Прочитај ми чланак

ВАЖНА ПИТАЊА – УЗ ШОЉИЦУ КАФЕ: Костур с косом у руци куца на наша врата, a Црква ћути; зашто?

0

soljica kafa  smrt crkva
Кренимо редом…

Посланици Скупштине Србије су завршили начелни претрес измена Закона о хипотеци. Према речима министра Душана Вујовића, законом се штите и интереси кредитора, поверилаца, али и дужника. Међутим, суштина измена се састоји у томе да хипотекарни повериоци имају право на вансудско намирење.

Министар у предложеним изменама закона види начин привлачења великих инвеститора. С друге стране, Борислав Стефановић тврди да овакав закон изгледа као да су га писале банке, које је назвао „светим кравама“, те да влада Србије брине само о олигархији и крупном капиталу. И заиста, на овакав начин ће се банкама олакшати пут ка имовини и некретнинама дужника. Ово је тема, која захтева посебно тумачење стручњака.

Но, занимљиво је да се истовремено води јавна расправа о преднацрту Грађанског законика Србије, практично тек другог у историји Србије. Тим закоником се планира легализација геј-бракова, еутаназије, сурогат-материнства. Одједном толико спорних и друштвено важних тема, а све се покрећу у време када су годишњи одмори у јеку и када се људи најмање оптерећују политиком и дневним новостима! Није ни то први пут.

Прве две теме – легализовање бракова хомосексуалаца и сурогат – материнство директан су ударац на породицу, јер воде релативизацији саме дефиниције породице. Не треба ни говорити о томе какву штету ће донети очекивани следећи корак – одгајање деце у хомосексуалним браковима! Али, оно што је, по мом личном мишљењу, најстрашније – јесте легализација еутаназије.

Јавност треба да буде упозната с чињеницом да еутаназија не мора увек бити извршена уз пристанак или на иницијативу особе, којој се „олакшава смрт“. Она може бити спроведена на иницијативу сродника или медицинског особља. Такође, није неопходно да се еутаназија изврши давањем пацијенту медицинских средстава која ће му угасити живот: довољно је угасити, рецимо, апарат за довод кисеоника или неки други апарат који га одржава у животу.

Чак и ако неко жели да му живот буде прекраћен, да ли лекар или друго лице може имати морално право да то и уради!? Тиме он постаје саучесник у самоубиству или чак убиству, ако исто не иницира сам еутаназирани. У данашње време самоубиство се код нас сматра последицом душевног растројства, па се тако преживели самоубица најпре упућује на психијатријско лечење. С друге стране, Православна црква и њено учење најстроже забрањују самоубиство, као и сваки други облик одузимања живота. То је у темељу сваког хришћанског учења.

Није потребно бити ни верник, да се човек најежи од помисли на могућност да било ко решава судбину другог човека, преузимајући на себе улогу Бога. Колико могућих злоупотреба ово отвара, посебно ако се осврнемо на могућност да о томе одлучује неко други, а не сам „објекат еутаназије“, страшно је и замислити. Јежим се од саме помисли на еутаназију напуштених животиња, коју нам покушавају наметнути као нормално решење проблема (који су, опет, изазвали људи – неодговорни власници, а не недужне животиње!). Јавност није успела сварити ни ту идеју, нити реаговати на њу како треба, а нама се већ нуди идеја еутаназије људи! Ништа мање.

Не треба имати пуно маште да би се замислило какве су злоупотребе еутаназије могуће у друштву као што је наше. На крају крајева, живимо у добу, у којем је све у служби интереса, новца, или, говорећи језиком Цркве – у служби Сотоне. Даље морате закључити сами…

И најзад, морам рећи оно што се само по себи намеће као питање: где је та наша Црква, зашто се она не оглашава у оваквим ситуацијама? Зашто ни на једно етичко питање, ни на једну друштвену тему, која је у непосредној контрадикцији са убеђењима и осећањима православних верника, нисмо чули глас Цркве? Не очекујемо од црквених званичника да се мешају у политичка питања економске природе, у хипотекарни закон или, рецимо, у међународне односе. Међутим, постоји извесни морални кодекс, који је утемељен управо у хришћанском учењу и најмање што Црква може да уради за свој народ јесте да дигне свој глас, када је њена паства на погрешном путу или у непосредној опасности. Нека се угледа на Руску православну цркву. И заиста, крајње је време. Костур с косом у руци куца на наша врата!

Извор: Србин.инфо – Соња Павлова