• Почетна
  • ДРУШТВО
  • ИНИЦИЈАТИВА ПОРТАЛА „СРБИН ИНФО“ ПОСТАЛА СТВАРНОСТ: Подигнут споменик Николају Другом Романову

ИНИЦИЈАТИВА ПОРТАЛА „СРБИН ИНФО“ ПОСТАЛА СТВАРНОСТ: Подигнут споменик Николају Другом Романову

6

 

car niklolaj srpska sloga 8

Младост Чешке, Србије и Русије поред споменика Цару Николају Другом – Фото: Србин.инфо

Када је у септембру 2012. године портал „Србин инфо“ покренуо иницијативу за подизање споменика руском цару Николају Другом Романову у центру Београда, реализација ове идеје није била ни у најави.

Наша редакција је тада основала Фејсбук групу  (Подигнимо споменик српском добротвору руском цару Николају II Романову где су грађани дали подршку чину захвалности према великом српском добротвору, а организовали смо и јавне трибине у Руском дому.

Срећом, у намери нисмо били усамљени. Српско друштво, али и држава, коначно је препознало историјску важност и величину светог руског цара, који је лично заслужан за спас српског народа и државе у Првом светском рату.

Управо је и наша идеја била да се Николају подигне споменик у 2014. години, када се обележава век од почетка Великог рата. Као што је и последњи руски цар говорио да je пре свега Рус, а затим Србин, тако је и данашња руска држава пружила руку српском народу, који додуше још лута у свом спољнополитичком путу.

Зато је споменик Романову у Београду победа не само наше редакције, Руског дома и представника обе државе, већ и целокупног српског народа. Споменик светом цару би требало да буде најава неког новог, бољег политичког правца којим је Србија тек кренула.

Objava rata Rusije NemackojL
Руски цар Николај II објављује рат Немачкој и Аустро-угарској јер су напали Србију

Највиши манифест
Божијом милошћу Ми, НИКОЛАЈ ДРУГИ,
Император и Самодржац Сверуски,
Цар Пољски, Велики Кнез Фински
и друго, и друго, и друго.

Објављујем свим верним Нашим поданицима:

Следећи историјским својим заветима, Русија, један (народ) по вери и крви са словенским народима, никада није посматрала на њихову судбину незаинтересовано. Са пуним једнодушјем и посебном снагом пробудила су се братска осећања руског народа према словенима последњих дана, када је Аустро-Угарска објавила Србији очигледно неприхватљиве захтеве за Државу. Презревши уступљиви и мирољубиви одговор Србске владе, одбацивши добронамерно посредовање Русије, Аустрија је журно кренула у оружани напад, почевши бомбардовање незаштићеног Београда.

CarNikolajIIRomanov01НИКОЛАЈ РОМАНОВ: ЧИСТ ПРЕД БОГОМ И НАРОДОМ

Цар Николај Други (Романов), потоњи свети великомученик, следио је Господа Исуса Христа све до Голготе. Требало је да прође скоро стотину година па да овај смирени, богобојажљиви, правични и храбри цар мученик буде рехабилитован.

‘‘Ако сам ја сметња за срећу Русије и ако ме све друштвене силе које су сада на њеном челу моле да напустим престо, ја сам спреман да то учиним, спреман сам не само да се одрекнем царства, него и да свој живот дам за Отаџбину,” говорио је Цар.

Последњи руски цар Николај Други Романов рођен је 6. маја. 1868. године (по старом календару), на дан Светог Јова Многострадалног. Ступио је на престо после смрти свог оца, цара Александра Трећег, 20. октобра 1894. године. За цара крунисан је, 14. маја 1896. године, у Саборној Цркви Успења Пресвете Богородице у московском Кремљу. Супруга цара Николаја постала је принцеза Алиса Хесенска, унука енглеске краљице Викторије. Принцеза Алиса, тј. будућа руска царица Александра Фјодоровна, родила се 25. маја 1872. године (по старом календару), у Дармштату. Николај и Александра венчали су се 14. новембра 1894. године.

У царској породици рођене су четири кћери: Олга, Татјана, Марија и Анастасија. На дан 30. јула 1904. године, царски пар је добио дуго очекиваног сина, наследника руског престола, царевића Алексеја. Цар Николај је велику пажњу поклањао потребама Православне цркве. Даровао је велике прилоге за изградњу нових цркава, па међу њима и за храмове који су се налазили изван Русије. Током година његове владавине, број парохијских цркава увећао се за више од 10.000, отворено преко 250 нових манастира. Цар је посебно уважавао Светог Серафима Саровског за чију се канонизацију упорно залагао и присуствовао 1903. године, а Свети отац Јован Кронштатски заузимао је у царевом срцу посебно место. Царски пар се одликовао дубоком религиозношћу.

Обавезна посета богослужењима недељом и празником, као и упражњавање свих постова, били су нераскидиви део њиховог живота. Свој положај врховног главнокомандујућег на почетку Првог светског рата, цар Николај је посматрао као испуњење своје моралне и државничке дужности пред Богом и народом. На дан 2. марта 1917. године, државна скупштина и издајници из највише војне команде приморали су цара Николаја Другог да се одрекне престола. Када се одрекао власти, цар се надао да ће они који су желели да се он удаљи, знати како да рат доведу до победе и да неће уништити Русију.

Цар није желео да због њега буде проливена макар и једна кап руске крви. Иако је, како се њему чинило, прихватио једино исправно решење, цар је преживљаво тешке душевне патње: „ Ако сам ја сметња за срећу Русије и ако ме све друштвене силе које су сада на њеном челу моле да напустим престо, ја сам спреман да то учиним, спреман сам не само да се одрекнем царства, него и да свој живот дам за Отаџбину,” говорио је Цар. Већина оних који су били сведоци последњег периода у животу царских мученика говори о заточеницима тоболског губернаторског, а касније јекатеринбуршког Ипатијевског дома, као о људима који су страдали али су, и поред тога, без обзира на све увреде, водили побожан живот.

У ноћи између 3. и 4. јула 1918. године, извршено је злочиначко убиство царске породице. Заједно са царском породицом, убијене су и слуге које су пратиле своје господаре у изгнанство: доктор Ј. С. Боткин, царичина собарица А. С.Демидова, дворски кувар И. М. Харитонов и лакеј А. Ј. Труп.

Поштовање царске породице, које је започео још Патријарх Тихон у заупокојеној молитви и у беседи на парастосу убијеном цару у Казањској Саборној цркви у Москви, и то само три дана после свирепог убиства, наставило се током читавог совјетског периода руске историје, упркос суровим прогонима безбожне власти. Свештеници и мирјани узносили су Богу молитве за упокојење убијених страдалника, чланова царске породице. Посебну вредност представљају публикације које садрже сведочанства о чудима и благодатној помоћи која је уследила после молитве царским мученицима. Оне говоре о исцељењима, о сједињењу растављених породица, о заштити црквеног наслеђа од расколника.

Руска Загранична Црква је, 1981. године, канонизовала царску породицу, заједно са мноштвом других новомученика побијених од стране комунистичке власти. Московска Патријаршија је такође то учинила и 2000. године уврстила породицу Романов у календар Цркве. ( Ј. Ј. Алферјев: „Житије и служба Цара Николаја Другог”- Линц, 2006.)

ЦАРУ МУЧЕНИКУ
Сетим се често цара Николаја II,

слуге Божијег и помазаника,
дивног земаљског владара
и храброг Христовог војника.
Тог мудрог цара мученика,

носиоца руске царске круне,
домаћина и молитвеника,
што Богу полагаше рачуне.
И те царске породице миле,

што је прошла пут Голготе,
победила зле силе,
и Христа ради дала животе.
Тих дивних светих праведника,

страдалих од звери у људском лику,
за отаџбину и веру Православну,
за свету Русију – велику.
Сећам се тих милих светих лица,

честите богољубиве фамилије,
Николаја и Александре, малог Алексеја,
Марије, Олге, Татјане и Анастасије.

Миладин Петровић

Прунуђени услед насталих услова да донесемо неопходне мере предострожности, Ми смо наредили да се доведу армија и флота у ратно стање, али, стрепећи за крв и имање Наших поданика, улагали смо све напоре ка мирном исходу започетих преговора. Услед дружествених односа, савезница Аустрије Немачка, упркос Нашим надама на вековно добро суседство и не верујући Нашим уверавањима, да донете мере никако немају према њој непријатељске циљеве, почела је тражити хитно њихово укидање, и добивши отказ у том требовању, изненадно је објавила Русији рат.

 Сада предстоји већ не заступати се за неправедно окривљену родну Нама земљу, већ оградити част, достојанство, целовитост Русије и њен положај међу Великим Државама.

 Ми непоколебиво верујемо, да ће у заштиту Руске земље дружно и самопожртвовано устати сви верни Наши поданици.

 У грозни час искушења нека буду заборављене унутарње распре. Да се укрепи још тешње јединство Цара са Његовим народом, и да одбије Русија, подигавши се као један човек, дрзки напад врага.

 Ево, са дубоком вером у исправност Нашег дела и смиреном надом на Свемогући Промисао, Ми молитвено призивамо на Свету Русију и храбру војску Нашу – Божији благослов.

 Дано у Санкт-Петербургу, у двадесети дан јула, у лето од Рождества Христовог хиљаду деветсо четрнаесто, а Царствовања Нашег двадесето.

 На оригиналу Сопственом Императорског Величанства руком подписано: „Николај“.

 21.07.1914

(Србин инфо – Алексеј Димитријевић, Фото: Емил Васев)

  • Radenka

    Sve cestiteke za „Srbin Info“ na ovoj ostvarenoj inicijativi. Bravo!!!

  • Za Srbiju

    Sve se može kad se hoće. Čestitam za ideju i realizaciju u roku. Možete da budete ponosni.

  • Српкиња

    БРАВО ЗА СРБИН ИНФО!

  • jonbonjovi

    Smatram da bi svaki covjek koji voli Srbiju trebao doci i pokloniti se spomeniku ovog velikog covjeka. I bilo bi dobro da se uvede pocasna straza pred spomenikom, od mladih ljudi, da bi se sprijecilo da srpski zlotvori na bilo koji nacin ne oskrnave spomenik. Ako je to bila vasa ideja SVAKA VAM CAST. MOJ NAKLON.

  • sj

    Kladim se da će spomenik uskoro Drugosrbijanci da ižvrljaju. Srpski izrodi ne mogu da podnesu ništa rusko i pravoslavno.