Тихи, практично медени Нинберг. Град играчака и слаткиша, богат и мало поспан. Као из причи Гофмана. Ресторани са одличним свињским плећкама. Луксузне продавнице. На једном од њих је постер: „Добродошле избеглице! Доведите своју породицу овде!“. Ја сам згранута. Разумем несрећног човека који бежи од куће и тражи азил, али да га позовете да доведе целу своју породицу (источњаци су познати по томе да им породицу чини десет или дванаест људи најмање), то је апсурдно! 

Пре шест месеци, град није знао за страх. А онда су дошли мигранти. А иза њима и продавнице пуне средстава за самоодбрану. Све је већ распродато. 

„Плашим се за моју жену. Ја сам двадесет година живео у исламској земљи и одлично разумем психологију муслимана. Они не нападају сами. Само у гомили. Шта ако моју Олесју (она је Немица из Барнаула) окружи пет агресивних људи и она једног испрска сузавцем? То ће сигурно изазвати остале. Генерално, ко ће бранити Немачку? Ја сам био у Совјетској школи и тамо сам научио да пуцам, растављам и састављам калашњиков. Ако је потребно, могу да заштитим своју породицу. А Немци? Они нису научили ништа“, каже Алекс Фос, „руски“ Немац, који је дошао 1993. године из Таџикистана.

Олесја и Алек живе у Немачкој већ двадесет година. Пре шест месеци Олесја је трчала свако јутро у оближњој шумици. Сада је са тим готово. Два километра даље отворен је избеглички логор, а сада се спрема отварање још два велика логоре.

„Радим у великој компанији МАН, која се бави производњом аутобуса. Део производње је пресељен у иностранство, а празна складишта насељена су мигрантима. Иза зида поред ког радим су они. И сваки пут видим слику: жене перу одећу, мушкарци су у кругу и играју неку игру или причају. У затворенемо простору имају грејање и кревет. У дворишту тушеве и тоалете. Сваки дан долази ГЕРМАН сервис који чисти за њима. Замислите: Немци чисте двориште, перу тоалете и тушеве за мигранте, а они седе и гледају! Мигранти имају много слободног времена. Зашто не могу да почисте за собом“, каже Алекс. 

„Промене се брзо дешавају. Испред моје канцеларије је била продавница „Практикер“ која је продавала све за кућу. Врата, намештај, шта год да желите. Сада је затворена, а у тај простор су се уселили мигранти. Деца су имала теретану у редовним школама. Имала су плаћен дом за децу из сиромашних породица. Ја сам их тамо возио када сам волонтирао. Сада је тај дом затворен и дат мигрантима. Реците ми како можете узету својима да бисте дали странцима? Ако имам велики сто који је пун, и неко непозван дође ја ћу га угостити. Чак ћу са њим и последњи поделити. Али никада нећу узети свом детету хлеб из уста да бих дао госту; и то не могу да разумем.”

„Схватите, ја нисам против имиграната. Ја сам овде побегао од рата у Таџикистану и често упоредим своја искуства са понашањем нових избеглица. Знам шта је рат. Али када смо долазили, прво смо послали старе, жене и децу. А онда смо и ми дошли. Било нам је тешко да се интегришемо. Руски менталитет борба, вотка. У исто време смо изашли из срушеног Совјетског Савеза, где 90-их није имало никаквих закона. Али морали смо да научимо језик, поштујемо законе ове земље, нашли смо посао. Ако желим да једем кнедле са вотком, ја то радим код куће.”

„А сада. Дошло 90 одсто здравих мушкараца, којима је, наравно, хитно потребна жена. А чија? Наша. Емоције кључају после силовања у Келну . Видим у очима отаца који имају кћерке, и мислим:’ Хвала Богу, сине мој’. Школе сада спроводе посебне лекције: шта деца треба да ураде када виде велику гомилу избеглица, како да их се чувају. Возимо наше дете на игралиште и често разговарамо са другим родитељима. Дакле: родитељима је школа послала писма у којима се девојкама саветује да не носе сукње и шорц, хаљина које нису изазовне, дугих рукава. Питамо се: имамо ли будућност? Зашто се избеглице из наших пореза плаћају 620 евра (многи Немци имају пензију од 500 евра)?”

„Раније, смо на послу разговарали углавном о фудбалу (Немцима су страствени љубитељи фудбала). Сада се говори само о избеглицама. Ја не знам ниједног Немца ком одговара тренутна ситуација. Зашто моја жена треба да размишљамо о томе каква јој је хаљина, да не би привукла пажњу на јавним местима? Треба да носе бурке када иду у продавницу? Недавно је уведен нови закон: новине не могу навести држављанство лица које је извршило кривично дело. У Немачкој: нема приче о проблему, нема проблема.”

„Мој пријатељ има пријатеља полицијског комесара. И њему се развезао језик после пар пива. У полицију долазе жртве: опљачкани, претучени или девојка која је силована. Документи о злочинима које су починили мигранти, лежи у посебном фолдеру. Зашто је то тако? Зато што захтева минимум тумача и представника конзулата страног држављанина. Ове услуге морају бити плаћене из градског буџета. Они чак немају пасош. А онда мигрант не може да плати казну од 1.000 евра. Он нема новца. Поред тога, избеглица није држављанин, и не примјењује се немачки устав. Дакле, пусти га.”

Ако се ситуација погорша, ако ове године дођу још милион нових избеглица, шта људи да раде? Или да пређу на ислам или нацизм. Ја не желим! Ја сам нормална особа и желим то и даље да будем. После 20 година живота у Немачкој, морамо да се запитамо да ли морамо да се вратимо у Русију? Добра ствар је што Олесја има руски пасош, али ја имам стари, совјетски. Русији требају грађани марљиви и да се придржавају закона, а ми смо такви, закључује за  Комсомолскују правду Алекс Фос.

Извор: kp.ru – Дарја Асламова/ за СРБИН.ИНФО превео Илија Вуксановић

Ознаке: Дарја Асламова, Илија Вуксановић, Комсомольская правда, мигранти, Немачка, немци, Нирнберг, СРБИН.инфо, хуманитарна катастрофа