тада председника Међународног олимпијског комитета. Каталонац, каже, није био пробирљив. Допала му се наша кухиња.
Самарџија је већи део радног века провео у вилама на Тари, у Добановцима и у Карађорђеву. Крајем осамдесетих, иза завесе резиденцијалних објеката почела је да се руши заједничка држава Јужних Словена.
– Код Милошевића у Карађорђево долазили су Туђман, Изетбеговић, Кучан, Месић, потом и Караџић и Младић – присећа се Самарџија. – Код Милошевића није било шале. Када му долази нека делегација, нисмо били у могућности ни да изађемо из кухиње. Жао ми је, али већину тих људи нисам честито ни видео.
Овај крепки пензионер каже да је само са једном Милошевићевим гостом причао. А то је био Ратко Младић. Како тврди, војног команданта лично је Милошевић представио за време једног роштиља у дворишту виле.
– Слободан ме је ухватио испод руке и повео према Ратку. Рече му, овај је твој, са Романије. Младић је одмах хтео да ме води са собом. Причао ми је о рату. Распитивао се из које сам фамилије – присећа се Самарџија.
Зоран Лилић био је једини председник који је хтео да се и ван посла дружи с послугом. Волео је да игра фудбал са обезбеђењем, куварима и конобарима.
– Лилић је уједно и једини живи функционер с којим се и данас виђам. Попијемо кафу, а понекад и покоју „љуту“ – кроз осмех, машући руком, показује на заједничке фотографије.
После пензионисања 2001, Самарџија је једно време имао кафану. Део старе клијентеле је успео да привуче. Небојша Павковић, када је одлазио у Хаг, опроштајни ручак је организовао код њега. Напустио је угоститељске воде, данас се бави декорацијом хране.
МИРИН ЈЕЛОВНИК
Милошевић је волео чорбе, а за десерт туфахије. Међутим, Мира је писала јеловник. Због његовог здравља, бранила му је да једе тешку храну. Тражила је да му спремамо дијетално – прича Добривоје Самарџија.
КОНТРОЛА ХРАНЕ
Сваки оброк за Тита, Милошевића и Лилића се контролисао. Узорак хране прво би пробао дежурни лекар. Особље у кухињи је било у обавези да после сваког ручка део хране сачувају још 24 часа. У случају да нешто не буде како треба.
