Округли сто под називом „Правно-политички аспекти кризе у Украјини” одржан је у Београду, у организацији „Струковног удружења правника Номоканон”.

Скуп је отворио амбасадор Руске Федерације у Београду, ЊЕ Александар Васиљевич Чепурин.

Потом су се – током дискусије која је трајала пуна три часа – окупљенима обратили виши научни сарадник Института за међународну политику и привреду др Драган Петровић, војно политички аналитичар „Политике”Мирослав Лазански, др Душан Пророковић са Института за дипломатију и безбедност, колумниста Фонда стратешке културе Александар Павић, председник Центра за стратешке алтернативе Александар Митић, сарадник Института за стратешке студије Стеван Гајић и директор Београдског Центра за геостратешке студије Драгана Трифковић.

Говор амбасадора Чепурина, ФАКТИ преносе у целости:

„Политикологија је у Србији на завидном нивоу, али, као што је случај и са дипломатијом, и она је развијенија тамо где има више озбиљних проблема за разматрање.

Потрудићу се да изразим званичне ставове и мала лична размишљања о нашој теми.

Данас живимо у врло компликовано време – мада ни Руси ни Срби не треба на то да се навикавају – сви темељи овог света долазе у ново стање, јављају се компликације и кризе. Наше источне комшије, Кинези, кажу да реч криза има два знака: један је симбол за опасност, а други могућност. У таква времена смо увек осећали велику одговорност пред човечанством.

Американци сада отворено говоре о свом праву на изузетност. И, што је још горе, да имају право коришћења војне силе у једностраном смеру – било где где они сматрају да су њихови интереси.

После пада Берлинског зида, људи су почели да говоре да се све завршило, да је свет овакав какав јесте и да је историја буквално умрла. Али, историја траје више од хиљаду година, мењају се могућности и услови, а историја се наставља.

То су они покушаји које Американци предузимају у последње време да би утврдили своју доминацију у свету. То је тзв.”контролисани хаос”.

У неким земљама поткопавају структуру, производе нереде, сукобљавају стране, покушавају да управљају структурама у земљи. Југославија је била пример мешања споља и финансирања споља, када раде тзв НВО и масмедији, па смо имали пример Ирака, Либије и Сирије, а сада имамо и Исламску државу и Украјину.

При томе, погледајмо како једна правила важе за полицију у Фергусону, а друга за Украјину. Не кажем да треба наступати против некога, већ само износим очигледне ствари. Онда, сви знамо ко је подржао нереде на кијевском мајдану и ко је финансирао државни удар у Украјини и ко је безочно правдао све акције самопроглшених кијевских власти.

А, какву у Украјини држе линију? Радили су на наметању антиуставног реда. Али, у Украјини је то јако тешко урадити и насилно гушење једног дела народа је јако тешко остварити. Посебно када је реч о матерњем језику, култури, историји.

Управо агресивни напад на ова права приморао је становништво Крима да узмњ ствари у своје руке. На Криму Руси чине 54 одсто становништва, а између четрвтине и трећине чине Украјинци. Ако погледамо избеглице са Крима – таквих нема, јер се поштују права Украјинаца и зато је тамо била висока референдумска подршка.

На истоку су – у складу са различитим бројкама – погинуле хиљаде становника. На мајдану су демонстранти гађани из зграда, а где су резултати те истраге? Или, да узмемо Мариупољ, рушење малезијског авиона, или масовне гробнице код Доњецка. Не чујем заговорнике људских права, из Кијева, који би се заложили да се обелодане резултати тих истрага.

Треба разумети да ми не поистовећујемо кијевске власти и Украјинце, јер је најстрашнија ствар коју су постигле кијевске власти, то да су жестоко посвађале своје становништво.

Који су путеви за решење? Набројао бих седам корака: потребан је пуни прекид ватре и повлачање војске према споразуму из Минска, друга ствар – о којој говоримо месецима и без које нема напред – потребан је директан дијалог Доњецка и Луганска, са једне, и Кијева са друге стране, а потребан је разговор унутар саме Украјине око нужне уставне реформе која би омогућила да се створи таква структура државе у којој би људи различитих убеђења и ставова могли да поштују међусобно права, где би се водило рачуна о култури, језику и историји, где би све то било јасно и разумљиво и било резултат договора две стране.

Украјинцима се не свиђа федерализација – односно Кијеву се не свиђа – а могла би да буде употребљена нека друга реч, али без тога није могуће даље решавање проблема.

Јако је важно да се све то уради, јер би Украјина постала карика која везује исток и запад Европе. Наравно, Украјини ће бити потребна огромна помоћ са обе стране и потребно је да она поштује свој неутрални блоковски статус.

Четврто: укидање санкција које реално штете и ЕУ и Русији и Украјини и Истоку и Западу. И да погледамо: Јужни ток су срушили. И да погледамо ко се радује томе и ко, у наставку, покушава да нанесе ударац руско-српским односима.

Гледао сам речник Јована Ћирилова где се за реч санкције каже да потичу од речи санкто, која значи свети, али – шта је свето у томе – тешко је проценити. Али, шта су санкције? У модерном свету, то је оно што је одређено од стране СБ УН, све остало су тзв санкције, односно фантазија оних који примењују такве мере.

Пета ствар је кретати се напред и промовисати оно о чему су говорили Де Гол, Митеран, многи људи на Западу, о чему је говорио и Владимир Путин, а то је стварање јединственог привредног и хуманитарног простора од Лисабона до Владивостока. То је јако тешко у овим условима, али је то објективно неопходно!

Да ли ће то бити за десет година или за годину дана, то је друго питање, али би било боље да буде што пре. Онда би било и мање претњи на континенту.

Потребно је прагматично разговарати о војно-политичкој архитектури у евро-атлантиком региону.

Постоје два војна блока: НАТО и ОДКБ, а има више држава, укључујући неке чланице ЕУ, које не спадају ни у један војни блок.

Једноставно, такав дијалог са јасном основом омогућио би свим земљама да живе спокојно.

Онда би био бесмислен слоган”или-или”- или сте са нама или сте против. То би изгубило смисао. А то је јако важно да не би увукли, рецимо, Балкан у сукоб са Русијом. Када кажу да је Русија претња нечему, ми одгооримо да су то наши интереси и немојте увлачити Балкан у сукоб са Русијом.

Последње, седмо је да можда нисмо сви доживели пад Берлинског зида (овде има много младих), али никоме није у интересу стварање новог Берлинског зида.Тај зид би се претворио у тачку раздвајања између Запада и целог осталог света, а потребно је разумети да су сада центар моћи и центар развоја на другим локацијама у свету и све више се тамо премештају. Јер, такав зид би ослабио наше ставове (позиције).

Мислим да би такав позитиван приступ допринео решавању ситуације у Украјини и омогућио свима да јој помогну да изађе из овако тешког стања.

Прошла је година, а маштарија се није остварила. Привредну помоћ Украјини нико не пружа, животни стандард сваког месеца све више опада, националне слоге нема, говорили су о олигарсима, али отишли су једни, а дошли други тајкуни.

Иза говора о независности од Русије крије се стриктно вазално понашање према другим земљама. Тако да би повољнија клима допринела побољшању.

А свет има тзв супернепријатеље као што су наркомафија и болести, тако да сви могу да буду активни у овим сферама”.

Одговарајући на питања новинара – која су уследила одмах после уводног излагања – Чепурин је истакао да је очекивао питање о Јужном току.

„Ми знамо ко се противио Јужном току и ко је рушио све могућности за његову реализацију. То је било кад је већ све било спремно за реализацију.

Ово није пројекат као када шијете кошуљу, већ пројекат од 20 милијарди евра. Гаспром је финансирање преузео на себе јер Србија и Бугарска нису имале новац за инвестирање. Све се пројектовало на истим условима као и пројект који је остварен – Северни ток.

Када нешто улажете, очекујете да вам се инвестиција исплати, а кад улажете 20 милијарди, морате много озбиљније размишљати о исплативости.

Да ли је овај гас био потребан јужној Европи? Наравно да је био потребан. Да ли је то било повољно и корисно за земље кроз које је требало да прође гасовод – наравно, било је профитабилно. Да ли се дуго све спремало – да, осам година су потписивани међувладини споразуми. А зашто? Зато што су увек мењали правила, уводили нова и увели Трећи енергетски пакет. Све то, наравно, мења архиектуру овог пројекта. Најјачи елемент је био политички, а сада видимо ко се радује највише затварању Јужног тока. Али, ван сваке сумње, затварање Јужног тока је против интереса и Србије и земаља у региону, а и Русије и ЕУ. Уз то, потребе Европе за гасом нико није укинуо.

Шта су говорили Алексеј Милер (шеф Гаспрома) и руско руководство? Прво је било изјављено да Јужни ток у првобитној форми неће бити релизован, али да ће гас стићи на грчко-турску границу, где Гаспром прави велики хаб. Гаспром узима у обзир став ЕУ поводом Трећег енергетског пакета и мења своју стратегију – неће, као раније и са Северним током,испоручивати гас до потрошача него до продавнице.

Који су рокови? Још три године важи споразум са Украјином о гасном транзиту. Тако да можемо бити релативно спокојни јер имамо гасовод, мада изграђен у совјетска времена који захтева одређене поправке. А онда имамо рок 31. децембар 2017.године. Јужна Европа треба да размисли на који начин ће осигурати сигурне испоруке енергената.

Милер је рекао да ће након истека рока важења споразума, транзит преко Украјине нестати и да су потребни нови канали за испоруку гаса и да треба да заједно размислимо шта са земљама које су везане за украјински транзит.

Александар Чепурин

Видим да су се разматрали транзитни гасоводи – био је један гасовод од 15 милијарди кубних метар који је пумпао гас преко Бугарске за Турску, али и то је био руски гас. Али, исто тако је Милер рекао да транзита преко Бугарке неће бити, укључујући и тренутни транзит за Турску. Гас ће за Турску ићи преко гасовода који ће бити направљен од компресорске станице „Рускаја” до Турске.

Који су закључци? Срби и Руси треба што тешње да сарађују. Имамо времена и потребно је размишљати о својим националним интересима: о енергетској безбедности, индустрији, снабдевању људи. Морамо да обезбедимо властите интересе, а Русија ће тежити ка томе да национални интереси Србије буду максимално узети у обзир.

У овој сфери има могућности за сарадњу, само мора бити динамичнији. Све фирме које је требало да учествују у градњи Јужног тока, остају. И то би могло да помогне реализацији новог пројекта. Енергетска сарадња не укључује само гас, већ је потребно да свака страна гледа своје интересе и да се понаша – ако не пријатељски – онда бар партнерски. Мислим да овде могу да се надоканде неки губици и да се успешно приступи преформатирању сарадње.

Одавно се разматрају и пројекти из области инвестиција, енергетике, слободне трговине и по овим питањима је потребно да се постигну договори да бисмо гледали у будућност. Да би ови споразуми били испоштовани, да би по овим питањима радили људи који разумеју своје интересе – да ови пројекти треба да буду реализоваи, и да би, ако буде потребно, бранили ове интересе на стриктан начин – јер то нису туђи већ наши пројекти, и ако на све будемо правилно гледали, онда има могућности за надокнаду губитака – онда су важне две ствари – прагматизам и динамизам и тада ћемо све стићи”.

После Чепурина, реч је узео др Драган Петровић који јеисцрпно говорио о историјско-демографским аспектима настанка Русије.

Он је објаснио да су средиште Кијевске Руси чиниле данашња централна, западна и приморска Украјина (сааме Украјине, наравно, није било), те да је пад такве Русије донео померање центра руског света ка Москви. Украјина се нашла под Литванцима и касније Пољацима и управо је та пољско-литванска унија запечатила превласт католичанства на делу територије.

Пола века је било потребно православним козацима да се ослободе (1654.године) и да од руског цара траже присаједњење Русији, а коначно и целовито интегрисање Украјине десило се после прве, односно друге деобе Пољске (1791.године).

Царица Катарина потом насељава слабо насељену Украјину становништвом из централних области. То становништво је и данас православно и припада РПЦ. Међутим, фактички гледано, фебруара ове године, Украјина је – у границама и онаква о каквој смо учили у школи – дефинитивно престала да постоји – истакао је у свом излагању Петровић.

Потом је Мирослав Лазански анализирао однос Русије и НАТО пакта и објаснио да је Русија за САД увек била противник, а да је амерички Конгрес управо усвојио Резолуцију 758 која представља објаву рата Русији!

Од распада Варшавског пакта сви смо очекивали да ће се НАТО самоукинути, постојала су и обећања на која је Горбачов одговарао са „Ми вама верујемо”, а од тога „ми вама верујемо” до данашњег ширења НАТО-а на исток – време је брзо прошло, истакао је Лазански и подсетио да је од 1991. НАТО искористио вакуум у централној и источној Европи и проширио се на чланице бившег Варшавског уговора.

„Као што је совјетска Русија била изазов за САД, тако је и данашња капиталистичка Русија. Успостављене су базе НАТО ближе Русији, две трећине војних маневара НАТО се изводе уз учешће оклопних дивизија, а оне се не користе за борбу против терориста! Иако је Русија пружала руку НАТО – дала чак своју територију за прелазак НАТО војске у Авганистан после напада на „Куле близнакиње” – за узврат је добила помагање терориста на Кавказу, које америчка пропаганда зове борцима за слободу”, рекао је Лазански.

Преокрет, према његовим речима, почиње 2007, Путиновим чувеним Минхенским говором, у коме је руски председник ставио до знања да се Русија не слаже са униполарним светом и да она има своје интересе у постсовјетском простору. Не можете највећој држави на свету и првој нуклеарној сили да кажете да САД има интересе на свакој тачки на планети – на планети! – а да Русија нема интересе ни у свом комшилуку, оценио је Лазански и подвукао да је ово што сад гледамо „филм који су тражила господа која су „духа пустила из боце” још кад су на Косову срушили међународни правни поредак, тако да међународни правни поредак данас не постоји”.

Централни део излагања Лазанског је био војни аспект кризе, као најважнији аспект од кога зависи опстанак Русије. Наиме, „НАТО штит у Пољској и Румунији није постављен против севернокорејских ракета или Ирана, већ ради смањења ефективне моћи руског нуклеарног арсенала. Ракета из САД стиже до Русије за 28 минута, Москва има времена да је детектује, потврди и има неколико минута на располагању да одлучи о одговору, а ако се ракета лансира из Пољске – Русија нема времена за одговор.

Када је реч о Украјини, Русија не може да дозволи НАТО базе, јер НАТО базе данас – ракете сутра, а онда нема речи о безбедности Русије. Зато је Украјина за Русију – питање живота”, објаснио је Лазански.

На крају је подсетио да је НАТО преко Крима покушао да уђе у „меки трбух” Русије, али није успео, те да „без војне силе нико не може да се позива на међународно право, а да тиме заправо не показује само сопствену слабост”. Шта вреди да се каже да је Косово Србија, ако нисмо спремни да погинемо за Косово, закључио је Лазански, уз напомену да му је смешно када Руси западне земље упорно зову „партнерима”, а тај исти Запад у Русији види само противника.

Реч је тада поново узео амбасадор Чепурин и рекао да се нада да ће Турска бити поуздан партнер и да са Европском комисијом морају да се наставе разговори о томе да ли ће се поново поставити питање Трећег енергетског пакета – због преласка гаса преко Грчке. „Тај разговор (око новог гасовода) мора да се обави брзо, а верујем да ће и Србија имати свој део у томе – а реч „партнер” више нећу користити”, рекао је Чепурин.

О положају и улози Руске Федерације у кризи у Украјини говорио је др Душан Пророковић (његово излагање ће Факти накнадно објавити у целини) и истакао да ће криза променити структуру светског политичког система.

Он је одговорио на кључно питање: зашто су САД пожуриле са ратом у Украјини, када би им цела Украјина за коју годину сама пала у шаке успешним спровођењем пројекта „украјинског идентитета”.

За САД је, према Пророковићу, сигнал био чврст зид у Сирији који је подигла Русија. Проблем у Украјини је требало да отера Русију у сопствено двориште, али су САД, уместо лисице, из шуме истерале – медведа! После Сирије се десило да се три суперсиле први пут удруже: руско оружје, кинеска логистика и иранска помоћ дале су резултат. А могуће је да им се после Путинове посете 1. децембра, придружује и – Турска.

Пораз САД у Украјини био би крај униполарног света, јер осим Саудијске Арабије и ЕУ, нема велике силе у свету која је на страни САД, закључио је Пророковић.

Скупу се потом обратио Александар Павић који је говорио о паралели Русија-Крим и Србија-Косово.

Он је објаснио да постоји начин да Србија легално и легитимно врати Косово и Метохију на основу подршке Русије и Кине.

„Те две земље су заузеле став да ако западне државе дестабилизују или смене неку власт, онда се та држава не може сматрати сувереном, народ има право на реакцију, па чак и треће државе имају право да штите интересе и да се умешају”.

Србија је била жртва спољне НАТО агресије, била је жртва и имала је право да се брани, а све последице агресије се не могу сматрати легитимним и легалним. У Кијеву је спроведен преврат, а становништво земље која је предмет преврата може да предузме мере да се заштити – и тако је на Криму спроведен референдум после којег се Крим припојио Русији, објаснио је Павић и подвукао да су САД – до сада – могле да изводе преврате и да одмах потом траже да се поштује суверенитет и интегритет те земље, али да Русија и Кина кажу: то више не може!

То значи – прецизирао је Павић – да нема проблема да ми кажемо да је Крим Русија, или да дође до признања Абхазије и Осетије које су се уз руску помоћ браниле од агресије Грузије, или да кажемо да са „представницима власти у Приштини” уопште нећемо ни да разговарамо – јер је сам Међународни суд правде у Хагу рекао да је то „група грађана” која је прогласила независност , а то – група грађана – нису оне структуре власти које су предвиђене Резолуцијом 1244! Када будемо имали праву власт, а не марионетску, моћи ћемо да вратимо Косово на овај легалан и легитиман начин, уз подршку Русије и Кине.

Александар Митић је повукао паралеле између Новорусије и Косова и Метохије. Факти ће и његово излагање накнадно објавити у целости.

Скуп је завршен излагањима Стевана Гајића и Драгане Трифковић.

Гајић је истакао значај неонацизма у Украјини који је искоришћен као ударна песница за извођење мајдана. Са друге стране је био слаб одговор на контрамитингу Јануковича, и све до руског пролећа – масовних протеста на Криму – није било адекватног одговора.

Гајић је оценио да је тај прави одговор дала маргинална Руска партија користећи се идеолошком поруком да мајдан није решио ниједан проблем, да су сви олигарси још ту. Међутим, према Гајићу, питање Украјине не сме да ту стане, јер ће – буде ли остала «независна», односно ван Русије, Украјина бити исто што и НДХ, проблем ће се продубити, а то «неће бити добро ни по нас, Србе».

Трифковићева је подсетила на страшан злочин у Одеси и указала да је он имао циљ да застраши народ који се противио преврату и да сви који су хтели да се буне против новопостављене власти – одустану. Она је такође указала да су злочин починили припадници неонациста, екстремисти Десног сектора и војници јединице тајкуна Коломојског Дњепар – све носећи транспаренте „Смрт Русима“. Руски народ, међутим, није се уплашио.

(Факти)

Ознаке: Јужни ток, Александар Чепурин, Русија, „Балкан”