Прочитај ми чланакДвојица челника опозиционог Демократског фронта Андрија Мандиц́ и Милан Кнежевиц́ упутили су писмо Стиву Бенону, главном стратегу америчког председника Доналда Трампа, у ком наводе да у црногорском друштву не постоји никаква сагласност у вези са пријемом те државе у НАТО, како су тврдили представници некадашње администрације у Вашингтону.
У писму које је, између осталог, послато и сенаторима Ренду Полу и Мајку Лију, конгресмену Дејни Рохербахеру и републиканским медијима, истиче се да је црногорско друштво веома подељено по том питању и да чињенице указују да је управо најмањи проценат грађана на страни пријема Црне Горе у НАТО.
Притом, како се даље наводи, Црна Гора у реалности није испунила пропозиције за пријем у Северноатлантску алијансу јер не може да обезбеди ни сопствену стабилност ни унутрашњи демократски поредак.
Своје тврдње челници Демократског фронта поткрепили су елаборатом историчара Александра Раковиц́а, у коме се наводи да су подносиоци реферата у Комитету за спољне послове Сената Хојт Брајан Ји и Мајкл Карпентер на сведочењу у септембру прошле године ОБМАНУЛИ СЕНАТОРЕ и поднели им извештаје који врве од полуистина и неистина.
Елаборат др Александра Раковића вам у потпуности преносимо
У Комитету за спољне послове Сената Сједињених Америчких Држава 14. септембра 2016. одржано је саслушање Хојта Брајана Јиа, заменика помоћника секретара из Бироа за европске и евроазијске послове Стејт департмента, и др Мајкла Карпентера, заменика помоћника секретара за безбедност за Русију, Украјину и Евроазију у Секретаријату за одбрану Сједињених Америчких Држава.
Ји и Карпентер су тог дана сведочили на сесији НАТО Еxпансион: Еxамининг тхе Аццессион оф Монтенегро на којој је требало да убеде сенаторе у то да за пријем Црне Горе у НАТО пакт има оправдања. С тим у вези обојица су поднела реферате у дужини од шест страна.
Оба реферата су била неубедљива. Садржавала су површна запажања и неистините, чак лажне, приказе прилика у Црној Гори. Стога је потребно подробно се позабавити тиме шта су они изговорили и одговорити на њихове тврдње.
Господин Ји је на страни 3 свог реферата казао како је „Црна Гора била јасна да је њен евроатлантски пут непоколебљив“. То је флоскула коју црногорски режим – а на власти опстаје само са једним јединим посланичким местом више од опозиције – непрестано понавља.
Међутим, америчко истраживање компаније Галуп које је 2016. спроведено у Црној Гори, показује да мањина од 21% грађана Црне Горе види НАТО пакт као заштиту, да већина од 29% грађана Црне Горе сматра НАТО пакт претњом, а да чак 35% грађана Црне Горе не види НАТО пакт ни као заштиту ни као претњу.
Уочава се, дакле, да је у Црној Гори највише неутралних грађана, да потом по бројности следе они који су против НАТО пакта, а да најмању групу чине они који су за пријем у НАТО пакт.
Ово истраживање није морало бити познато господину Јиу јер су резултати објављени у фебруару 2017. али је господину Јиу свакако морала бити позната уверљивост вођства црногорске опозиције у захтевима да се распише референдум о спорном питању пријема Црне Горе у НАТО пакт и њихово убеђење да би на референдуму био одбачен захтев за пријем Црне Горе у НАТО пакт.
Даље, на истој страни, господин Ји пише о томе да је Црна Гора „предузела значајне кораке да се позабави јавном корупцијом и организованим криминалом“. Међутим, господин Ји није могао да закључи како се Црна Гора обрачунала с јавном корупцијом и организованим криминалом.
Он је само употребио магловит појам да би то могло бити у току. Постоји, наравно, и објашњење због ког је Ји пред Сенатом прећутао чињенице о правом стању ствари у Црној Гори која се врло често, и у западној јавности, назива мафијашком државом јер је, поред осталог, италијански суд својевремено изрекао захтев за одређивање притвора црногорском председнику Милу Ђукановићу (о разноразним криминалним активностима видети на пример:
“Меасуринг тхе Мафиа-Стате Менаце”, Фореигн Аффаирс, Јулy/Аугуст 2012). У том смислу би било потребно посебно нагласити корупционашке злоупотребе у „афери Телеком“ о којој је 2011. већ било речи у Секретаријату правде Сједињених Америчких Држава. Да је Ји био искрен, и да је рекао истину, сенаторима сигурно не би било прихватљиво да прихвате пријем мафијашке државе у НАТО пакт.
На страни 4 реферата господин Ји је поред осталог рекао да Црна Гора „јасно и очигледно“ испуњава критеријуме какав је „допринос сигурности“ евроатлантском подручју. Међутим, већ смо видели да Црна Гора нема унутрашњу сигурност, да није у стању да се обрачуна са криминалом и корупцијом у земљи.
Наиме, режимско-мафијашке везе у Црној Гори су нераскидиве. Поред тога, у последње време је изричит и недвосмислен насртај режима на представнике опозиције који укључује привођење опозиционих лидера, хапшење симпатизера опозиције и застраживање противника власти.
Врх режима је 16. октобра 2016, током гласања грађана на парламентарним изборима, био у стању да инсценира бизаран покушај пуча за који је, без икаквих доказа, окривио Русију и црногорску опозицију. Земља која се налази у таквом нереду – каткад се чини да је Црна Гора на ивици колапса – сигурно нимало не може допринети сигурности евроатлантског света.
Када Ји на страни 4 (као и Карпентер на странама 2 и 3) говори о финансијској способности Црне Горе да буде равноправан члан НАТО пакта, потпуно превиђа илипрећуткује, као што то чини и Карпентер, да би 2% иначе оскудног државног БДП-а износило, за црногорске услове, превисоких 70 милиона евра.
То значи да би трошкови за НАТО пакт у Буџету Црне Горе постали пета потрошачка јединица после буџетских давања Министарства финансија, Министарства унутрашњих послова, Министарства рада и социјалног старања и Министарства просвете. Ово би било неодрживо јер би довело до нарушавања крхког финансијског система у Црној Гори.
Прилике би биле још горе уколико би се остварила замисао генералног секретара НАТО пакта Јенса Столтенберга да од Црне Горе очекује батаљон у бројности од 600 до 1.000 војника.
Чак и ако би се радило о 600 војника, финансијски прорачун за њихово ангажовање би, према симетрији с финансијским издацима за текуће ангажмане црногорске војске у мировним мисијама, износио чак 220 милиона евра. На овом питању би могло доћи до колапса финансијске стабилности у Црној Гори.
На концу, Ји на страни 5 каже како ће Црна Гора „бити пример не само земљама Балкана, већ и осталим НАТО партнерима“ и када је реч о „напретку наших демократских вредности и поштовања владавине права“. Ји нажалост прећуткује да је црногорски режим неселективним и произвољним насиљем угушио протесте опозиције и невладиних организација 17. и 24. октобра 2015.
Стога би Јијев закључак, после свих наведених чињеница, свакога могао да остави без текста. Једино чему Црна Гора данас може да послужи као пример је снимању наставка серијала култних холивудских филмова Тхе Годфатхер, с тим што се радња више не би одвијала у Њујорку и на Сицилији већ у Бриселу и у Црној Гори. Хојт Брајан Ји се, дакле, показује као недовољно компетентан стручњак за приказивање истинитих чињеница о Црној Гори.
Из реферата др Мајкла Карпентера, на странама 5 и 6, посебно се уочава намера бивше администрације у Сједињеним Америчким Државама да пријем Црне Горе у НАТО пакт сматра давањем лекције Русији. Став Русије, да је против пријема Црне Горе у НАТО пакт, Карпентер не тумачи афирмативно.
Карпентер уопште не узима у обзир чињеницу да се Русија изјаснила како би грађанима Црне Горе требало омогућити да на референдуму одлуче о пријему у НАТО пакт.
Став о питању пријема Црне Горе у НАТО пакт, који не само да је неафирмативан већ је лажан, износи Карпентер на страни 5, који каже да су „парламентарни избори у септембру 2015. и јуну 2016. већином потврдили консензус у оквиру црногорског парламента за подршку чланству у НАТО пакту“.
Ово је посебно бесмислено прво због тога што у Црној Гори није било парламентарних избора нити у септембру 2015. нити у јуну 2016. Парламентарни избори у Црној Гори су одржани 14. октобра 2012. па потом 16. октобра 2016. Такође, Карпентер, који говори још једну бесмислицу о „конзенсусу“ у црногорском парламенту за пријем у НАТО пакт, потпуно превиђа чињеницу да је половина посланика претходног сазива Скупштине Црне Горе била за расписивање референдума о том спорном питању.
Колико је ситуација озбиљна показује и чињеница да од 16. октобра 2016. половина посланика тренутног сазива Скупштине Црне Горе бојкотује заседања јер исход тих избора сматра нелигитимним због инсценираног покушаја пуча. Све ово показује да Карпентер уопште не влада темом којом се бави и да би, с тим у вези, и његови закључци о питању пријема Црне Горе у НАТО пакт могли бити исто тако погрешни, површни, бесмислени и лажни.
Када Карпентер на страни 5 говори о „малигном утицају Русије“ у Црној Гори, он потпуно превиђа да је Русија афирмативно говорила о црногорској неутралности а не о увлачењу те државе у „руски свет“. Тај став Русије могло би поткрепити већ поменуто Галупово истраживање.
Нема никаквих разлика између жеље Русије да Црну Гору види као неутралну државу и Галуповог истраживања према којем се огледа да је већина црногорских грађана за неутралност. Закључак је, дакле, истоветан. И ово потврђује да је др Мајкл Карпентер био потпуно некомпетентан за писање реферата о пријему Црне Горе у НАТО пакт и да су његови закључци бесмислени и лажни.
Дакле, за пријем Црне Горе у НАТО пакт не постоји никаква сагласност у црногорском друштву како су неистинито тврдили представници некадашње администрације у Вашингтону. Црногорско друштво је веома подељено на том питању, с тим што чињенице указују да је управо најмањи проценат грађана на страни пријема Црне Горе у НАТО пакт.
Подносиоци реферата у Комитету за спољне послове Сената, Хојт Брајан Ји и Мајкл Карпентер, обманули су сенаторе и поднели им реферате који врве од полуистина и неистина, пише др Александар Раковић.
