У Хрватској је одржан први круг председничких избора. Бирачи су могли да бирају између четири кандидата: ту је актуелни председник Иво Јосиповић иза којег стоји потпора социјал-демократа (СДП), кандидат десног центра Колинда Грабар Китаровић (ХДЗ), нешто деснији Милан Кујунџић (дугогодишњи бивши члан ХДЗ-а) те млади Иван Вилибор Синчић из покрета под називом Живи Зид.

Да се на попису није нашао Синчић ово би вероватно били најдосаднији председнички избори у Хрватској до сада. Чиме је Синчић јучерашњи дан учинио толико занимљивим? Више је разлога, а могло би се рећи како је дан постајао занимљивијим како је одмицао.

Кренимо редом, за почетак резултати (након 99% обрађених бирачких места). Иво Јосиповић добио је 38,46% гласова, одмах иза њега је Колинда Грабар Китаровић с 37,22%, следи Иван Вилибор Синчић са 16,42%, док је најмању подршку бирача добио Милан Кујунџић с освојених 6,30% гласова.

Јосиповић, Китаровић и Кујунџић синтетички су производи учмале политичке климе која на овим просторима влада још од тзв. „транзиције“ (из неке врсте социјализма у неку врсту капитализма). Иван Вилибор Синчић је нешто што подједнако учмали коментатори и аналитичари називају „изненађењем на политичкој сцени“, но он је заправо нешто много више од тога – један од поприлично ретких тренутака када се кроз политичку апатију пробија дух оптимизма.

Остварени резултат Синчића је импресиван (293.562 освојених гласова). Имајмо на уму ко „стоји“ иза Синчића, а ко иза других кандидата, нарочито водећа два. Јосиповић и Колинда вероватно ни не могу освојити мање од 30% гласова јер то ни нису гласови толико бирача колико страначке бирачке машинерије која никада није била нити демократска нити у служби позитивне промене.

Чланови великих странака, масивног левог и десног крила једне те исте, за народ отровне и лоше, номенклатуре, „упрегнути су“ сваких неколико година да прошетају до бирачких места и својим предоређеним избором грчевито чувају своје мале (како код кога, али генерално мале) привилегије које их, бар они тако мисле, данас више но икад имају главом изнад воде у којој се њихови, несналажљиви, суграђани утапају.

У јавности и појединим струјама увријежио се назив „ухљебљен“. Ко или шта је „ухљебљен“? Ухљебљен је особа чија се животна тактика, идеологија, пракса и еволуцијски нагон за егзистенцијом своди на некритични опортунизам. Дотична особа лојална је својој странци, локалном шерифу, компанији или нечем другоме све док нешто од тих ентитета обезбеђује њихову егзистенцију. Притом делује контра свих племенитих порива и идеала, крајње нагонски, редуковано на инстинкт за преживљавање и до краја ће да стаји уз извор своје егзистенције не марећи да ли тај исти извор уништава туђе животе, потапа будућност целих генерација, па на крају можда врши и геноцид целих народа. Исти се неће да побуни против своје странке, као ни што се исти неће да побуни нити против своје земље ако та иста земља спроводи војну агресију на светском нивоу.

Нема смисла од целе ситуације градити филозофију, јер за њу нема довољно супстанце, ствар је болно једноставна, а своди се на реченицу која звучи отприлике овако: „Док је мени добро, ћутим, не буним се“.

Неки осуду против тзв. „ухљебљења“ заиста шире далеко, па и предалеко. Тако имамо оне који данас готово све запослене у јавном сектору сматрају „ухљебљеним“. Ово не само да је погрешно већ је опасна тактика распиривања мржње унутар потлачених класа. Радници у приватном и јавном сектору имају исти сет класних непријатеља и последње што им данас треба је раскол, нарочито у време када нити савез међу њима никада није успостављен.

Страначко ухљебљење

И њих имамо на десетине, ако не и стотине хиљада случаја у овој земљи. Својим поступцима ти људи опструирају демократију, чине је крњом, заробљеном унутар двопартијског јада, али ни ти људи нису сами по себи неки кривци. Љутњом против њих неће се постићи ништа, само ће се још дубље потерати у њихова наизглед сигурна уточишта, под плашт великих странака које ће им за ситне привилегије и даље тражити лојалан глас.

Може звучати крајње отрцано, али овим људима се може помоћи једино добром старом тактиком „подизања свести“. Људима који данас својим поступцима коче прогрес треба појаснити да долази време када више неће бити места за страх, када ће се од њих очекивати да стану на праву страну, макар само једном, а то време, ако већ није ту, сигурно долази.

Јесу ли те особе криве што су данас такве? Могу ли баш сви своју егзистенцију подредити племенитим идеалима? Сигурно да не могу, нити ће икада моћи. То је спознаја с којом су се засигурно до сада често сусретали, махом млади, људи који учествују у покрету Живи Зид. Наиме, за оне који не знају, реч је о организацији која настоји физички спречавати једну од најодвратнијих појава произашлих из тзв. „транзиције“ – деложације.

Многи људи тек доласком у безизлазну ситуацију спремни су посегнути за радикалнијим решењима. Било да то значи дати глас „алтернативном“ кандидату, као јуче у Хрватској, или дићи револуцију, критична маса и даље је кључ свих промена.

То нас наново доводи пред онај стари парадокс – требају ли ствари нужно постати горе да би постале боље? Да су ствари у Хрватској економски стабилне, да људи имају перспективу, Јосиповић би синоћ вероватно славио већ у првом кругу, што му је наводно био и план који се итекако изјаловио.

Његова протукандидаткиња у другом кругу је Колинда Грабар Китаровић, представница конзервативног ХДЗ-а, бивша заменица генералног секретара НАТО пакта. Да ли је реч о случајности да ХДЗ у први план ставља особу која је интегрисана у војну алијансу чије се деловање своди на глобалну дестабилизацију, ширење хаоса и агресију против других држава?

Говори ли нам тренутак нешто о наводним случајностима? Велика „битка“ за Европу је у пуној снази, једино можда у Хрватској иста још увек није на насловним страницама јер Хрватска још од 90-их негује један чудан, парадоксалан и врло бизаран приступ спољном свету који се често своди на то да спољни свет заправо „не постоји „. Није тешко одгонетнути зашто је то тако, Хрватска не воли расправу о спољном свету да не би тај спољни свет постао саучесник у њеној транзицији, у приватизацијској пљачки енормних размера, па на крају и у њеној готово фанатичној лојалности тзв. „евро-атлантске интеграције“.

Нико се у овој земљи са толиком жестином не напада као што се напада свака критика, па и суптилна, споменутих интеграција. Одлучено је да се Хрватска мора апсолутно држати те нове парадигме, а критика исте дочекати се сулудом реториком, обично кроз контекст домовинског рата. Сировост таквих „коментара“ је тужна, али и уврежена, данас можда више но икад од завршетка рата. 20 година након рата у Хрватској још увек смо жртве мејнстрим диктата који се своди на: „Ко је против НАТО-а је за великосрпску Југославију“.

Такви „аргументи“ су трули и мора ће изгубити на својој снази јер данас се вуку још само на траумама које су остале због догађања пред четврт века. Становници Хрватске морају престати робовати историји и схватити да су њихови избори лажни исто колико су лажне и поделе на леви и десни центар. На спољном плану избор се не своди на „Запад или Исток“, како нам толико упорно желе наметнути. Ево, Украјина је пре годину дана кренула ка Истоку, па је сада завршила према Западу, а хаос ју прати у свакој инстанци. Данас је то земља која се свесно одрекла своје највеће вредности, своје неутралности, као што је то учинила и Хрватска пред пуно више година.

Идеја да Хрватска као земља није слободна сада се почиње гомилати са свих страна, из свих праваца тзв. политичког компаса. Полако, али сигурно, и либерали и конзервативци, и социјалисти и либертаријанци, и сви други, увиђају да је дефицит слободе чињеница која кочи било какав аутентични политички процес.

Синчић, као и цео покрет отпора из којег долази, итекако добро схвата овај хронични дефицит. У својој кампањи проговорио је о овим темама са још невиђеном количином храбрости. Као кандидату за председника мас-медији су му морали дати адекватну експозицију, но с друге стране против њега су се покретали груби напади на готово сваком кораку.

Једни су га прозивали да је премлад, други да нема „програм“, трећи пак тврде како његове економске идеје воде у хаос. Надаље, називало га се левичарем, десничарем, анархистом, екстремистом, теоретичарем завера, играчем ових или оних итд.

Све су то били покушаји дискредитације, онако новинарско-очајнички, како то често и бива у овој земљи када се владајућа економско-политичка структура нечег уплаши, а „младог“ Синчића (господин има 24 године, у тим годинама су неки људи већ мењали свет и скретали историју) су се итекако уплашили синоћ, нарочито када у стигли резултати. Било је ту и увредљивих коментара, но до јутрос су се сви штабови преосталих кандидата „отрезнили“ схватајући како ће им Синчића гласачи итекако требати за победу у другом кругу.

Ко може очекивати подршку Синчића?

Судећи према данашњој објави на страницама Живог зида, нико – у поруци се истиче:

„Драги пријатељи Живог зида, позивамо вас да изађете на други круг председничких избора и на ваш гласачки листић допишете број 3 и заокружите Ивана Синчића, како бисте спречили да га бирачки одбори приброје ХДЗ – СДП кандидатима. Желимо послати јасну поруку, а то је да ни у сну немамо намеру подржати кандидате који организовано раде на економском и моралном уништењу Хрватске. „

Ко ће на крају да победи у другом кругу почетком јануара нема неке велике разлике. Да, Колинда је свакако „НАТО-ов човек“, али ни председнику Јосиповићу ова војна алијанса нипошто није мрска, па под његовим мандатом је Хрватска отворено подржала све НАТО-ове агресије (Либија) и покушаје дестабилизације суверених држава (Сирија).

Можда нека разлика, у финесама, ипак постоји. Можда је Јосиповић „слободнији“ пребацити интересе на неку другу страну. Говоримо о теоријама, дакако. Шта ако се идуће године деси нешто неочекивано? Шта ако Немачка постане руски савезник и велика парадигма Истока и Запада добије нешто изузетно моћно – геополитички Центар? Хрватској је ближе место на таквом „Центру“, него у оквирима некакве америчке нео-колоније. Ако је на челу државе особа из високих редова НАТО-а, шансе ће бити мање.

Спољна политика је одувек кројила унутрашњу политику, а куриозитети унутрашње политике примарну су „забава за народ“. Вашингтон би свакако на челу Хрватске волио имати некога из „својих редова“. Мада је Јосиповић лојалан „интеграцијама“, ризик у Европи постаје превелик. САД жели максималну лојалност, а не само претпоставку лојалности.

Шта о свему томе мисли Синчић?

Ту ствари постају занимљиве. У разговору за ХТВ, за време изборне кампање, истакао је: „НАТО није одбрамбена организација, него империјалистичка чији је циљ окупација светских ресурса“.

Није ли овде господин Синчић заправо од речи до речи у праву? Итекако, а то је и разлог због којег су владајуће структуре немирне. Другим речима, реална анти-естаблишмент опција забила се овог пута као клин међу њихове редове.

Нико не тврди да је ова опција идеална, али да може у овом тренутку протрести естаблишмент снажније него било која друга, то је чињеница.

Неки ће замерити Синчића тактику „широког кишобрана“, где се настоји да мотивише бираче без обзира на политички компас. Поједини ставови које износи су веома левичарски, други нагињу десници. Стављати Живи Зид у контекст политичког компаса је зато веома незахвално, но ако бисмо баш морали сместити их, ипак се ради о једној фракцији деснице, али не онакве деснице на какву смо у Хрватској навикли последњих четврт века. Реч је о чишћим сентиментима којима патриотизам није стран, којима у исто време интернационализам не значи превише, али се не баве класичним политичким калкулирање већ крећу директно на све проблеме у друштву – барем према свом нахођењу.

Да не би било забуне, Живи Зид и слични покрети неће тражити преврат у темељу саме економије, неће позивати на диктатуру пролетаријата нити на класну борбу. Можда би ти исти људи у неком другом периоду били жестоки револуционари, но данас ће се окренути оним правцима где, реално, поруке боље пролазе.

Стара терминологија више не фасцинира масе, то није тајна, али масе (оне које нису политички „ухљебљене“ на овај или начин) и даље жуде за радикалније политиком у тренутку када се стање у земљи све брже погоршава.

Живом Зиду зато се итекако може прогнозирати добар политички успех у наредном периоду, па и улазак у парламент, а кроз Синчића су добили огромну експозицију која им је јако требала. Хрватској једноставно требају политичке опције које ће збуњивати разне „фосиле“, каквих смо синоћ имали прилике да гледамо на готово свим ТВ каналима чија уредништва сматрају да су баш ти (једни те исти) људи довољно политички писмени да могу адекватно анализирати постојеће трендове (нису).

У Европи бујају анти-естблишмент странке и покрети, време је да се и Хрватска уцрта на такву карту Европе. За Европу је демократија – што аутентичнија демократија – последња шанса, не само у виду прекида суицидалне политике мера штедње или борбе против ТТИП-а већ можда и по питању спашавања континента од нових ратова.

Естаблишмент је толико дотрајао да је већ постао суицидалан, али не за себе, већ за народ који представља. Народи Европе морају схватити да им се нипошто не исплати, на пример, ратовати само зато јер елити у Вашингтону смета што је у Москви на власти Путин, у Дамаску Асад или у Пјонгјангу Ким Јонг Ун. Време је да се Европа почне да бави собом и својим проблемима, а да би се то (напокон) десило, нови талас анти-естблишмент странака мора да покопа дотрајали естаблишмент и све што исти представља, од људи, реторике до потпуне алијенације политике од народа.

(Адванце – Д. Марјановић)

Ознаке: Д. Марјановић, ЕУ, Иван Вилибор Синчић, НАТ, председнички избори, регион вести, Хрватска