Певач од малих ногу волео музику и разне спортове: Мада је љубав тешко делити, из садашње перспективе, гитару би свакако заменио фудбалом или атлетиком.

Увод за Здравка Чолића није потребан. Једноставно, Чола је легенда која хода, човек који што је старији то је млађи, популарнији и бољи. Наравно, овај интервју смо почели од Сарајева, од навијачких страсти, фудбала, атлетике…

ЧИЈА ЈЕ ОНО ЗВИЈЕЗДА

Концерти на “Маракани” су култни, а често су трибинама одзвањали тактови песме “Чија је оно звијезда”?
– Та песма је постала, да кажем, полухимна, а све се десило ненамерно. Лепа арија, препознатљива, навијачи су је прихватили, а убацили смо мало и ијекавштину.

Мало ко зна да сте у кратким панталонама навијали за Партизан?

– Ћале је био војно лице па смо тако сви “по команди” навијали за Партизан. Али, само док смо заиста били мали. Како сам одрастао, заволео сам Жељезничар, био сам талентован голман, бранио и на школским манифестацијама, турнирима малог фудбала.

Тада ми је учитељ гитаре био чика Иван Барић, војни музичар, али ја сам више волео да идем на тренинге јуниора Жеље или да играм за екипу Грбавица 1, заједно са Сарачевићем и Пикетом Мујкићем, да играм мали фудбал. А онда би млађи брат долазио по мене, а ја сам размишљао да ли да останем на голу или да одем на час. Ипак, отишао сам кући да свирам гитару, од нервозе сам поломио трзавицу, а чика Ивана сам раскрварио вратом од гитаре…

И атлетика вас је терала на размишљање?

– Да, био сам добар спринтер и тренирао сам у АК Сарајево. У другом разреду средње школе сам бос трчао 11,6 на 100 метара. Трајало је то неких годину дана, а опет је победила музика. Међутим, и данас рекреативно трчим, остало ми је и оно разгибавање научено тих дана, а атлетику ценим јер је базични спорт којим се “хране” сви други. Нисам заборавио ни мог тренера Зорана Дивчића, јављао сам му се са сваке турнеје…

А онда је Звезда заузела место у вашем срцу?

– То је љубав која траје. Бари је крив за све, бити првак Европе из оне мале земље, представљало је чудо. Постојала је та спона, та нит, одржао сам три концерта на “Маракани”, клуб је стао иза мене, подршку су ми дале и “делије”, трибине су били крцате. И дан-данас сам близак са Звездом и звездашима. Али, морам да кажем да сам у оно време симпатисао и Хајдук јер су Сплићани били прави раднички клуб, цела Далмација и део Хрватске били су уз њих, док је Жељо увек био градска љубав.

„ПУСТИ, ПУСТИ МОДУ“

Песму “Пусти, пусти моду” и играј фудбал, могли бисмо да посветимо репрезентативцима?
– Било би идеално, пошто већина има беспрекорне фризуре.

Када бисте имали концерт, а после Звезда играла утакмицу, колико би “Маракана” морала да има гледалаца?

– Ух, вероватно би била мала и она изворна, бразилска која је некада примала 200.000 гледалаца. А, ова наша “Маракана” је увек била место добре енергије, храм фудбала, волео бих да приредим још један концерт јер је узвишено певати у тој атмосфери.

Причате о фудбалу, спорту, са великом љубављу?

– Када бих у неком другом животу опет почињао од почетка, определио бих се за спорт, а не за музику!

Да ли је то могуће, па ви сте деценијама краљ музике на овим просторима и шире?

– Могуће, наравно, јер је љубав тешко делити. Ја сам велики професионалац и бринем о својој публици. То је она људска одговорност, Бог те погледао, много тога ти дао и ти мораш да то враћаш. Поштено. Највеће задовољствио ми је када на концертима видим три генерације, а да неке песме, старе и по 30 година, певају деца, неки нови клинци. За мене је моја публика моја породица коју волим и поштујем изнад свега.

И поред силних обавеза успели сте да завршите и економски факултет?

„ГЛАВО ЛУДА“

Да ли би “Главо луда” могла да се пева после 148. дербија?
– Изгледа да би могла. Не знам како да ти момци смире страсти. Страст је добра, даје драж дербију, али без физичког обрачуна.

– Био сам одличан ђак и у гимназији, а како је у социјализму било битно завршити и факс, јер је доносио сигурност, уписао сам економију. Када сам добио диплому, дошао је до мене покојни Даворин Поповић, донео ми уместо вискија векну хлеба и ружу, и рекао: “Сада си свој човек”. Био сам заиста поносан.

Решили сте да својим фановима подарите 2015. годину?

– Да, биће ово концертна година. Са истом енергијом певаћу и на мањим и на већим концертима, битно је само да они не буду тезгарошки. Имам 250 песама и једини ми је проблем које ћу и где певати. Ја најбоље функционешем уживо, када стојим испред публике без обзира на то колико их је.

Желим да приредим и један интимнији концерт, да певам и по мањим салама, на тај начин би се и репертоарски мењале песме. Трг је једно, Сава центар друго, отворени простор треће, а та разноликост је такође нешто што ми прија. А и мојој публици. Зато се спремам, одржаћу концерте у Подгорици, Опатији, на стадиону у Мостару, у плану су Ниш, Бањалука, Охрид, Будва, Нови Сад, шетаћу мало Европом, мало Америком…

ЏАЈИЋ ЗА ПРЕДСЕДНИКА ФСС

Идоли?

– Широк је спектар спортиста који су ме одушевљавали. Кошаркаши, ватерполисти… Ратку Рудићу и Игору Милановићу сам рекао да ће бити прваци света, тако је и било. Са невероватним Ђоковићем сам пријатељ, са Перићем, некадашњим шампионом у бацању кугле сам некада тренирао…

Али, један је Драган Џајић. Волео бих да, после свега што је прошао, буде председник ФС Србије. Да својим искуством, харизмом, али и мирноћом утиче на нове генерације, да воле спорт и то господски, баш као национални Џаја.

Извор: Вечерње новости

Ознаке: Здравко Чолић, спортске занимљивости, фудбал