Прочитај ми чланак
(Михаило Меденица)
Сећа ли се ко Старог Грацког, некада косовске питомине, села домаћинских и добродушних људи, сеоске цркве, кафане, гробља…
Данас, заправо петнаест година већ, гробље није уз село, већ је нешто кућа остало мимо гробља, остале су живе хумке, свратишта живих мрца, прагови који живе за дан мртвих – оних 14 жетелаца који су дана налик јучерашњем, датума истог, године давнашње, пали ко снопље у житу које су пошли да…
С поља се 14 жетелаца никада није вратило у село. Побијени су ко пси луталице у махнитој хајци пијаних ловаца. Шиптари су пуцали у тела, па у лешеве, па у унакажене лешеве, па у ваздух да објаве „благовести“ и прославе пир.
Мало ко их се више и сећа, још мање помиње, данас тише него икада, јер 14 глава Старог Грацког, још 140 ког другог села, хиљаде свих косовских села и заселака прихватљива су изгледа жртва и за Србију, колико и за оне којима покушавамао да објаснимо како европске вредности немају алтернативу и да ћемо се за њих борити до последњег Србина.
Доказали смо Грацком, Клечком, Радоњићким језером, Белаћевцем, Зочиштем, Хочом,Старо-Грацко Ораховцем…сваким знаним и незнаним белегом којег смо се одрекли зарад вишег циља…
Којег, ако живи немају мира, а мртви смираја?!
Којег то циља, ако пристанемо да Хашиму Тачију и Рамушу Харадинају суди бог јер на Земљи нема ко?! А пристали смо, потписали, заветовали се крвљу читаве нације да нећемо инсистирати на правди која жртвама не припада.
Који то циљ оправдава то што смо се одрекли крста жртве и прихватили заједничко проклетство с џелатима?!
Који то циљ, која нафака, који то порив натера премијера да изјави како су српске младиће у Пећи највероватније убили – Срби!
Каже, заћути, настави даље као да није ударио маљем посред потиљка читаве Србије и никоме не падне на памет да га било шта упита…
Којем је циљу стремио када је оптужио косовске Србе да су убили литванског полицајца Еулекса, па заћутао, а нико не проговори да је колико сутрадан тај исти Еулекс посумњао на Албанце и баш због тога стопирао истрагу?!
Који ће то циљ, постоји ли нешто тако велико, свето, неупитно што ће нас оправдати пред мртвима а неумиренима, живима а несмиренима, нерођенима а већ проклетима – да пристанемо на бурлеску којој већ најављују трагичан крај по нас: истрага о трговини органима води у ћорсокак! Најдаље до неких ситних касапа који су у нечије име и по нечијој команди наживо сакатили „робу“ која им је довожена, као стока на клање?!
Брисел је наша Голгота, а мука је што јој трчимо носећи своје клинове, трнов венац, шибе, копља…
Постали смо, нажалост, једина нација која пристаје да на живот гледа с хоклице, омче намакнуте око врата.
удућност се из те перспективе ваљда боље види…
Страхотно је што ће се на голготи други молити за нас, злочинци ће рећи: „Опрости им, Боже, јер не знају шта чине?!”
Нажалост, знамо – у име “вишег” циља.
У име вредности које гарантују мир живима и смирај умрлима.
Уколико нису Срби! Уколико Србија нема ништа против да ореол жртве замени „ореолом“ европских звездица, који ће јој и поред свега остати недостижан колико и смирај палом снопљу у крвавом житу Старог Грацка, Зочишта, Хоче, Клечке, Бајгоре, Ђаковице, Призрена, Митровице, Самодреже, Обилића, Ораховца, Радоњића…
