Очијукање Алексе Шантића и Анке Томлиновић које је прешло у озбиљну везу као да је унапред било осуђено на неуспех…

И опет ми душа све о теби сања и кида се срце и за тобом гине…”, у даху, немо је изустио Алекса Шантић, као да изговара последњи пут стихове, својеврсну оду младости и несрећној љубави, осталој далеко у прошлости, на самртној постељи, 2. фебруара 1926. године, у завичајном Мостару.

Кад се чуло за Шантићеву смрт, Мостар је био сав у црнини. Све радње и дућани били су затворени, а народ лагано кретао ка кући Алексиног зета, Светозара Ћоровића, у којој је песник живео последње дане. Хтели су да се поклоне сенима „највећег песника по души и срцу”, а неки су чак прешавши и четрдесетак километара. И док је тужна поворка с песниковим посмртним остацима пролазила поред џамије, огласио се и мујезин с минарета опроштајном молитвом. Алексу Шантића су ипак заборавили представници власти из Београда, који нису дошли на сахрану.

Стихови уместо рачуна

Рођен 58 година раније, у богатој трговачкој породици, Алекса је од детињства слушао приче о деди Петру који је у Мостар дошао у раној младости и, у потрази за бољим животом, успео да од калфе постане власник трговинске радње. Исто се очекивало и од Петрових наследника, па тако и од младог Алексе кога су, када му је било једанаест година, послали у Трст на школовање.

Дани у Италији код ујака Лазара Аничића, богатог и успешног трговца, тешко су пали Алекси. Сећајући се тих дана, песник је касније често умео да каже да му је то био најтежи период у животу и да је дисциплина коју му је ујак наметао изазвала његов трајни презир према трговини, послу и књигама. Даље образовање га је одвело у Љубљану, где завршава Трговачку школу, после чега се вратио у Мостар. Будући песник почиње да води књиге за предузеће Шантић, прихвативши, наизглед, судбину коју му је одредила породица.

Ипак, посета путујућег позоришта његовом граду заувек ће изменити тек стасалог Шантића. Млади Алекса је и сам пожелео да своја осећања пренесе на папир, истовремено почињући дружење с двојицом млађих суграђана, Јованом Дучићем и Светозаром Ћоровићем. Новопечени пријатељи делили су исту страст према поезији, читали су један другоме тек написане песме, Још несигурни у своје стваралаштво, упорно су трагали за особом, која би те песме прочитала и дала ваљан суд о њиховом раду. Избор је пао на не тако познатог песника Душана Лемајића. Он је, пре свега због угледних породица из којих су потицали, одлучио да саслуша младе занесењаке. Да први изрецитује стихове пред Лемајићем одважио се Дучић, потом Ћоровић, док је Шантић изговарао стихове, опонашајући глумце, који су га и навели да почне да пише песме. Остарели песник их хвали, говорећи им да „певају из срца, како и доликује младим српским песницима” и саветује им да песме пошаљу у сомборски часопис „Голуб”.

Пошто је „Голуб” редовно стизао у трговачку радњу породице Шантић, после неколико месеци ишчекивања, дошао је и број у коме је објављена песма младог Јована Дучића. Не кријући одушевљење, Алекса Шантић је уредништву сомборског часописа послао све песме које је читао Лемајићу, као и једну нову, под именом „Освета“. Прва објављена песма „Прољеће” променила је Алексин живот и потпуно га окренула уметности, песништву. Желећи да обогати културни живот Мостара, он је, с групом суграђана основао Српско пјевачко друштво „Гусле”. Изабран је за председника друштва које се борило за очување националне свести у том делу Херцеговине. С почетка то је пријало породици Шантић, све до изненадне смрти Алексиног оца Риста. Тада се очекивало да наследник преузме већу бригу трговини, али он се сав посветио културном раду.

А што се тиче онога…

Његов стриц Михо, звани Аџо, као и старији брат Перо, нису имали разумевања за песниково избегавање трговине, тако да је у породици долазило до честих свађа. А, Алекса је већ постао важна личност у културно-уметничком свету Мостара. Уз то леп, богат и школован био је на мети бројних удавача. Међутим он је имао очи само за лепу Анку, кћи фотографа Стјепана Томлиновића, која се недавно доселила у град на Неретви. Био је у стању да је сатима чека да изађе из очеве радње како би јој се приближио. Деловала му је као привиђење, увек тајанствена, сама или у друштву млађег брата. Виђали су се скоро свакога дана, поразговарали и прошетали.

Анка је касније признала Алекси да је намерно излазила у исто време, да би га срела и да би се боље упознали. Од других је сазнала да објављује песме, па му је затражила примерке „Голуба” и „Невена”, с његовим стиховима. А он је, само за њу, написао песму „Ако хоћеш”, где јој је овако певао:

„Ако хоћеш да ти пјевам / Ону тиху нојцу милу / Развиј твоју густу косу / Мирисаву меку свилу”

На његово изненађење, Анка му је прочитану песму вратила без речи, на шта је он занемео. А обда, кад је девојка кренула изненада се окренула и враголасто му добацила:

„Што се тиче онога, ако хоћеш, одговор је… хоћу!”. Потом је отрчала низ улицу.

Романса богатог Србина и католкиње из Лике, скромног имовног стања, није наилазила на одобравање многих од којих је већина веровала да је то само жеља девојке да се добро удоми. Њих двоје се, пак, претерано нису освртали на гласине нити су крили љубав, али се његова породица све више противила, сад већ извесном браку с иноверком, како су је звали. Анка је, чак, пристала да пређе у православље, али је изостао благослов Алексине мајке. И не само то, она је у очају отишла корак даље и заклела сина да се не жени „странкињом”, иначе ће „црни покров бити њихови сватови”.

Несрећног песника потресле су и поколебале мајчине клетве, па је раскинуо везу с девојком. Међутим, патња је остала и он јој је посветио већину својих љубавних песама. Осрамоћена и остављена девојка, удала се после годину дана и заувек напустила Мостар. Њени сватови прошли су поред куће Шантића, на Бранковцу, а песник је удају вољене посматрао с прозора собе, не кријући сузе.

Нова љубав

Алекса је у наредним годинама престао да пише, или је писао мало, ретко је свраћао у радњу, али је обилато трошио наследство које му је отац оставио. Празнину у души, због неостварене љубави, надоместио је патриотским набојем, па је тако 1896. године и настала чувена песма „Остајте овдје”, кад је имао само 28 лета. Ипак, и сам је у неколико наврата одлазио из Мостара, због стихова који су сметали бечком двору и одлази у Трст и Женеву, код Јована Дучића, али га је жудња за градом на Неретви увек враћала назад.

Године 1907. настаје песма „Ми знамо судбу”, чији се завршни стихови: „И кад нам мушке узмете животе гробови наши бориће се с вама”, понављају на патриотским скуповима широм Србије и Босне и Херцеговине.

ЕМИНА

Најомиљенија љубавна песма Алексе Шантића свакако је „Емина” која је први пут објављена у часопису „Коло” 1902. године и коју данас многи сврставају у такозване севдалинке, народне песме пореклом с простора Босне и Херцеговине. Надахнуће за ове прелепе стихове песник је нашао у лику своје комшинице, десетогодишње Емине Сефић, кћери истакнутог мостарског имама.

Иначе, Емина се у шеснаестој години удала за Авдагу Колудера и одселила из Мостара. Њен унук Реуф је својевремено сведочио једном сарајевском новинару да ју је „мој дјед Авдага дословно отео из њеног дома. Дошао је по Емину, унио је у фијакер и тек неколико дана након тога јавио је њеном оцу да ће је узети за жену”. Изродила је четрнаесторо деце. Умрла је 1967, у осамдесет трећој години. Њена унука је Алма Феровић, сопран, која је наступала и с Елтоном Џоном и А. Р. Рахманом.

Двадесет седмог маја 2010. године, поводом 142. рођендана Алексе Шантића, у близини Музеја Херцеговине, некада куће Светозара Ћоровића, откривена је статуа Емине Сефић Колудер, рад Златка Диздаревића.

По писању мостарског новинара Мише Марића, дугогодишњег дописника „Политике”, овако је Еминин син Бесим сведочио о сећању своје мајке на Алексу Шантића:

„Сретала сам га често, кад бих ишла у мектеб, у школу, ја л’ на чесму. Ријечи размијенили никад нисмо. Виђала бих га издалека, скоцкан као да је сад из Беча дошао. Највише се ципела сјећам. Увијек угланцане, сјаје, а по њима пале пантоле, порезати би се могао како су опеглане… Једном сам чула како неко пјева у Ћоровића авлији. Пјевао је „Кара мајка сина Ахмета” уз виолину, тамбурицу и шаргију. Пјевао је један глас, жаловито. Касније сам чула да му је то била најдража пјесма, па сад мислим како је он пјевао. Загледала га у пролазу, сине, велим ти, нисам. Али се причало да је био лијеп човјек…”

Све теже живи, и то понајвише захваљујући позајмицама брата Пера, кад онда доноси одлуку да прода свој део куће и пресели се код пријатеља из младости, Светозара Ћоровића, који се у међувремену оженио његовом сестром.

Уочи избијања Првог светског рата, 1914. године, Шантић постаје дописни члан Српске академије наука, а аустроугарска војска га, због родољубивих песама, хапси и оптужује за велеиздају. Одводе га у затвор у Мостару, а потом и у Коњиц, где му суде. Вешто се брани и бива ослобођен, болестан, али срећан што су остварене тежње о уједињењу Јужних Словена.

Сиромаштво га нагони га да потражи помоћ од представника југословенске владе. Она му одобрава пензију, али толико малу да једва саставља крај са крајем. све до смрти у граду који је толико волео.

(Политикин забавник)

Ознаке: Алекса Шантић, српска историја, српска поезија, српски песници