Прочитај ми чланакТрампов мандат биће довољан да се ствари по питању одбране и безбедности Србије значајно унапреде.
Прилично јасно да се после инаугурације Доналда Трампа ствари на Балкану неће тако брзо мењети. Према неким проценама, Трампових активности и приоритета Балкан би могао доћи на ред тек у фебруару идуће године. Према другима, питање је колико ће се уопште Трамп бавити директно Балканом а колико ће то бити само сегмент договора са Русијом. Може се очекивати попуштање притиска на Србију од САД. У сваком случају, добили смо довољно времена да неке ствари по питању одбране и безбедности наше земље поправимо мирно, темељно и разборито, онако како то нама одговара, без страха шта ће други о томе да мисле и кажу.
Од првог дана Трамповог мандата Србија осећа силно олакшање јер је већ деценијама принуђена да се по питању виталних интереса за државу и нацију повија и довија под притисцима и претњама Запада, иза којих су најчешће стајале САД. Нема дилеме да је у таквим условима одбрамбено-безбедносни систем Србије намерно ослабљен под маском реформи. Сада Србија не очекује помоћ Америке, за разлику од већине балканских земаља које су од ње постале потпуно зависне, и то је њена велика предност. Србији ће бити сасвим довољно да САД престане са отвореним притиском и да ограничи подршку агресивним плановима неких наших суседа и субверзивним снагама унутар земље. Према првим проценама, доласком Трампа то ће се и догодити.
Наравно да је Трампов штаб схватио одакле прети опасност и зато ужурбано преузима виталне полуге система. Схватили су да протесте против Трампа организују Сорош и CIA преко америчких амбасада широм света. Зато су први потези били хитна смена 80 амбасадора које је поставила Обамина гарнитура, и посета Трампа централи CIA. Ови потези говоре да су у његовом штабу потпуно свесни чињенице да се обавештајно-безбедносни систем САД мора преотети ако желе остати на власти. За сада рачунају на њихову професионалност и покушавају да разбију страх који влада у овим институцијама у којима су многи радили прљаве и незаконите послове по наређењу бивших гарнитура.
Протести су показали разгранатост и снагу америчког утицаја. За само један дан организовали су 673 протестна скупа у великим градовима широм света. Највеће светске медијске куће попут CNN и BBC, за које се зна да их контролишу Трампови противници, протесте преносе уживо и дају им конотацију незаустављиве буице која ће Трампа однети са фунције. Ипак, чини се, да се он до сада лако и лежерно бори са овим проблемом и готово да и нема дилема да ће изаћи као победник.
Забрињава што Сорош тврди да Трампова политика неће успети и не крије да на томе увелико ради. Тек сада можемо схватити размере притисака на Србију ако видимо какве проблеме има тако моћна личност као што је Доналд Трамп. Зато Србија мора да искористи Трампову владавину да се припреми за пострамповски период. Јер, како год су нас нападали и уништавали зато што волимо Русе, тако би нас у будућности, ако поново дођу на власт, могли нападати што смо симпатисали и подржавали Трампа.
Чини се да је дошло време да о нашој одбрани бринемо сами, онако како проценимо да треба. Добро је познато да кључне институције које о томе брину не могу да зависе од дневне, па ни краткорочне политике, него од дефинисане стратегије која не може тек тако да се мења, него само да се дограђује. Знамо зашто то до сада није било тако и зашто су се витални системи само разграђивали и слабили. Изгледа да је сада прави тренутак да то урадимо као свака друга слободна и независна држава. Прва два система која би требало унапредити и доградити су обавештајно-безбедносни систем и Војска Србије.
ЈАЧАЊЕ ОБАВЕШТАЈНО-БЕЗБЕДНОСНОГ СИСТЕМА
Прва институција САД коју је након инаугурације посетио Трамп је CIA, са којом је иначе био у дубоком конфликту због података о наводном руском утицају на изборе. Похвалио је присутне службенике рекавши да су важни и незамењиви. Тако је изгладио односе са особљем и добио велики аплауз. Сукоб са шефовима није изгладио, али они су већ смењени или ће ускоро бити. То говори колику важност амерички председник придаје обавештајно-безбедносном апарату, који настоји да сачува иако је једно време деловао против њега.
Такво размишљање о значају обавештајно-безбедносног система мора бити присутно и у Србији. Ствари не могу да се поставе другачије него да од обавештајно-безбедносних агенција увелико зависи будућност Србије. С обзиром на наше дефинитивно опредељење да будемо потпуно суверена, независна и војно неутрална држава, ми се и у обавештајном и контраобавештајном смислу морамо потпуно поуздати у своје институције. Зато оне не могу бити мале и ограничених могућности; морају бити јаке и ефикасне.
Наравно, постоји размена података са службама других држава, али то само донекле може попунити празнину ако су службе мале и слабе. Могу информације и да се купе, али једно је сигурно – било да их добијете или купите, никада им не можете потпуно веровати. Увек постоје туђи разлози зашто нам уступају податке и зато ће они бити фризирани и селективни, а да се не говори о могућностима подметања. Једине информације којима наш државни врх може и мора потпуно веровати код доношења важних одлука јесу подаци наших служби. Тешко је и ризично доносити судбоносне одлуке за Србију на основу туђих информација.
Након обиласка CIA Трамп је саопштио да ће тежиште ове агенције убудуће бити борба против тероризма. Знамо да је тежиште деловања CIA већ деценијама подривање и рушење система и влада које нису по вољи САД. За Србију је то велико олакшање јер се подривачки рад CIA нигде на Балкану није осећао као у нашој земљи, посебно у Београду. Ако оваквим променома политичка стабилност постаје нешто што се у будућности подразумева. Али, ако овај систем нисмо јачали када смо били нападнути обавештајним дејствима, зашто би то чинили ако се деловање страних обавештајних служби сведе на нормалну меру?
РИЗИЦИ ЗБОГ КОЈИХ СРБИЈА МОРА ДА СЕ МЕЊА
Код ове процене треба поћи од следећих чињеница:
• Да је Србија држава са окупираним делом територије;
• Да постоје спорне границе и претензије неких суседних земаља према деловима наше територије;
• Да имамо међународно дефинисане обавезе према Републици Српској, која је исто тако веома угрожена;
• Да као држава имамо моралне обавезе према Србима ван Србије који су у неким државама посебно угрожени, и наша је обавеза да то пратимо и спречавамо;
• Да смо држава чије су кључне институције избушене страним шпијунима и агентима и да је велики посао да се таква ситуација превазиђе;
• Да смо нација са слабом безбедносном културом, не само када су у питању обични грађани него се недостатак безбедносне културе осећа у државним институцијама и код личности где је то недопустиво;
• Да у непосредном окружењу имамо терористичке кампове за обуку терориста и респектабилан број обучених фанатика прекаљених у ратовима на Блиском истоку са непредвидивим плановима итд.
То су више него довољни аргументи за јачање обавештајно-безбедосног система. Неопходне су нам боље и благовремене информације јер сувише често доживљавамо изненађења. Изненађују нас потези Албанаца, потези хрватске власти, потези Бошњака, а веома често нас изненађују потези ЕУ и међународне заједнице. Време је да се број такових изненађења смањи.
Дакле, обавештајно-безбедносни систем Србије је нешто што захтева хитно унапређење јер недостатак квалитетних информација онемогућава да се неки потези према Србији предупреде и тако смањи ризик од војних сучељавања. Као и све друге институције, безбедносне агенције су својевремено намерно ослабљене. Зато њихово унапређење није бацање пара, него паметно дугорочно улагање. То је јефтиније него куповина информација или отплаћивање услуга те врсте где се најмање мисли на новац.
Годинама уназад све земље у свету, у складу са својим могућностима, унапређују своје службе – агенције, ако због ничег другог, онда због тероризма. Иако тренутно нисмо угрожени тероризмом и имамо некакав статус транзитне државе, то се преко ноћи може променити а унапређење обавештајно-безбеднсног система је веома спор процес. Трампов мандат ће нам омогућити, бар тако сада изгледа, да тај посао урадимо мирно, без ометања.
Када су наше обавештајно-безбедносне агенције у питању, недостаје нам офанзивни продор у стране центре у којима се праве планови за субверзивно и терористичко деловање према Србији. Без обзира колико то тешко и неоствариво изгледало, ако се прихвате изазови такве врсте, у будућности је итекако оствариво. Али, да одмах буде јасно, то не могу да ураде мале и слабе службе. Наша потенцијална угроженост нам дозвољава да наш обавештајно-безбедносни систем далеко слободније димензионишемо у складу са реалиним потребама. Јер, ако и наступи неко стабилније време, на Балкану оно никада не траје дуго.
И још нешто што не захтева никаква улагања – правилно усмерење и координација рада служби. Сувише дуго су биле намерно погрешно усмерене без квалитетне координације. Обавештајне службе се нису бавиле обавештајним радом. Врхунац глупости је да су након петооктобарских промена у нашим амбасадама у инострантву укинуте шифре под паролом да ми немамо непријатеља, и то у тренутку када их никада нисмо имали више.
Ова влада покушава да ствари поправи, али се чини да нове ставове треба убрзати. Ове службе су сувише скупе а њихови кадрови сувише драгоцени да би траћили време на пословима које може урадити неко други. Треба их дефинитивно и искључиво усмерити на обавештајни и контраобавештајни рад по питању виталних интереса Србије и тероризма. Имовински криминал и јурњаву за криминалцима може обавити неко други.
КАКО ОЈАЧАТИ ВОЈСКУ СРБИЈЕ?
Они који су својевремено смањивали, разоружавали и разграђивали Војску Србије радили су то под паролом да она треба да буде мала, професионална и ефикасна. Зашто су западни ментори инсистирали да буде баш таква? Зато што мала професионална војска, без обзира колико била ефикасна, за њих није велики проблем у неком директном сучељавању.
Ту се ради о сасвим малом броју обучених и утренираних људи, док је све преостало становништво необучено и потпуно развојничено. За Запад су далеко већи проблем биле земље са редовним служењем војног рока, јер војска преко ноћи може да прерасте у респектабилну војну силу састављену од добро обучениих војника. Још већи проблем за њих је стратегија наоружаног народа, јер такав рат је за њих препун непријатних изненађења, чак и на територијама које су војно прегазили.
Значи, наша садашња војска је димензионисана тако како одговара онима који нам не мисле добро, и сада је дошло време да се ту нешто мења. Једноставно, морају се исправити катастрофалне грешке неких претходних влада. Не можемо се упоређивати са другим државама на Балкану које су свој суверенитет и одбрану повериле НАТО. Зато се редовно служење војног рока намеће као најпоузданије решење које обезбеђује Србији довољан број војника за одбрану, а то би уједно био јак фактор одвраћања за сваког потенцијалног агресора.
Има оних који сматрају да се данас ратује „на дугме“, па, пошто немамо довољно дугмића, једноставно не можемо да се бранимо. Према њима, предаја или продаја су једине паметне опције – све друго је самоубиство. Други сувише рачунају на туђу братску помоћ. Они сматрају да ће сами Руси, без да се ми мешамо, заштити Србију, такође на дугме, Искандерима, којима ће спалити сва легла оних који би се дрзнули да нападну Србију. Они немају дилеме, и сигурни су да ће Руси своје интересе подредити српским, тако да је, и према њима, модернизација Војске Србије непотребно трошење пара. И према њима, редовно служење војног рока је непотребна ствар јер одбрану Србије сматрају потпуно решеном на основу неколико изјава руског председника Путина и најважнијих чланова његовог политичког тима.
Наравно да су сви ти погледи потпуно погрешни, јер одбрана Србије мора бити српска ствар где се унапред ни на чију помоћ не може рачунати јер може у одсудном тренутку изостати. Ако помоћ стигне, утолико боље, али би било наивно на њу рачунати без чврстих војних савеза у које нећемо улазити јер смо дефинисали дугорочну политику војне неутралности. Значи, на основу чињенице да је наша одбрана наша ствар, имамо право да сами димензионишемо нашу војску, и ту се опет редовно служење војног рока намеће као једина паметна могућност.
ДОБРИ И РЂАВИ ПРИМЕРИ
За сада дугорочна стратегија није дефинисана, чак ни у назнакама. Такав став је неодржив и неке дилеме морају хитно да се разјасне. Например, поучна је ситуација са брендираним возом за Косовску Митровицу, јер нас упозорава да ратна опасност на Балкану непрестано вреба и рат нам туђом вољом може бити наметнут преко ноћи. Не смемо замемарити чињеницу да илегални полигони за обуку терориста непрестано раде у нашем окружењу.
Ако закључимо да нам је тренутни број обучених војника сасвим довољан, ко ће бити одговоран ако нас изненаде и принуде да прекаљеним муџахединима супроставимо нашу необучену младост. Наша је одговорност и обавеза да младе људе оспособимо за одбрану. Само теоретисање без увежбавања није довољно и зато је редовно служење војног рока разумна опција.
Време је да још неке ствари дефинишемо када је у питању Војска Србије. Уместо да се јачају патриотизам и самопоздање наших грађана, намећу се лажне дилеме које су уништиле СФРЈ – да ли је јунаштво побећи у иностранство или је јунаштво стати на браник отаџбине. Намеће се и лажна дилема – ко ће сада да се одазове на позив када је било толико неправди према онима који су се жртвовали. Нема ту никакве дилеме, они који су се одазвали једном, одазваће се поново ако буде требало, без обзира на неправде које су им учињене, а они који су побегли тада, побећи ће опет. Срећа што их је мало и што Србија од њих не зависи.
За време неких прошлих Влада и питање јунаштва је постало релативно. Зато данас мора бити потпуно јасно ко је јунак – да ли мајор Тепић или генерал Трифуновић? Не могу бити оба, јер један се жрвовао да складиште оружја не падне у руке непријатељу а други је предао 74 тенка и 71 оклопни транспортер паравојним формациама наоружаним пешадијским оружјем. Шта је ту храброст, супроставити се до краја и када си слабији или се предати наоружан до зуба.
Да ли су јунаци војници који су бранили караулу Кошаре или они који су побегли у иностранство? Да ли су јунаци пилоти који су полетели да пресретну НАТО армаду иако су знали да ће бити оборени или би били јунаци да су одбили да полете? Те лажне дилеме неко мора да разјасни младима како не би имали лажне идоле и како им се, уместо поноса и храбрости, у глави не би зачауриле погрешно популаризоване помисли на бекство и предају.
Долазак Трампа и промена америчке политике на Балкану оставиће нам довољно времена да све дилеме везане за војску разјаснимо и донесемо праве стратешке одлуке. Утисак је да се креће у том правцу. За сада се увелико прича о поновном увођењу редовног служења војног рока, уз опаску да је оно само суспендовано, а не укинуто. Доносе се прописи о високим новчаним казнама за неодазивање на војни позив, што такође указује да се нека гледања на нашу војску и одбрану Србије мењају у позитивном правцу.
