Портал ирачких Курда Rudaw је објавио вест како ће иранска милитантна и политичка група Народни муџахедини Ирана или Mujahedin-e-Khalq (MEK), која из Ирака делује од 1986. године, бити премештена у своју нову базу у Албанији, одакле ће наставити борбу против иранске владе. Вест су потврдили и албански медији.

У последњих неколико година МЕК, којег из Париза води Maryam Rajavi, послао је неколико чланова из њихове садашње базе у близини Багдада у Албанији, где је група купила земљиште и некретнине.

Раније је група од 15 лидера ове милитантне и „бивше“ терористичке групе отишла у Албанију да успостави своју базу.

Ирачке новине Assabah Al-Jadeed се позивају на изворе у Паризу који тврде да ће наводни планови премештања групе довести до политичке олује у главном граду Албаније, Тирани.

„Албанска влада страхује да ће се камп претворити у нешто попут кампа Ашраф у Ираку, који је раније био база за војну обуку, планирање и припрему војних операција у Ирану и иностранству“, преноси Assabah Al-Jadeed.

Камп Ашраф, у ирачкој провинцији Диџала, био је главна база групе Mujahedin-e-Khalq. 1980 се хиљаде њихових милитаната придружило бившем ирачком лидеру Садам Хусеину у рату против Ирана у којем су се борили против својих сународника. Од Садама је МЕК добио оружје и базе, као и цео камп Ашраф на коришћење. Након Заливског рата 1991. МЕК помаже Садаму Хусеину у гушењу курдског устанка.

Након америчке инвазије 2003. године је група разоружана, а стотине разочараних милитаната је побегло. Остатак је ојачао везе са ирачким сунитским племенима у покрајини Диџала, а неки су се придружили од ирачкој Ал Каиди у борби против Американаца и шиитске већинске владе у Ираку.

Историја ове групе је посебно интересантна, јер је већ била предметом спора крајем 2013. године, о чему ћемо опширније касније, али је занимљиво да Рудава пише како се сада у бившем кампу америчке војске Либерти у близини Багдада налази око 1000 милитаната групе Mujahedin-e-Khalq (МЕК), те д је реч о људима старости 50 и 60 година и да ће они сада потражити нови дом у Албанији.

Од почетног захтева бивше америчке државне секретарке Хилари Клинтон из 2013. године, Албанија сложила да из хуманитарних разлога прими више од 200 чланова МЕК-а.

„Интерлинк“, организација бивших чланова групе из Лондона, упозорава како се противи плановима подизања базе у Албанији.

„МЕК ће тамо направити нови енклаву ван закона, где ће се поново наоружавати и позвати људе у за обуку“, рекао је Масуд Кходабандех, директор „интерлинка“.

„За уклањање са листе терористичких скупна Mujahedin-e-Khalqа се посебно залагала бивша америчка државна секретарка Хилари Клинтон, а сада, са променом политике након нуклеарног споразума између Ирана и Сједињених Држава, МЕК је присиљен пронаћи ново уточиште“, додаје Кходабандех.

Рекао је и да постоје извештаји према којима МЕК нуде Саудијцима помоћ у борби против шиита у Јемену.

Кходабандех каже да данас, када се тероризам раширио по Турској, Сирији и Ираку, „многи терористички команданти разних група могу неопажено проћи контроле и затражити обуку и логистичку подршку МЕК-а који ће бити смештен у Тирани“.

„Има ли бољег места за успостављање тајног терористичког кампа за обуку од Албаније? Та је земља у Европи, али није у ЕУ и због тога није тако отворена преиспитивању од стране међународне заједнице. То је муслиманска земља, али је такође познат по корупцији и мафији „, рекао је Масуд Кходабандех.

„Зна се да се МЕК разгранао и отворено сарађује са било којом од терористичких група“, завршава своје упозорење Масуд Кходабандех.

У исто време, Судбина МЕК-а у Ираку постаје све неизвеснија због Ирана и шиитских милиција којима је Багдад дозволио да се боре против ИДИЛ-а.

Породице неких чланова МЕК-а су ових дана протестовали испред кампа Либерти у близини Багдада, тврдећи да водство групе отима њихове ближње и сели их у Албанију.

Прича о овој групи је посебно занимљива из више разлог, јер је крајем 2013. одлучено да се група од 3 000 милитаната Mujahedin-e-Khalqа, такозваних „приватних терориста“ Хилари Клинтон, пребаци из Ирака у Румунију.

Тада се о томе мало говорило, али упада о очи да до данас „недостаје“ 2000 припадника групе. Наиме, ирачки медији и портал Рудава из Ербила спомиње 1000 људи и овде се на тренутак треба вратити у децембру 2013.

Британски дневни лист Телеграф 30 децембар 2013. објављује вест какао је одлучено да се екстремистичка група Mujahedin-e-Khalq (МЕК) стационира у Румунији и то након неуспелих покушаја америчке администрације да МЕК остане у Ираку, где је према договору са својим налогодавцима група требала да учествује у оружаним сукобима у тој земљи.

Почетком децембра 2013., када је у Техерану договорена стратешка сарадња Ирана и Ирака, ирански председник Хасан Рохани је тадашњем ирачком премијеру Нури Ал-Маликију рекао да ће било каква подршка МЕК-у „озбиљно нарушити односе између две земље“. Након тога је Вашингтон покренуо дипломатску офанзиву да негде смести преостали део групе која се још налази на ирачкој територији. Потпуно је јасно де је то тадашњи ирачки премијер затражио да напусте земљу.

Осим тога власти у Техерану су оптужиле и саме Уједињене нације за „проамеричке ставове“, будући да је главни секретар међународне организације Бан Ки Моон затражио евакуацију МЕК-а, а за вођење целе операције је одређена Jane Holl, бивша начелница америчке Канцеларије за унутрашњу безбедност.

Потом ирачка влада оптужује МЕК за сарадњу с ИДИЛ-ом, који се у то време већ проширио Ираком и почео користити тешко оружје из бившег МЕК-овог арсенала.

Дакле, крајем 2013. је ирачка влада донела коначну одлуку да у Ираку та противиранска милитантнуа група више није добродошла као за време Садама Хусеина и након инвазије 2003.

Тада медији пишу да ће 3000 муџахедина из групе коју је Стејт Департмент тек у септембру 2012. уклонио са листе терористичких организација по свему судећи бити распоређено у Крајови, румунском граду на граници са Бугарском.

Вест је процурила из разговора двојице запослених румунског министарства спољних послова који су рекли како „Сједињене Државе и румунска влада преговарају о размештању око 3000 чланова“ бивше „терористичке организације МЕК на територији Румуније“.

Раније је високи званичник групе, познате по убиствима иранских владиних званичника и нуклеарних научника, а које су обављена у договору с израелским обавештајним службама, Масуд Кходабандех из Лондона, за бугарски штампу изјавио „како ће се о њиховој судбини расправљати приликом сусрета америчког државног секретара Џона Керија и министра спољних послова Румуније, Титуса Корлатеана, почетком децембра 2013. у Бриселу „. Ту су вест потврдили и запослени у румунском Министарства спољних послова Јоана Рајциу и Дана Марка.

Раније су Албанија и Немачка одлучиле да ће прихватити неколико стотина од 3000 милитаната МЕК-а, али је касније у Тирану допутовало само њих десетак, али су сви били они који су већ били Европи. Како видимо, њихов је задатак је био купити земљиште и некретнине за остатак чланова групе.

Не зна се тачан разлог због чега тада у Албанију није пристигао већи број, као што је било договорено, али су медији писали како је Албанцима „свега доста“ и након прихвата затвореника из Гвантанама, потом притиска око уништавања хемијског оружја, тада је њихова земља требала угостити 210 милитаната групе Mujahedin-e-Khalq, што влада у Тирани тада није могла да прихвати.

Потом је одлучено да се група пребаци у Румунију, која је наводно попустила пред „молбама“ Џона Керија, као што је попустила у постављању балистичких пројектила америчког противракетног штита у Европи, што су друге земље одбиле учинити.

Иако је Хилари Клинтон за САД одлучила другачије, МЕК је још увек на листи терористичких организација у Ираку и Ирану. Бивша ирачка влада премијера Нојриа Ал-Маликија је била у сукобу са члановима Mujahedin-e-Khalq и инсистирала је „да земље које подржавају ту групу буду спремне и прихватити је на својој територији, а не да то траже од Ирака“.

Наравно, Малики је мислио на земље Европске уније које су МЕК уклониле са листе терористичких организација 2009. и на САД.

Цело време се део милитаната налази затворену  бившој америчкој бази у близини Багдада, а њихов камп Либерти је више пута био метом минобацачких напада.

Милитанти Mujahedin-e-Khalq оптужују ирачку владу за те нападе, но тада је влада у Багдаду негирала било какву повезаност с тим инцидентима и жели се што пре решити преосталог дела групе која је представљала камен спотицања у односима са Техераном.

„Бивши“ терористи у служби Хилари Клинтон

Дакле, наши будући „суседи“, ирански муџахедини из групе Mujahedin-e-Khalq (МЕК) су на листи терористичких организација Стејт департмента били дуги низ година, да би на крају у септембру 2012. и под притиском тадашње америчке државне секретарке Хилари Клинтон били уклоњени са црне листе америчке администрације.

Цитирајући изворе самог врха америчке администрације, Wall Street Journal наводи да је Хилари Клинтон „лично донела коначну одлуку о статусу МЕК-а и тражила да се скине са листе терористичких организација, али под условом да та паравојна формација остане у кампу Ашраф у Ираку одакле ће се користити за дестабилизацију Ирана „.

Због тога МЕК у Америци многи називају „приватним терористима Хилари Клинтон“ и то не без разлога. Породице шесторице Американаца убијених у Ирану током ’70 -их, углавном високих официра и државних званичника, бившој државној секретарки никако не могу опростити ту одлуку.

Историја групе Mujahedin-e-Khalq је пуна контроверзи и реч је о активистима који су у почетку имали изразито анти-империјалистичку идеологију, да би се након свргавања Садама Хусеина у потпуности, а не само по потреби, окренули сарадњи са Сједињеним Државама, Западом и Израелом. МЕК се оптужује за убиства америчког особља у Ирану током ’70 -тих, њихових вези са Садамом Хусеином ’80 -их и ’90 -их на чијој су се страни борили и у иранско-ирачком рату.

У Ирану је та милитантна група само 1981. убила 70 државних званичника, укључујући и премијера и председника. Десет година после су милитанти МЕК-а извршили 13 напада на иранске амбасаде широм света.

Процењује се да су у својој историји чланови Mujahedin-e-Khalqа организовали убиства преко 50 000 људи. Без обзира на све, амерички Стејт департмент, боље речено бивша државна секретарка Хилари Клинтон, 2012. доноси одлуку о њиховом скидању с црне листе Стејт департмента.

Муџахедини МЕК-а су учествовали у револуцији и свргавању шаха Реза Пахлавиа 1979., али се убрзо сукобљавају са клерицима због чега су 1981. прогнани у Француску. Неколико година касније, 1986., група свој штаб сели у источни Ирак, али нови ирачки режим им 2012. налаже да се преселе на друго место. Уз међународну помоћ, прво се селе у нову базу ван Багдада, а на крају иу друге земље. Стејт департмент сматра успешно пресељење иранских муџахедина „кључним фактором“ за могућност скидања Mujahedin-e-Khalq са листе терориста. Група се јавно одрекла тероризма 2001. и водила софистицирану лобистичку кампању у Вашингтону како би се на крају променио њихов службени статус. Власти у Техерану, али и невладина организација Нејат, тврде да имају доказе да је МЕК протеклих десетак година од Израела добијао списак научника и владиних званичника за ликвидацију, што је честа тема у Ирану.

Но, пођимо редом ипак, будући да је реч о прилично чудној групи. Први корени МЕК-а сежу у 1963. и основали су га ирански лево оријентисани студенти који су се противили монархији шаха Мухамеда Реза Пахлавиа и његовој сарадњи са Сједињеним Државама. Већина кључних чланова МЕК-а је од стране шаха била ухапшена 1970., као и њихов садашњи вођа Масуд Раџава. Тада су неки лидери погубљени. МЕК је 1979. учествовао у револуцији у којој је свргнут шах, а на власт дошао ајатолах Хомеини.

Идеологија МЕК-а је чудан спој марксизма, феминизма и ислама, што групу доводи у сукоб с Хомеиниевом владом. Група убрзо покреће уроту против исламске теокрације, убивши при том десетине владиних званичника, укључујући председника и премијера.

Влада у Техерану узвраћа хапшењима и ликвидацијом Раџавиевих муџахедина и МЕК је присиљен напустити земљу. Скрасили су се у Паризу где оснивају „Национално вијеће отпора у Ирану“ (НЦРИ), познато и као самопроглашени ирански „парламент у егзилу“.

Споразумом са Ираном 1987. године, влада председника Ширака протерује Раџавиа и већи део МЕК-а, а Иран заузврат ослобађа француске таоце које у Либану имају проиранске групе. МЕК одлази у Ирак где помаже Садаму Хусеину у осмогодишњем рату са Ираном, а истовремено се његови милитанти боре и против Курда на северу земље. Према архиву америчког Стејт департмента, Багдад је пред сам крај рата с Ираном наоружао хиљаде бораца Mujahedin-e-Khalqа тешком војном опремом, а Садам Хусеин их је на хиљаде послао у самоубилачке акције против иранских снага.

Иранска Револуционарна Гарда је у катастрофално организованом неуспелом нападу, познатом као „Операција вечно светло“, убила око 2000 милитаната Mujahedin-e-Khalqа, но њихова кампања против Исламске Републике наставља се ’90 -их и траје до 2003. и инвазије на Ирак када су америчке снаге у кампу Ашраф, који се простирао на 14 квадратних километара бивше ирачке војне базе на североистоку земље, сместиле већи део групе којој су претходно одузели тешко наоружање. Од тада МЕК више не пружа организовани оружани отпор, али наставља са појединачним ликвидацијама.

Историјски лидери МЕК-а су супружници Масуд и Мариам Раџава, а група Mujahedin-e-Khalq представља највећу милитантну иранску опозициону групу која се залаже за насилно свргавање Исламске Републике. То је такође и „једина војска на свету у којој је командни кадар састављен углавном од жена“, каже бивша чланица америчке Комисије за иностране односе (ЦФР), Елизабет Рубин.

Мариам Раџава се придружила покрету за време студија у Техерану раних ’70 -их и према налогу свог супруга 1985. преузела заједничку контролу над групом. Феминизам и оданост породици Раџави представљају стуб идеологије Mujahedin-e-Khalqа, групе која је преузела од свега понешто, тако да ту имамо ислам, марксизам и одлике феминизма, који би се на крају више могао тумачити као матријархат, него као „феминизам“ западног типа.

Бројни аналитичари категоризују МЕК као култ или секту, наводећи бесконачну оданост групе супружницима Раџави и поштовање бизарне праксе као што су „вечни развод“ и целибат. 1980. су се старије жене морале развести, а млађима је било забрањено удавати се и имати децу. Мариам Раџава је изабрана као председница „Националног отпора у Ирану“ 1993., а на службеној страници групе се наводи да ће надгледати демократску транзицију у Ирану.

Група се декларативно залаже за људска права, права жена, промовише капитализам и слободно тржиште, верске слободе, права мањина, те интеграцију Ирана у глобалну заједницу, а Масуд Раџави нестаје након инвазије на Ирак 2003.

„Култни лидери не иду у пензију, они ће или умрети или завршити у затвору“, каже Карима Садјадпоур, ирански стручњак са институтаCarnegie Endowment for International Peace. 

Амерички Стејт департмент тврди да МЕК у свету броји између 5 000 и 10 000 људи, а врло су бројни у Паризу и другим европским главним градовима где група има канцеларије. Око 3400 иранских „марксистичко-исламистичко-феминистичких“ муџахедина живи у Ираку. Од јула 2012. две трећине њих се преселило из кампа Ашраф у камп Либерти, бившу америчку војну базу изван Багдада.

Група је деловала иу Вашингтону, али се нашла под ударом америчког правосуђа, но свеједно настављају лобирати и тако стећи наклоност бившег градоначелника Њујорка, Рудолфа Џулианија и бивших гувернера Едварда Ренделу и Хауарда Дина. Тада је лобирање било усмерено на кампању за скидање групе са листе терористичких организација. До 2003. МЕК финансира Садам Хусеин, а од инвазије на Ирак се ослања на донације иранских исељеника и организација које воде кампању за свргавање владе у Техерану.

Ал Џазира је објавила кратки документарни урадак у којем се говори о мењању ставова и савезништава од стране Mujahedin-e-Khalqа, као и присуство култа лидера унутар групе и објавила га под именом – „Mujahedin-e-Khalqа – Култ камелеона“.

У склопу инвазије на Ирак 2003. америчке снаге су напале и базе МЕК-а у Ираку, али су на крају договорили прекид ватре, разоружавање милитаната и њихово затварање у камп Ашраф.

2004. им  Васшингтон према Женевској конвенцији додељује статус групе „заштићених особа“, али тај статус губе након што је Ирак у јануару 2009. преузима пуни суверенитет у земљи. Приликом међусобног сукоба између разних наоружаних група у Ираку 2007. америчке окупационе трупе су отворено стале у одбрану Mujahedin-e-Khalqа и тада се ЦНН питао зашто америчка војска стаје у одбрану групе која је тада била на листи терористичких организација?

Милитанти МЕК-а су почели да страхују да ће из кампа Ашраф бити протјерани када буде под надзором ирачке владе, а страхови су нарасли када су их након сукоба са ирачком војском америчке снаге у априлу 2011 извукле из Ашрафа. Тада је влада у Багдаду поручила да ће, када се потпуно повуку америчке трупе. „истог момента затворити камп“.

Ирак и Уједињене нације су постигли договор с милитантима МЕК-а да ће их се привремено сместити у камп Либерти из којег би чланови групе на крају могли да идем у друге земље. Од јула 2012. Стејт департмент касније наводи како је пресељење у застоју, а Високо комисија УН-а за избјеглице МЕК-у додељује избеглички статус и тада је специјални изасланик УН-а за Ирак, Мартин Коблер, позвао стране владе „да отворе своја врата скупини Mujahedin-e-Khalq „, но, као што видимо, тај статус у потпуности није решен све до данас.

Чудни обрат у Стејт департменту око статуса „терористичке организације“

На самом истеку 2013. године стручњак који пише за The National Interest, Raymond Tanter, тврди да је удаљавање МЕК-а „вероватно одлучено због смањења стратешке претње Техерану, као ис циљем јачања унутрашње опозиције“. МЕК, за којег каже како би требало да буде вредан део ове опозиције, у Америци је стављен је на листу терористичких организација 1997. и то као део стратегије да се отвори дијалог са „умереном опозицијом Техерану“.

Тантер пише да је МЕК требало уклонити са листе терористичких група и „због недостатка доказа о терористичким активностима од 2001. године па надаље“.

Трита Парси, критичар ове групе и лидер Америчко-иранског националног већа тврди да су намере МЕК-а да приступи „легитимној иранској опозиционој групи“ сумњиви, једнако као и када су подупирали кампању свргавања Садама Хусеина који им је био дугогодишњи спонзор.

Иако несклон властима у Техерану, Парси отворено признаје да је МЕК „био и биће терористичка организација која нема подршку иранског народа“ и да му није јасан потез Стејт департмента и сарадња са том групом.

У то време западни аналитичари тврде да је брисање МЕК-а са листе терористичких организација „непотребно погоршало америчке односе са Техераном и шкоди иранском унутрашњем демократском отпору“, који се наводно противи МЕК-у. Мухамед Сахим из уреда Ал Џазире у Техерану наводи „како свако ко се противи иранској влади иу тој земљи заговара демократска начела напросто мора бити против МЕК-а“.

„Поређење са ненасилним покретима попут Зеленог вала (иранске верзије Обојене револуције из 2009.) и муџахедина из МЕК-а је смешна. Остале опозиционе групе на МЕК гледају као на заостали и нетолерантни култ“, рекао је Сахим.

Како год било МЕК је скинут са листе терористичких организација и то уз велико залагање бившег градоначелника Њујорка, Рудолфа Џулијана, који је камп иранске муџахединске групе у Ираку назвао „концентрационим логором“. Стејт  департмент је систематски почео осуђивати нападе на МЕК, а за часопис  Foreign Policy је један амерички званичник изјавио „како је ситуација деликатна и да ће се преговарачки процес између Сједињених Држава, Уједињених народа и Мујахадеен-е-Кхалка наставити“.

Свима је јасно да МЕК није никаква пацифистичка организација, нити опозициона група, а докази за то су бројни, али када долазе из Ирана никога не занимају.

Мујахидин-е-Кхалк су по свему милитантна наоружана група, слична Ал Нусра Фронту или неком другом огранку Ал Каиде, али како су на бојном пољу постали превише „недисциплиновани“, имају прећутну, али не и јавну подршку од стране Вашингтона.

Парадокс у свему је да се МЕК у почетку залагао за идеале марксизма и лењинизма, као и слободу жена по узору на европску левицу из ’68., Али и ислам, све оно што Вашингтону супротном смета.

Касније је, додуше, дошло до заокрета и сада се заговарају „индивидуалне слободе и капитализам“, уз неку врст недефинисаног „амазонског феминизма“. Очито у Америци не желе видети да у Сирији, Ираку и Авганистану још увек не успевају отклонити последице подршке таквим групама и довољно је замислити што значи присуство таквих милитаната на територији Европске уније, а посебно Албаније.

На крају се намеће једно кључно питање: где је од децембра 2013. нестало 2000 припадника групе Mujahedin-e-Khalqа? Наиме, почетком децембра 2013. у Бриселу су на захтев Уједињених нација амерички државни секретар Џон Кери и тадашњи министар спољних послова Румуније, Титус Корлатеан, расправљало о судбини 3 000 милитаната преосталих у Ираку, а сада курдски Рудава пише „како ће њих 1000 из кампа Либерти близу Багдада коначно бити премештени у Албанију.

Је ли могуће да је између 1 000- 2000 милитаната МЕК-а на крају стигло у Румунију, јер је влада у Букурешту у потпуности зависна о Вашингтону и ретко би се усудила успротивити тадашњем захтеву? Осим тога, ова је група била идеална да у то време буде близу Молдавије и Украјине, две земље у којима је Вашингтон проводио и проводи политику „контролисаног хаоса“.

Чим је у децембру 2013. објављен садржај разговора двојице румунских дипломата, почели су се правити разни сценарији због којих би та група била „гост“ румунске владе. Могуће је да ниједан од тих сценарија није тачан, али је зато тачно да је америчкој администрацији „нестало“ 2000 „бивших“ терориста, фанатичних борца из Mujahedin-e-Khalqа, групе коју су пре 50 година основали марксисти са Универзитета у Техерану, а која се на крају претворила се у „приватну терористичку групу“ могуће будуће председнице Сједињених Држава.

Не сме се занемарити нити дугогодишње савезништво МЕК-а с Израелом, чији су им обавештајци давали списак иранских званичника и научника за ликвидацију, као ни спремност милитаната групе да Саудијској Арабији помогну у аргесији на Јемен.

Премештај преосталих хиљаду милитаната групе Mujahedin-e-Khalqа се готово сигурно може посматрати у контексту покушаја смањивања напетости између Вашингтона и Ирана због постизања коначног споразума о иранском нуклеарном програму, што се у неку руку може поздравити.

Међутим, долазак остатка од 1 000 „бивших“ бораца ове групе у Албанију, земљу у региону која је све само не „фактор стабилности на Балкану“, представља озбиљну претњу безбедности

Криза у Грчкој, ситуација у Македонији, напетости на Космету и у Босни и Херцеговини, поларизација Црне Горе на део популације који подражава улазак у НАТО, док се друга половина томе противи, разлози су због којих би ова група требало да буде што даље од Западног Балкана.

Бројни су разлози за забринутост о доласку ове контроверзне „бивше“ терористичке групе у Албанији и њихову присутност у суседству треба пажљиво пратити. Ако су до сада милитанти групеMujahedin-e-Khalqа били непожељни Ирану, Ираку, и бројним другим западним земљама, поставља се питање зашто их сада треба сместити у Албанију и где је „нестало“ две трећине милитаната који су се крајем 2013. године налазили под кампа Либерти у близини Багдада?

Извор: altermainstreaminfo.com – Н.Бабић

Ознаке: Албанија, Иран, ирански терористи, Мек, Н. Бабић, САД, Хилари Клинтон