Прочитај ми чланак
Игор Јурић, Тијанин отац, поручио је да су деца наше највеће благо и да не смемо заборавити да треба да их чувамо.
– Ја сам своје изгубио, па зато сви ви, комшије, пријатељи, чувајте своју децу, чувајте их јер, хтели ми то признати или не, нашим улицама шетају људи који су зли, који су спремни на најгора могућа дела, што је моја Тијана осетила на својој кожи. Мој ће живот бити мисија да се борим да се такве ствари никад никоме не десе јер знам кроз шта сам прошао! Знам да ћу у тој својој мисији имати подршку мог анђела, који нас сада све посматра одозго. Нека нас Бог чува – заључује Игор Јурић.
Прекјуче, готово пред само вече, кад су гробари лопатама поравнали хумку, завршена је, на најтужнији могући начин, драма дуга четрнаест дана.
Више од две хиљаде младих Суботичана, другарица и другова Тијане Јурић, и њихових родитеља, испунило је јуче порту и сам Храм Вознесења Господњег у центру Суботице, где је одржано опело.
У гробној тишини, чули су се само јецаји и звецкање кандила, а под сводовима с ликовима светитеља одзвањала је молитва за упокојење душе „раба Божијег Тијане“, коју је читало дванаест свештеника и калуђера: „Јер нема човека који би живео и не би сагрешио, Једини Ти си без греха, а правда Твоја је правда вечна“.
Две хиљаде година понавља се та песма, и нико, па ни јуче, никад није прекинуо опело и рекао: „Стани! То је лаж! Шта је Тијана згрешила да доживи такву судбину? И каква је та његова правда?“
Сви су, као што је ред у Божјем храму, ћутали.
Ни после, кад је погребна поворка из капеле кренула за сандуком ка свеже ископаној раци, није од дана докле памћење сеже у Суботици и северној Бачкој на једном месту било толико тужних људи.
Напред је ступало двеста Тијаниних другарица и другова са цвећем, и сви су плакали. За њима је Сашка Јурић носила слику своје две године млађе сестре. Корачала је сама, најусамљенија на свету. Потом свештеници у белим, златом везеним одеждама, па катафалк који су гурали погребници, и ковчег. С леве стране, са шаком на поклопцу, отац Игор, и мајка Мирјана иза, с рукама на дршкама катафалка, као да гура дечја колица.
У колони која се протезала суботичким улицама, које је полиција затворила за саобраћај, иза њих, рођаци, другови, познаници и многи Суботичани који су дошли да својим присуством изразе тугу за сурово и бесмислено одузетим младим животом.
Срца су се ледила од ужаса, а ум губио у белом усијању гнева на помисао шта је све то изломљено тело у сандуку затрпаном цвећем проживело последњих минута и сати.
И ако утехе има, она је била само у чињеници да убијену девојчицу више ништа не боли, да је она одсад изван сваког зла.
Кад су гробари конопцима спустили сандук у земљу, разлегао се над гробом крик који је уплашио птице и натерао их да побегну увис.
Киша није плакала, али су црно небо на југу парале муње.
(Блиц, Фото: Н. Марковић)
