Прочитај ми чланакТрамп би требало да одржи своје обећање и коначно пусти европске земље да се бране саме.
Напети састанак Доналда Трампа са немачком канцеларком Ангелом Меркел потврдио је да је озбиљан инсистирајући на већој подели финансијског терета унутар НАТО. Не само да је председник критиковао континуиране неуспехе Немачке да испуни своку обавезу – коју су чланице преузеле на самиту 2006. године – о издвајању два одсто бруто домаћег производа на одбрану већ је својој критици додао још једну оштрицу.
Трамп је изјавио да Меркелина влада дугује НАТО – а тиме и САД – „огромне суме“ новца за све године у којима Немачка није испуњавала поменуту суму од два одсто БДП. Немачки званичници глатко су одбили и тај захтев и Трампов резон, тврдећи да разлика у релативној потрошњи чланица Алијансе заправо не би требало да се узима у обзир при разматрању колективних одбрамбених напора.
То није био први пут да америчка администрација притиска европске чланице НАТО на веће учешће у подели трошкова. Као што сам писао, Џон Фостер Дулс, државни секретар Двајта Ајзенхауера, претио је да ће „невољно размотрити“ приврженост Вашингтона европској безбедности ако савезници не учине више. Недавно је секретар за одбрану Барака Обаме Чак Хејгел упозорио европске земље да морају повећати напоре у домену одбране, јер ће у супротном бити угрожена америчка приврженост НАТО.
Међутим, амерички званичници су константно ублажавали своја упозорења истичући важност европске безбедности за америчку. Док су амерички званичници, по навици, инсистирали на томе да европско благостање није само важан него и виталан амерички интерес, европски лидери су, разумљиво, одбацивали пратећа упозорења због недостатка кредибилитета. Они су или игнорисали захтев за већом расподелом терета или су – као 2006 – на папиру давали обећања о додатним напорима која би брзо била прекршена.
Ален Тонелсон, један од бивших уредника Форин полисија, прикладно је описао узалудност вашингтонског приступа. Амерички лидери никад нису довољно мотивисали Европљане да преузму већи део војне одговорности. Мотив је изостајао јер Вашингтон никад није сматрао да – ако би савезници остали непоколебљиви – може себи да приуштити одустајање од НАТО или чак смањивање његове улоге. Што је још горе, амерички лидери су непрекидно слали ту поруку Европљанима, често и усред контроверзи око расподеле финансијског терета.
Било је интригантних наговештаја да би Трампова администрација могла бити озбиљнија од претходних по питању притискања савезника да повећају издвајања за одбрану. Током кампање Трамп је изјавио да САД морају бити спремне да пусте Европљане да се самостално бране ако остану глуви на америчке позиве мада је нагласио да не би волео да до тога дође. Ове недеље државни секретар Рекс Тилерсон наговестио је да не планира да присуствује састанку НАТО министара одбране у априлу. Такво отворено одбијање шокирало је многе у НАТО заједници, будући да је утисак како је послата порука да НАТО није нарочито важно питање на вашингтонској спољнополитичкој агенди, који је додатно учвршћен чињеницом да је Тилерсон баш тад планирао да посети Русију и да се фокусира на припрему састанка са кинеским председником Си Ђинпингом.
Ипак, Трампова администрација, као и претходне, делује одлучно да подрије кампању о подели трошкова коју је сама покренула. Тилерсон је већ брзински попустио, најављујући да ће можда моћи да одложи посету Русији, те да ће ипак на крају присуствовати заседању НАТО. Потпредседник Мајк Пенс и секретар одбране Џејмс Матис претходно су замутили своју поруку о подели финансијског терета на фебруарској безбедносној конференцији у Минхену, када су једногласно изјавили да је Алијанса витално важна за САД, нагласивши вечну оданост Вашингтона трансатлантској солидарности.
Једна је ствар тврдити да је НАТО био есенцијално важан за америчку безбедност у Хладном рату – посебно на европском континенту у првој деценији од избијања – али европско безбедносно окружење се од тада променило до непрепознавања. Данас највећи број брига Вашингтона у вези са потенцијалним претњама има извориште далеко од европског театра. Штавише, европске силе су просперитетне и требало би да буду способне да се самостално старају о сопственој безбедности и свеопштој стабилности региона. Потребно је бити крајње лаковеран да би се изједначиле Путинова Русија, регионална сила у опадању са економијом по обиму једнакој економији Шпаније, и претња коју су Совјетски Савез и империја његових сателита некада представљали деморализованој Европи, која се још увек опорављала од разарања из Другог светског рата.
Заиста, постоји унутрашња контрадикција између тенденције европских чланица НАТО да преувеличају „руску претњу“ и напора које су спремни да уложе у своју одбрану. Немачка, као економски и политички лидер демократске Европе, издваја мизерних 1,2 одсто БДП на одбрану. Чак и најисточније чланице НАТО – земље које би биле на линији фронта у потенцијалном конфликту са Русијом – нису много боље. Иако Естонија и Пољска једва остварују праг од два одсто (Пољска је то први пут урадила прошле године), друге земље заостају. Летонија издваја 1,45; Литванија 1,49; Румунија 1,48; Бугарска 1,35; Словачка 1,16 и Мађарска 1,01 одсто.
Поврх тога, чак и оне земље које остварују захтевану минималну буџетску стопу тај новац не троше увек ефикасно. Делује као да Италија, Холандија и неке друге чланице буџетска средства за одбрану више користе за запошљавање незапослене омладине него као кохерентан програм за изградњу кредибилне војне силе.
Поред недостатка смислене прерасподеле трошкова, постоје и други разлози да САД постепено повуку своје НАТО гаранције. Прикључивање војно безначајних клијентистичких држава, што Алијанса у последње време ради са Црном Гором, не јача америчку моћ или безбедност. Напротив, покушаји да се заштите рањиве клијентистичке државе које су у лошим односима са већим комшијама, што су САД урадиле одобравајући чланство три малене балтичке републике, заправо – уместо да јој доприноси – доводи у опасност америчку безбедност.
Али цинично шлепање на туђи рачун, тј. недостатак учешћа у подели финансијског терета од стране НАТО савезника, само по себи је довољан разлог да Вашингтон промени политику. Председник Трамп би требало да одржи своје обећање и коначно пусти европске земље да се бране саме.
Тед Гејлен Карпентер је виши сарадник у области одбране и спољне политике на Кејто институту и дописник „The National Interest“-а. Аутор је десет и коаутор још десет књига, као и преко 650 текстова на тему међународних односа
Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
