Карађорђе Петровић, вожд Првог српског устанка, је велики српски јунак. Славе се победе и херојство, али о његовом личном животу људи знају веома мало. Иза јунака који је повео српски народ у борбу са вековним непријатељима крије се прича о човеку чији је живот од ране младости био тежак, испуњен сиромаштвом, смрћу и личном несрећом. Веома рано је био приморан да научи да пресече, донесе тешку одлуку и спроведе је, чинећи при том шта год је потребно.

Ђорђе Петровић је рођен у веома сиромашној породици. Отац му је био толико сиромашан да није могао да плаћа порез, већ је то уместо њега чинило село. Као дечак је радио у надници код имућнијих Срба и Турака. Живот младића, каквих је поробљена Србија била препуна, променио се око Божића 1796. године, неколико дана пошто се оженио. Турчин је заноћио у његовој кући и пожелео да искористи право прве брачне ноћи са тек венчаном Карађорђевом невестом. Ђорђе га је без размишљања убио. Бежећи од турске одмазде, запутио се са породицом и групом сељана према Сави како би пребегли у Аустроуграску. Негде уз пут, отац Петар се побунио, уплашен од одласка у непознато. Наговарао је људе да се врате у село, иако је то значило сигурну смрт за његовог сина. Када никог није успео да убеди, сам је кренуо назад претећи да ће Турке из потере довести до збега. Мајка Марица је тада рекла сину: “Ђорђе, арам ти млеко моје које си ти подојио из ове сисе, ако онога пса не убијеш. Убите га да не јавља Турцима за нас. Боље да он један погине, но 30 душа да падне у робство”.

Ђорђе је нанишанио, опалио из пушке и погодио оца у леђа. Један од момака га је потом дотукао. Отац није био једини члан блиске породице кога је Карађорђе убио. Године 1806. сељаци из Тополе пожалили су се вожду да је његов брат Маринко силовао неколико девојака. Карађорђа је ухватио неконтролисан напад беса. Није могао да поднесе да његов рођени брат не поштује законе које је тешком муком наметао у заосталој Србији. Отишао је кући, претукао брата и обесио га изнад кућног прага. Потом је сестрама данима бранио да Маринка скину и достојно сахране.

У сукобима са противницима Карађорђе је био одлучан и немилосрдан, што је први осетио кнез Теодосије Марићевић. Теодосије се на почетку устанка помињао као један од могућих вођа, али је он одбио да на себе преузме ту улогу, јер се плашио да ће устанак брзо пропасти. После првих победа, Теодосије се покајао. На скуповима је доводио у питање вождове одлуке очигледно желећи да преузме његово место. Сукоб је кулминирао на скупштини кнезова и војвода. Теодосије је потегао пушку, али је Крађорђе био бржи и послао му куршум у груди.

Савременици пишу да је вожд често западао у јарост и батинама решавао спорове са политичким противницима и војводама које би се кукавички понеле у бици. Тешку Карађорђеву руку осетиле су војводе Лука Лазаревић и Младен Миловановић. Поп Лука, заповедник Лознице, понео се као кукавица у једној бици и дозволио Турцима да дубоко продру у западну Србију. Када је Карађорђе победио Турке, истукао је несрећног Луку толико да је овај једва преживео. Другом приликом, од батина је страдао каснији председник устаничке владе, Младен Миловановић. Због његове свађе са другим војводама, пали су српски положаји на Чегру 1809. године. Војвода Стеван Синђелић винуо се на небо херојски пуцајући у складиште муниције када су турски војници похрлили у утврђење. Главе стотина палих српских јунака Турци су узидали у зидине Ћеле-куле у Нишу. Када је војвода Младен изашао пред Карађорђа, овај је толико побеснео да га је претукао и потом пуцао у њега док је лежао на земљи. Младен је преживео, али је остао импотентан што му је још теже пало, јер је волео жене и био окружен бројним младим Српкињама и Туркињама.

Батине су се показале као користан метод да се војводе потчине Карађорђевој власти и не помисле на кукавичлук. Али отпор према вожду у многима је тињао. Војводе су желеле моћ и власт. У тешкој борби са опозицијом, Карађорђе је посустао када је најмање смео. Године 1813. надмоћна турска војска је са три стране напала Србију. Исцрпљен дугогодишњим ратовањем и борбом са најближим сарадницима, Карађорђе је запао у тешку депресију. Док су турске војске пробијале српске положаје, вожд није желео да дође на фронт, иако је његово присуство много значило српским борцима. Психички сломљен, вожд је напустио Србију и прешао преко Дунава, док су Турци напредовали ка Београду.

Смуцајући се по туђини, велики јунак је свуда дочекиван тапшањем по рамену, али нико није био спреман да обећа конкретну помоћ у борби са Турцима. Над Европом се надвијала сенка Наполеона и његове непобедиве армије и нико, па ни православна Русија, није био спреман да помогне храбрим устаницима. Карађорђа су вратиле у живот тек вести да се народ поново дигао против Турака под вођством Милоша Обреновића. Вожд се вратио у Србију с намером да се још једном стави на чело бораца за слободу, али га је кум Вујица Вулићевић убио по Милошевом наређењу.

Школске књиге о већини ових догађаја ћуте. Аутори су можда мислили да би ова прича умањила славу чувеног ратника. Греше. Карађорђе је био прек и често суров човек, али такво је било време у коме је живео, и баш такав је био потребан Србији након вековног ропства. Црни Ђорђе од чијег имена ће Турци дрхтати, кога ће саборци обожавати и плашити га се. Несрећа и смрт су га од младости пратили, многима је смрт и сам донео. Србији је донео толико жељену слободу.

Извор: drugastranaistorije

Ознаке: историја, Карађорђе, Србија, устанак