Реч Шкотска (Scotland) долази од латинске речи Scoti, и ради се о називу за Геле (Келте), етнолингвистичке групе у Ирској, Шкотској. Некада се реч Scotiа користила за данашњу Ирску. Но, реч Шкотска и Шкоти почиње се употребљавати за данашњи простор и људе негде током Средњег века.

Верује се како су први људи на овај простор стигли пре неких 12,800 година, у време када се ледени покривач почео повлачити. Трајна насеља на простору данашње Шкотске појављује се отприлике пре 9,500 година.

Но, писана историја ових простора почиње са доласком Римљана. Јулије Цезар прве експедиције на овај простор слао је још 50-их година пре нове ере, али право освајање креће 43. године нове ере под вођством римског цара Клаудија. Основана је римска провинција Британија и биће под Римом све до 409. године.

Пре римске инвазије народи на овом простору већ су успоставили културалне и економске контакте са континенталном Европом, но тек доласком Римљана креће убрзани развој – напредне пољопривредне методе, урбанизација, индустрија, архитектура, све то стиже с римским освајачима.

Нажалост, римски историчари врло су ретко писали о својој сјеверозападној провинцији, тако да се већина знања о том времену данас заснива на археолошким истраживањима.

Једна од важнијих локација био је тзв. Хадријанов зид. Био је то 120 километара дуг римски зид који је делио Британско острво на два дела. Градио се десет година, од 122.-132. год., за владавине цара Хадријана, а штитио је римску Енглеску од напада варвара Пикта са севера из Албе (старо име за Шкотску). Дуго је означавао северну границу Римског царства.

Римска окупација простора данашње северне Шкотске трајала је свега 40 година, но утицај на јужном делу био је значајан.

Ко је остао са северне стране Хадријановог зида?

Били су то већ споменути Пикти – племенска конфедерација народа. Живели су у источном и северном делу данашње Шкотске. Већина историчара сматра како су били келтског порекла, а њихов, данас изумрли и готово потпуно непознат, пиктски језик, припадао је породици келтских језика. Пикте су први описали римски писци као народ који живи с друге стране њихових северних граница. У раном средњем веку њихово подручје, звано Pictavia или Pictland, с временом се спојило с келтским краљевством Dál Riata и тако створило Краљевство Алба, претечу прве шкотске државе.

Но, у време владавине Рима Пикти су се показали као изузетно жестоки борци. Римљани су били кренули на север, но потиснути су натраг до Хадријановог зида. Често се сматра како је Хадријанов зид граница између данашње Шкотске и Енглеске, но то није посве тачно, мада је релативно близу.

Англо-шкотска граница је једина шкотска копнена граница, а протеже се 154 километра између реке Твид на источној обали и залива Solway Firth на западу. Дуго времена је ово била де факто граница између Шкотске и Енглеске, но формално постаје 1237. уговором у Јорку. Ово је уједно и једна од најстаријих граница на свету.

Но, вратимо се назад у прва века – Пикти су нападали Римљане и пружали жесток отпор, до те мере да су се Римљани у потпуности повукли са простора данашње Шкотске до 3. века (Римско Царство се распада 476. године). Кључни догађај долази у 5. веку – Гали (заправо Шкоти) крећу у инвазију на простору данашње Шкотске из правца Ирске, искрцавају се на северозападу. На западу оснивају краљевство Dalriada, док Англи сада већ напредују с југа, даље од Хадријановог зида, те оснивају своје краљевство назива Bernicia.

Како је изгледала ситуација до 8-ог века?

На простору данашње Шкотске имали смо међусобно сукобљене Пикте и Шкоте (који су, како смо и поменули, првобитно се звали Гели, али до сада већ полако преузимају назив Шкоти). Пикти и Шкоти би се можда још вековима борили да их у том 8. веку не уједињује заједнички непријатељ. Наиме, простор данашње Шкотске почели су нападати Викинзи. Након бројних пораза Пикти и Шкоти су схватили да им нема друге него ујединити снаге и прекинути са међусобним борбама, уколико се желе спасити од Викинга. То су и учинили у 9-ом веку када и настаје Краљевина Шкотска.

Но, што се десило с Пиктима?

Њихова уникатна култура са вековима је потпуно нестала. Након формирања Краљевине Шкотске, до 11. века, њихов засебни пиктски идентитет у потпуности је утопљен у нову шкотску нацију. Данас им је језик заборављен, но не и име. Наиме, да Пикти нису тада пружали толики отпор Римљанима, вероватно овај простор никада не би изгледао како је изгледао.

Како смо и поменули, Хадријанов зид није географски тачна граница између данашње Шкотске и Енглеске, али је близу, но без отпора Пикта никада ни не би био саграђен, а то значи да готово сигурно ни данашње границе, па и самих држава, вероватно не би било у оваквом облику. Да је Римско Царство успело трајно загосподарити све до севера, шкотска инвазија из Ирске можда се не би догодила или не би била успешна. Због свега овога, Пикти су свакако одиграли важну улогу у даљој историји Шкотске.

Све у свему, векови су прошли и на острву сада имамо два моћна краљевства која се посматрају с неповерењем, Краљевину Шкотску и Краљевину Енглеску. Било је само питање када ће да избије рат за територију – и избија, Енглези нападају Шкотску 1296. Почиње рат, први рат у тзв. Ратовима за шкотску независност. Потрајати ће дугих 34 године, завршава 1328. Предах ће кратко трајати јер Енглеска поново напада 1332., а нови рат трајати ће још 25 година, до 1357. Упркос губитцима, политичким преслагивању и уступцима, Шкотска је одбранила своју независност у ова два одлучујућа рата.

Ово је био кључни период у историји Шкотске, њен највећи изазов. Право име ових ратова требало би гласити ратови за опстанак шкотске независности. Да се Шкотска тада није одбранила, велика је шанса да сутра (2014/09/18.) не би тко имао изаћи на референдум.

Двојица шкотских лидера истакла су се у првом рату против Енглеза, Andrew Moray иi William Wallace. Шкотски херој, William Wallace, данашњим генерацијама можда је најпознатији по филму Храбро Срце („Braveheart“) из 1995, но пјесме о његовој храбрости свакако нису новијег датума већ се провлаче кроз дуга века и далеко ван простора Шкотске.

Wallace је поразио енглеску војску у битци за Stirling Bridge у септембру 1297., но идуће године је и сам поражен у Битци за Фалкирк. Седам година касније, у августу 1305. заробљен је код Robroystona, у близини Глазгова, те је брутално погубљен од стране краља Едварда Првог.

Дакако, митови, па и они модерни, могу се поприлично разликовати од историјских детаља, па се тако Wallace у споменутом филму приказује као каквог националистичког герилског лидера, мада говоримо о пола миленијума пре но што се национализам уопште појавио као хисторијски концепт.

Надаље, шкотски краљ Роберт Брус се у истом филму приказује као обичан опортуниста док су заправо његова мудрост и стрпљење можда одиграли и пуно важнију улогу у одбрани шкотске независности од импулзивног Wallace.

Све у свему, Шкотска је готово 60 година морала ратовати за своју независност против Енглеза. Ти ратови остати ће кључни и пресудни тренуци у шкотској историји. Након изборене, тј. Одбрањене, независности, Шкотском су владале разне династије. Сукоби с Енглезима и даље су се догађали, но нису било толико пресудни, а у земљи су трајали и бројни унутрашњи сукоби између племства које се стално борило за превласт.

Када бисмо се осврнули само на мањи део тих догађања, требало би нам јако пуно времена. Историја Шкотске је изузетно богата те готово да и нема године о којој се не би могле написати странице и странице. Но, пошто је циљ објавити овај текст док је Шкотска још увек део Британије – јер од данас (референдум о отцјепљењу одржава се 2014/09/18.)можда више и не буде – мора ћемо прескочити бројне историјске куриозитете како бисмо дошли до неминовног уједињења Шкота и Енглеза. Споменимо ипак детаљ како је кроз године (векове заправо) сукоба између Шкота и Енглеза, Шкотска Краљевина могла готово увек рачунати на енглеске ривале, Французе, који су се често укључивали у ратове на страни Шкота, а и француска култура у Шкотској је била утицајна.

Већ смо у 18. веку почетком којег на снагу ступа уједињење. Закон о Унији или Акт о Унији  је назив за законе донесене у енглеском и шкотском парламенту како би се озаконили услови из преговора представника оба парламента који су договорени 1706. године о стварању заједничке државе.

Изгласавањем Акта о Унији у оба парламента, енглеско и шкотско краљевство, две одвојене државе, до тада уједињене само у особи владара, ујединиле су се у Уједињено Краљевство Велике Британије 1707. године.

Наиме, раније су Шкотска и Енглеска ступиле у тзв. „персоналну унију“, но биле су засебне земље. Персонална унија је заједница две или више држава које су везане само тиме што им је иста особа државни поглавар, и то не на основу уговора него према уставним прописима сваке од њих. Иначе су те државе потпуно одвојене, како с обзиром на њихове унутрашње тако и спољне послове. Према томе, оне су самосталне у правом смислу речи, а сама унија није држава.

Но, сада се ствари мењају, уједињење ступа на снагу. У новоосновани парламент Велике Британије у Лондону, Шкотска је послала 45 заступника у Доњи дом, који су се придружили заступницима Доњег дома енглеског парламента којих је било 513. Укупно је у Доњем дому Парламента Велике Британије било 558 посланика. Шкотска је такође послала и 16 перова * у Кући Лордова који су се придружили енглеским перовима којих је у том тренутку било 168.
* Перство (eng. Peerage) је систем племићких титула у Уједињеном Краљевству. Постоји пет степени перова: војвода, маркиз, гроф, виконт и барон. Постоје две врсте перства: наследно и доживотно перство.

Зашто су Шкотска и Енглеска постале Велика Британија?

Ствар нипошто није била због некакве љубави, далеко од тога. Шкотска је невољно ушла у такву унију (а и горње бројке јасно показују ко је доминирао већ од првог дана). Пре свега се ипак радило о економији – Шкотска је желела приступ новом британском заједничком тржишту и унија је била једино решење. Дакако, од великих ратова прошло је већ готово пола миленијума и две земље су – што је због географије једноставно било неизбежно – све више и више зависиле једна од друге.

Надаље, немојмо заборавити како је ово већ време у којем се Енглеска шири широм света својим колонијама, дакле Шкотска уласком у Британију не добија приступ само енглеском, већ и глобалном заједничком тржишту. Шкотски парламент је пре тога имао грандиозне идеје, желели су да створе ривала источноиндијској компанији *, али крајње неуспешно.

* Часна Источноиндијска компанија (eng. Honourable East India Company) је била акционарско друштво. Добила је Енглеску Краљевску повељу од Елизабете Прве 31 децембар 1600. године са намером стицања трговачке предности у Индији. Компанија се преобразила из смелог трговачког подухвата у привидног владара Индије те је стекла помоћне државне и војне дужности, све до распуштања 1858. након Индијске побуне.

Покушали су Шкоти и сами постати колонијалисти, о томе им је – као и свим другим земљама оног времена – зависила будућност и суверенитет. Покушали јесу, али са катастрофално лошим учинком. Као локацију за ширење шкотског колонијалног царства одабрали су залив Дарјен у Панами. Тамо су касних 60-их основали своју прву колонију под називом Каледониа. Но, од самог почетка Каледониа је била осуђена на пропаст па се и цео овај шкотски подухват често назива „Дарјен катастрофа“. Цела ствар је лоше испланирана, вођство није било адекватно, недостајала је потражња за локалне производе, а и тада су наступиле велике епидемије разних болести и све јача несташица хране. На крају су Шкоти напустили своју колонију након што су опсаду исте у априлу 1700. започеле шпанске снаге.

Тај колонијални неуспех значио је да Шкотска једноставно неће моћи наставити даље сама. Све ово се дешава пре индустријског капитализма и индустријске револуције која ће ступити на снагу у другој половини 18. века, но за тадашњи меркантилизам (претеча капитализма) је ширење на тек откривени свет било подједнако нужно као и данас на пример увођење интернетске мреже за опстанак економије једне земље.

Шкотском народу стварање Британије није било драго, али то је био компромис којег су тешко могли избећи – жртвовали су своју древну независност за отварање ширем свету и новим приликама које им њихова територија више није могала да пружа.

Енглеска је пак била и више него задовољна, понајвише из безбедносних разлога јер њени европски непријатељи сада више нису могли да користе за нападе на њу Шкотску.

У акту уједињења се истиче како ће постојати „једна Велика Британија под називом Велика Британија“.

Док су Шкотска и Британија још биле у персоналној унији круна је припадала шкотској династији Стуарт, но, тада се Шкотска и Енглеска и парламентарно уједињују у краљевину Велику Британију. Први, једини и последњи Стуарт на британском престолу била је краљица Ана, а након ње круна је отишла  династији Хановер. Наиме, према ранијем договору круна након уједињења Шкотске и Енглеске више није могла припадати католицима.

То је изазвало бројне побуне, а устаници – који су се називали Јакобити (од латинске речи Jacobus, име за Џејмса, тј. референца на краља Џејмса Седмог) – желели су на власт вратити католичку круну. Но, упркос носталгији за династијом Стуарт, која је и даље имала изузетну подршку у Шкотској, нису баш сви имали воље за један нови рат, који би свакако прерастао у велики, сада већ грађански, рат.

Иницијалне тензије су ипак превладане, а Британија од 1707. постаје стварност те се већ од онда ради на стварању тзв. „британског идентитета“, заједничке културе, заједничке земље. Британија је створена уједињењем Енглеске и Шкотске 1707. но касније се такође уједињује и с Краљевином Ирском 1801. Но, 5/6 Ирске излази из Уједињеног Краљевства 1922., али у саставу остаје Северна Ирска те тиме и назив земље постаје Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске .

Но, јакобитске побуне потрајале су још готово пола века, а јакобитска војска – којој је и даље помагала Француска – повремено је и знатно напредовала, све до Битке код Cullodenе 1746. (Јакобите је предводио Чарлс Едвард Стуарт) када су коначно поражени, и тада су се угасли и сви реални снови о враћању Стјуарта на престо.

Ипак, нова Британија је била потресена. Навикла је на борбе на мору, или на туђим територијама. Но, овде се радило о нечем другом, о претећој војсци која је регрутована из сопственог, британског, народа. Но, главна борбена снага Јакобита (барем локална, не рачунајући Французе) били су Шкоти и то Шкоти са севера земље, с простора Шкотских гора, горштаци, једни од најбољих бораца на свету. Некад је ово било јако насељено подручје, а данас су Шкотске горе можда и најређе насељени простор у целој Европи.

Шкотски дух независности никада није умро, али је био упао у једну дубоку апатију. Повремено су га будили велики догађаји у спољном свету, као што је био Амерички рат за независност и Француска револуција.

Енглези су пак увек били сумњичави према Шкотима, али главни разлог те сумњичавости била је заправо велика љубомора – за разлику од њихове сумњичавости према Велшанима која се своди пре свега на чуђење према њиховом „чудном“ језику.

Енглеска љубомора била је велика, а разлози су били многи. Наиме, од средине 18-ог века, тј. откако креће велика Индустријска револуција која ће заувек променити наш цео свет, Шкотска постаје велика индустријска сила. У Глазгову је приметан изузетан раст, понајвише подстакнут великом трговином дувана са америчким колонијама.

Шкотски трговци дуваном постали су огромни богаташи, но, ова трговина је нагло пропала након успешне Америчке револуције. Ипак, Шкоти се нису дали смести и показали су се као веома успешно економисти – након пропасти дуванске трговине брзо су се окренули текстилној индустрији те остварили велики успех на том пољу.

Догађаји у САД-у великој мери су утицали на развој Шкотске. 1860е у САД-у избија грађански рат којиме се прекинуло робовласништво, а самим тиме и трговина памука. Но, Шкоти су зарађени новац инвестирали у тешку индустрију те су до краја 19-ог века били светски лидер у инжењерству и бродоградњи, а улагали су изузетно пуно у гвожђе, челик и угаљ.

Ту су и бројни шкотски проналазачи, као што је на пример био Џејмс Ват који је 1765. изумео парну машина новог типа која је имала кондензатор и уређај за извлачење ваздуха и кондензовање паре. Године 1769. патентирао је своју парнуа машину који је за осигурање броја обртаја имала центрифугални регулатор. Споменимо и познатог инжењера мостоградње, Томаса Телфорда, а сваког кишног дана могли би се сетити и шкотског хемичара и проналазача Чарлса Мекинтоша који је први изумео водоотпорне материјале (кишни капут „меккинтош“ носи име по њему).

Сигурно сте се возили макадамском цестом – иста носи назив по свом шкотском проналазачу, Џону Лоудону Макаду који је у великој мери унапредио транспорт широм света, а покренута је и масовна „макадамизација“.

За време шкотског просветитељства и индустријске револуције, Шкотска је постала једна од кључних комерцијалних, интелектуалних и индустријских сила Европе. Но, након Другог светског рата њена индустријска снага нагло опада. Ипак, последњих деценија Шкотска поновно креће напред у једну културалну и економску ренесансу која је гоњена јачањем финансијског сектора, али и открића великих залиха нафте и гаса у Северном мору.

Главни град Шкотске, Единбургу, био је центар просветитељства у 18. веку, град који је Шкотску трансформисао у економску силу Европе, но, други кључ је Глазгов, највећи град Шкотске и водећи индустријски центар.

Шкотска, која заузима једну трећину острва Велике Британије, данас има око 5,3 милиона људи. У поређењу, Енглеском, која има дупло већу површину, има 10 пута више становника – 53 милиона.

Још од уједињења са Енглеском 1707. Шкотска је задржала своје правне, образовне и религијске институције, што јој је у великој мери омогућило одржавање националног идентитета и уникатне културе задњих 300 година.

Но, осећај изгубљене независности увек је био присутан, кроз све те године. Тада је изгледало како се без Енглеске једноставно не може даље у будућност и позитиван економски развој. Данас многи више немају такав осећај, а ако знамо под којим условима, у којем времену и због којих разлога је Шкотска уопште и ушла у савез са Енглеском, онда је јасно да онда заправо већ преко 300 година чека на стварање услова за излазак.

Шкотска никада није покорена, упркос енглеским агресијама кроз историју. Она је својевољно ушла 1707. у пројекат стварања Британије, тј. Уједињеног Краљевства, јер је сматрала да нема друге алтернативе. Данас, када алтернативе итекако постоје, Шкотска је спремнија но икад преузети натраг своју независност коју је имала још откако су у раном средњем веку Пикти и Шкоти из Ирске схватили да се морају удружити против заједничког непријатеља.

Оно што ће се десити данас заиста јест историјски дан, дан на којег се чекало више од 300 година. Но, процес није почео нагло, он је у припреми већ готово две деценије. Још 1997. је у Шкотској проведен референдум којим се тражило (и добило) поновно успостављање шкотског парламента. На крају, у мају 2011. на власт долази Шкотска народна стрнка, побеђује програмом у којем обећава референдум о независности и датум се одређује – 18 септембар 2014.

Данас увече знаћемо што су Шкоти одлучили. Тј. могли бисмо рећи како ћемо заправо сазнати што су Шкоти проценили – да ли им се још увек више исплати бити у унији са Енглеском или су се до сада стекли услови да се врате назад на свој пут независности.

Упркос чињеници да нису једини у актуелној унији, посве је јасно да су Шкотска и Енглеска кичма државе (јер Велика Британија и настаје уједињењем Краљевине Шкотске и Краљевине Енглеске 1707.) која се, још данас, назива Велика Британија. О последицама, узроцима, предностима и манама (а има их прегршт у свим категоријама, ствари свакако нису „црно-беле“) говорити ћемо једном другом приликом – сада почиње последње одбројавање јер уколико Шкотска гласа „ДА“ то би био, без обзира на формалности, крај Британије, крај Уједињеног Краљевства и једна истакнута нова страница у историји Европе.

(Антун Роша – Адванце)

Ознаке: анализа, Антун Роша, Велика Британија, историја Шкотске, референдум, свет вести, Шкотска