Прочитај ми чланак
Као што је углавном познато, провидна медијска представа чији су главни актери били Александар Вучић и Мајкл Кирби резултирала је тиме што се српски премијер, на прозивање америчког амбасадора, придружио општој западној медијској хистерији против Русије јасно нагласивши да „Србија признаје територијални интегритет Украјине, укључујући и Крим“.
Истина, сама изјава није нова, јер је већ била изречена у интервјуима Вучића за неке стране часописе (1), па су дежурни аналитичари режима, пожурили да појасне народу како се заправо ништа ново, нити страшно, није догодило у гледању Србије на украјинска дешавања. Други су, пак, експресно закључили како је искусни Кирби надиграо Вучића и намамио га на некакав клизав терен.
Ни једно, ни друго није тачно, наравно. Пре свега, ново је што се први пут, од стране једног високог српског званичника, јасна и недвосмислена подршка украјинском суверенитету у односу на Крим, даје са територије Србије и срачунато експлоатише у виду кампање усмерене на домаћу јавност као медијска припрема за следеће кораке у овом смеру. Такође, да би неко неког надиграо морају постојати супростављене стране, а Вучић и Кирби то свакако нису. Они су само старији и млађи глобалистички референт на истом задатку.
Иначе, за оне које такве теме занимају, кратко ћу рећи да се сва та њихова дводневна представа, уз Пинк, таблоиде и драмски расплет, заснивала на коришћењу манипулативног деловања кроз употребу једне варијанте тзв. технике „одложеног дејства“. Ова техника обично се примењује када се спроводе непопуларне мере и поступци власти које ће се суочити са снажним негативним реакцијама јавности, па се они или НАЈАВЕ уз остављање неког рока за почетак њихове примене (сетите се нпр. одлуке о смањењу плата у јавном сектору), што обично отупљује оштрицу отпора јавног мњења, или се користи „реверзибилна“ варијанта ове технике, која подразумева да се те мере и поступци негде неупадљиво ОБЈАВЕ, па да се у датом тренутку, заинтересованој јавности, пласирају као „стара вест“ која иначе већ производи последице (што прилично обесмишљава очекивани отпор и самим тим слаби његову снагу).
Овде је очигледно као погоднија одабрана друга варијанта, а судећи по ретким и млаким критикама Вучићевог иступа, спинери су одрадили добар посао у чему су им свакако помогли и поменути аналитичари, као неизбежни део ове манипулативне представе.
Но, у читавој овој причи, постоји за Србију и нешто много злослутније од још једног Вучићевог покушаја да своју јефтину демагогију представи као рационалну државну политику и Русима прода рог за свећу. А то је језик господина Кирбија. При томе не мислим на цинизим ситуације у којој земља која не признаје суверенитет Србије над Косметом тражи од Србије да призна суверенитет Украјине над Кримом, а ова то прихвата без поговора. Цинизам у политици је увек био привилегија великих, као што је и пристанак на понижење био избор малих и то вам је ТО. Овде желим да укажем на нешто опасније од горког укуса пораза у устима на који смо се већ навикли.
Ако занемаримо могућност да се ствари у високој политици могу дешавати „случајно“ онда се свакако мора обратити пажња ко нешто изговара, где и на који начин јер сваки од ових елемената носи у себи одређене поруке, које понекад и више говоре од оних отворено изречених. У случају господина Кирбија, као учесника Вучићевог антируског спина, ваља озбиљно узети у обзир три чињенице:
– свој захтев Србији да нагласи како признаје суверенитет Украјине рачунајући и Крим Кирби је упутио кроз интервју датом дописништву Бете у Новом Пазару
– Амерички амбасадор је тамо отишао наводно да би се упознао са регионалним проблемима школства, запошљавања и др.
– Говорећи о том региону Кирби је константно употребљавао термин Санџак, који у Србији не постоји као област већ као историјска категорија или сепаратистичка тенденција, а ниједном није употребио термин „Рашки округ“ што је службени назив ове области.(2)
И ма колико се наши модерни вожди трудили да забораве на историју, и прогласе је за штетну и ретроградну појаву у Срба, морали би да се присете барем географије и схвате да као територијално-политички концепт „Санџак“ данас подразумева, и као јединствену посматра, део територије две међународно признате државе (Србије и Црне Горе), те да га као ентитет није могуће остварити без комадања истих! Шта нам дакле поручује амерички амбасадор када Рашку област назива Санџаком?
Санџак као географски, историјски и савремени политички појам
Сам појам „санџак“ је турског порекла и означавао је област коју су турски султани давали на управљање својим војсковођама као награду за верност и заслуге. Иако је таквих области било много у османлијском царству, овде се мисли на тзв. „Новопазарски санџак“, управну јединицу Османског царства чије је седиште било у Новом Пазару и која је територијално раздвајала Србију од Црне Горе, а која је обухватала области и градове тзв, „Старе Србије“. Новопазарски санџак је од 1878. до 1908. године био под контролом Аустроугарске (мада је формални суверенитет Османског царства и даље био на снази), а од 1908. до 1913. године Новопазарски санџак је поново био под пуном отоманском управом (након чега је подељен између Србије и Црне Горе).
После II светског рата појам Новопазарски санџак је постепено нестао а установљен је назив Санџак, чије су се историјске области налазиле у Србији (југозападни део Централне Србије са градовима Нови Пазар, Тутин, Сјеница итд.) и Црној Гори (север Црне Горе са градовима Пљевља, Бијело Поље, Рожаје итд.).
Током процеса распада СФРЈ огранак странке Алије Изетбеговића који је у Србији деловао под именом СДА Санџака, предвођен Сулејманом Угљанином као председником и Расимом Љајићем као генералним секретаром, промовисао је захтев за територијалном аутономијом ове области кроз Референдум о аутономији Санџака који је одржан 1991. године. Целокупну организацију овог сепаратистичког чина водио је Расим Љајић, који од идеје аутономног Санџака није одустао ни након формирања СРЈ (1992.), нити након разлаза са Сулејманом Угљанином, када формира тзв. Коалицију „Санџак“ која 2000-те прераста у Санџачку демократску партију. (3) Без обзира што је последњих неколико година почео да се профилише као умерени политичар Расим Љајић се никада није одрекао концепције независног Санџака, која може бити остварена само на уштрб територијалног интегритета Србије и Црне Горе. Ипак, њен главни заступник остаје Сулејман Угљанин и његова СДА Санџака, а упориште има и у утицајним верским вођама, попут муфтије Зукорлића.
Овде треба истаћи да Мило Ђукановић, након разбијања некадашње СДА у Црној Гори и уклањања са политичке сцене њеног лидера Харуна Хаџића, за сада успешно држи под контролом политичаре црногорског дела санџачке области па они реч “Санџак” употребљавају обично само док не уђу у власт, након чега говоре о “Сјеверу”. Отуда је у употребу уведен очигледно привремени појам “србијански Санџак” који подразумева делове некадашњег Новопазарског санџака који се налазе у Србији, са идејом да се кроз регионализацију као део европеизације региона направи тзв. прекогранична регија “Санџак” (која ће обухватати делове обе републике), а оно остало ће доћи само по себи.
Током председниковања Бориса Тадића ова област значајно се повезала са Турском која је била носилац неколико инфраструктурних пројеката, а политичка кулминација била је посета турског премијера Реџепа Таипа Ердогана Новом Пазару током јула 2010., када је заједно са Тадићем отворио Турски Културни Центар. Том приликом Пазар је у свему личио на турски град, Ердоган се дрско понашао као домаћин а извиждани Борис Тадић личио је на незваног госта у соственој земљи. У свом национално обојеном говору турски премијер је, такође, користио термин Санџак, подсетио на снагу Османске империје и њено ново буђење и отворено најавио турске аспирације на ове просторе, посебно се захваливши Угљанину и Љајићу на њиховом доприносу у том правцу.
Од тада постоји константно удаљавање овог дела Србије од утицаја Београда, а српске власти немоћно толеришу пораст утицаја вехабизма, константну политичку нестабилност, спомен плочу српском крвнику Аћиф-ефендији и увођење у школе тзв. “бошњачког језика”.
И ту долазимо до неизбежног мириса америчке кухиње. Током јануара 2009. године на иницијативу бившег америчког амбасадора у Србији, Камеруна Мантера, формирана је тзв. неформална група “Пријатељи Санџака” коју су сачињавале дипломате десетак западних земаља и организација (САД, Британија, Немачка, Француска, Швајцарска итд.) и Турска. Иако је група истакла да њени циљеви нису политички, ради се о уобичајеној форми коју Запад користи за дестабилизовање области у којима форсира сепаратизам (сетимо се само “Пријатеља Косова”, “Пријатеља Сирије”, “Пријатеља Тибета”…). Костур оваквих група “пријатеља” увек сачињавају дипломате истих западних земаља и представници истих организација, а разликују се једино по евентуалном учешћу локалних глобалистичких испостава (НВО, Институти, регионалне организације).
Учесталост активности оваквих група “пријатеља” (састанци, саопштења, притисци на централне власти, финансирање локалних пројеката и организација и сл.) увек се ставља у ширу геостратешку конотацију, мада по правилу траје све до заокружења започетог сепаратистичког процеса.
Нема сумње да је формирање групе “Пријатељи Санџака” била јасна порука Тадићу (који је уображавао да му је Мантер пријатељ, баш као што и Вучић мисли за Кирбија), и да је имала велики утицај на њега да постане саучесник у економској, културној и политичкој туркизацији овог простора. Након отварања Турског културног центра, што је очигледно била значајна стратешка фаза, активности ове групе званично су утихнуле (група се састала само једном током 2011. године да би подржала идеју отварања канцеларије Санџака у Бриселу) (4), али се крајем јануара 2014. поново активарала. (5)
И сада нам се Кирби, везано за украјински територијални интегритет, обраћа баш из Новог Пазара, где у свом интервјуу упорно користи термин “Санџак”, као и сви наши “западни пријатељи”. Дакле, захтев за понављањем потврде поштовања туђег интегритета Кирби испоставља Србији баш на начин да терминолошки крши њен, а српски званичници се праве да то не чују.
Ово је јасна порука Вучићу да предвиђени мирни и фазни сценарио независног (у првој фази аутономног) Санџака може бити и другачији, ако му само падне на памет да заигра на две карте, односно да покуша да одржи политику неутралности у односу на украјинску кризу, која прераста у отворени напад Запада на Русију! Али, ово је и порука Србији да се припреми за мирни сценарио удаљавања Санџака из њене ингеренције.
Предвиђени мирни сценарио за “Санџак” очигледно ће ићи у неколико фаза:
– пристанак Србије да “србијански Санџак” добије канцеларију у Бриселу
– условљаваље Србије и Црне горе да током процеса европеизације омогуће стварање европске прекограничне регије Санџак, која ће имати пуну аутономију и чиме ће практично бити успостављено јединство ове области какво је формирала Турска империја (многи сматрају да је Ђукановић ово већ прихватио као један од услова Запада да Црна Гора добије независност) (6)
– формализација независности овако успостављеног простора и евентуално његово чвршће повезивање са БиХ
Вероватно би овај сценарио био реализован и раније, али оно што Западу очигледно квари планове јесте неочекивано жилав отпор Републике Српске и раст руског утицаја у српском ентитету. Но, то сигурно није разлог да одустану, или превише одуговлаче своје планове, посебно у контексту растуће конфротације са Русијом.
У сваком случају, не санџакује Кирби по Новом Пазару за бадава. А ви, Срби, видите са ким ћете и како!!
Одреднице:
(1) Ради се о изјавама које је дао у интервјуима немачким и швајцарским дневницима Билд и Блик, у којима Вучић каже: „Од почетка смо подржавали територијални интегритет Украјине, а то укључује и Крим“.
Слично је Вучић рекао и у интервјуима за немачки Велт и француски Фигаро после посета Берлину и Паризу, које је Радиотелевизија Србије (РТС) пренела на свом сајту 6. јула, као и у интервјуу немачком листу Ханделсблат, који је такође РТС пренео 16. јуна.
(2) – standard.rs
(3) http://srb.fondsk.ru/news/2013/12/11/evropski-putnik-za-riiad.htm
(4) – http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html%3A345342-Opet-sofra-u-Sandzaku-za-ambasadore
(5) – http://www.nspm.rs/hronika/vecernje-novosti-grupa-prijatelji-sandzaka-ponovo-aktivirala-svoj-rad.html
(6) – http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/82547/Dukanovic-dogovorio-Sandzak-kao-prekogranicnu-regiju
(Фонд стртешке културе – Драган Милашиновић)
