Прочитај ми чланак
Специјални тужилац Еулекса Цезари Михалчук је у оптужници против Оливера Ивановића кривотворио наводе из дописа МУП-а Србије.
„Увидом у документа која је Србија упутила Еулексу на захтев косовског специјалног тужиоца у случају оптужби за ратне злочине које је Оливер Ивановић наводно починио 1999. и 2000. године, установљено је да је специјални тужилац Еулекса у оптужници кривотворио наводе из дописа државног органа Србије“, истиче се и тексту.
У оптужници пише да одговор Београда „садржи индикације да је током рата окривљени можда био резервиста специјалне полицијске јединице при МУП-у“ и да се тужилац при томе позвао на званичан документ МУП-а, прецизније на Управу Одељења за откривање ратних злочина и наводе да је „даље назначено да то не може да се потврди, јер МУП нема никакву документацију поводом тога“.
Увид у два документа издата на захтев Еулекса показује нешто потпуно супротно наводима из оптужнице, пошто је МУП заправо известио Еулекс да Оливер Ивановић уопште није заведен ни као активан, ни као резервни припадник МУП-а.
У првом допису МУП-а од 4. марта ове године, истина, наведено је да је Војнобезбедносна агенција известила да постоје оперативни подаци да је Ивановић током борбених дејстава 1999. био припадник резервног састава ПЈП МУП-а Србије у Косовској Митровици, али пише и да је проверама утврђено да није био ни активни, ни пасивни припадник МУП-а.
„Из овог дописа је очигледно да је тужилац Еулекса злоупотребио непроверени оперативни податак као доказ за инсинуацију да је Ивановић можда био припадник резервног састава, иако је располагао и информацијом да је провером утврђено да тај податак није тачан“.
У другом допису, од 30. јула 2014. јасно је наведено да после провере Оливер Ивановић, као ни Небојша Вујачић, Илија Вујачић и Саша Лазовић, „нису никада именовани или постављени на функцију у МУП-у Србије“.
Што се тиче другооптуженог Драгољуба Делибашића, наводи се да је био распоређен од стране начелника ресора на место начелника Секретаријата унутрашњих послова у Косовској Митровици од 1. новембра 2005. године, али решење о распоређивању није објављено у „Службеном гласнику“ нити било ком другом званичном листу.
Указује се да је ово открила у јеку афере која потреса Еулекс у вези са изношењем инсајдерских информација о томе како су један тужилац, судија и заменик главног тужиоца примали мито и утицали да се кривични поступци против десетине особа међу косовским Албанцима обуставе.
Ово није једина чињеница која оптужницу против Ивановића чини „климавом”. По мишљењу неколико правних стручњака за ратне злочине са којима се „Политика” консултовала, Еулексов тужилац је написао оптужницу која не доказује, него инсинуира Ивановићеву командну одговорност, користи изјаве сведока из треће руке и заснива се на утисцима.
Ивановић је окривљен за то што су четворица Албанаца 14. априла 1999, према наводима из оптужнице, „убијени ватреним оружјем од стране неидентификованих припадника паравојних снага/полиције под ефективном командом и контролом окривљеног”. Нејасно је како може да се каже да је окривљени имао ефективну команду и контролу над починиоцима када ти починиоци нису ни идентификовани.
Када је реч о овом делу, стоји напомена да је за њега по старом кривичном закону предвиђена смртна казна, односно казна дугогодишњег затвора, али остаје нејасно колика је дужина те казне по косовском закону. У закону Србије предвиђена казна је 20 година, а висина казне увек мора да буде одређена.
Потом се за догађаје од 3. фебруара 2000. наводи са су „Драгољуб Делибашић као командир полиције у Митровици при МУП-у СР Југославије и Оливер Ивановић као вођа српске паравојне групе познате као ’Чувари моста’, по раније договореном заједничком плану” – за који се не наводи шта подразумева – „подстакли/наредили групи подређених полицајаца и припадницима српске паравојне групе ’Чувари моста’ да упадну у неколико зграда и присилно их очисте од етничких Албанаца.” У оптужници није објашњено да ли је Ивановић са саизвршиоцем подстакао или наредио подређенима да учине злочине, а формулација да се „делује по раније договореном заједничком плану” – за који се нигде не објашњава с ким је и о чему договорен – појављује се на још неколико места.
У образложењу чињеничних навода за догађаје од 14. априла 1999. наводи се да је Ивановић „најкасније од априла 1999. године био припадник паравојне или полицијске јединице која је функционисала у Митровици са некаквом лидерском позицијом у погледу најмање једне српске оружане јединице”. И ова констатација у оптужници нејасна је јер овако како је формулисана сигурно не указује на јасну ефективну контролу над извршиоцима.
У доказивању навода из оптужнице да је Ивановић био вођа паравојне формације користе се изјаве сведока који су „видели Ивановића као вођу паравојних формација”, што је нејасна формулација – јер само присуство није доказ ефективне контроле. Не наводи се из ког дела изјаве сведока следи закључак зашто је само присуство Ивановића доказ да је он вођа (само један сведок каже да се Ивановићу неко наводно обратио).
(Курир)
