Прочитај ми чланак
У наредним годинама политика стубова у спољним односима полако ће се урушити. Неутралност Србије данас представља само последњи издисај вишедеценијске прошлости која је за нама.
Наставак борби у Украјини након привидног примирја представља крај било какве наде да ће се украјински сукоб на крају решити мирним путем. Наређење за наставак сукоба председника Украјине Петра Порошенка, али и евромајдан руководства, показује да не постоји истинска намера да се преговара са проруским снагама. На тај начин и једни и други користе алиби дипломатију како би показали да је она друга страна крива за опструкцију преговора. Руска Федерација, за сада, није потпуно и директно умешана у сукоб. Председник Владимир Путин за сада не жели да евентуалном руском интервенцијом „погура“ европске државе под НАТО штит.
О АУТОРУВукашин Неимаревић је студент је четврте године Факултета политичких наука, смер Међународна политика.
Стипендиста је Министарства просвете Републике Србије и Фондације „Конрад Аденауер“.
Одлично говори немачки и енглески а служи се и руским језиком.
Посебно се интересује за теме из области геополитике, историје и спорта.
„Тиха“ помоћ коју добијају ДНР и ЛНР од стране Руске Федерације тренутно се чини као солидно средство којом Русија може да оствари планирану федерализацију Украјине, стварањем „Новорусије“.
Па ипак, пошто смо сведоци све већих притисака и санкција од стране Запада као и бруталних напада војних и паравојних јединица Украјине на побуњене градове и села, поставља се питање докле ће Русија да остане по страни и да ли ће „самоодбрана“ издржати „Блицкриг“ у наредним данима.
Где је Србија у свему томе? Она није следила своје суседе у првобитним санкцијама упућених Руској Федерацији. Иако се говорило да ће притисци бити константни у увођењу истих, званичници Уније уверавали су нас да у наредном периоду неће бити нових притисака и услова ка даљим интеграционим процесима од оних који су постављени у Берлину годину дана пре.
Међутим, неутрална Србија не представља више спољнополитичку реалност у нашем „назадрживом напредовању ка Европи“. Покушаји владајуће коалиције са настављањем Титове политике „исток-запад“ представља само очајнички и прилично аматерски покушај оних који по сваку цену желе да сачувају власт.
Истовремене посете премијера Србије Немачкој, односно доласка председника Белорусије у Србију, један је од тих примера. У једном тренутку доћи ће до дефинитивног удаљавња од Москве, а криза у Украјини само доприноси томе.
Ескалација сукоба уз неминово ангажовање Русије у заштити сопственог становништва може допринети притисцима са Запада да се прикључимо још оштријим санкцијама које се спремају у Бриселу, у сарадњи са Вашингтоном. Србија је у свим својим најзначајним документима, као на пример у Стратегији националне безбедности, одредила као свој основни циљ улазак у Европску унију.Према томе, тешко је очекивати да ће Србија у годинама које нас очекују окренути леђа Европској унији.
Санкције, које ћемо у будућности уводити, представљаће само реалност интеграционог процеса, пошто све земље губе одређени облик суверенитета у спољној политици кроз такозвану „Заједничку спољну и безбедносну политику ЕУ“. Сходно томе Србија ће морати да се прилагоди тренутној ситуацији која влада у спољној политици Уније. Оно што се може очекивати је пролонгирање увођења санкција од стране срспке владе, како би се изгубило што мање политичких поена.
Јасно је да саме санкције Републике Србије неће пуно погодити руску привреду и да ће се оне нама вратити као вишеструки бумеранг. Поред прекида бесцаринског увоза за српску робу у Русију, Србија ће остати и без могућег капитала који је неопходан за изградњу брзих пруга, као и евентуалних купаца за Телеком, ЕПС или железару Смедерево. Наш извоз у Русију би драматично опао, мада то не би круцијално уништило српске привреднике већ више пољопривреднике. Ипак, не треба занемарити да укупни трговински биланс са Русијом износи до 10 процената наше трговинске сарадње са светом. Пошто нам је ЕУ убедљиво највећи економски партнер, логично би било да то компензујемо у сарадњи са ЕУ, но више је него под знаком питања да ли ћемо по том питању уопште наићи на зелено светло из Брисела.
Приближавање Русији неминовно доводи до удаљавања од ЕУ
Оно што ће бити у центру пажње је свакако изградња Јужног тока. Иако се у први мах чинило да Европа полако одустаје од градње, недавна посета Владимира Путина Бечу додатно је закувала ствари у Бриселу. Пошто се Аустрија обавезала да ће преко ОМВ-а изградити свој део Јужног тока, јасна је подела у самој ЕУ по том питању. Готово је сигурно да Аустрија није потписала споразум са Русима 24. јуна без одобрења Немачке, што говори и о дубокој подели на релацији трансатланстких односа. Управо развој ситуације у Украјини може запечатити енергетску будућност овог дела Европе, која може довести до кризе већ током јесени ове године како то најављује Димитриј Медведев. И поред сумњиве продаје НИС-а, где су поједини аналитичари напоменули да је Србија најгоре прошла у овом делу Европе, значај Јужног тока је немерљив како због транзитног профита, тако и због енергетске сигурности која би тешко могла да се надомести.
Недавна посета Сергеја Лаврова Србији није случајна, али ни срдачна како то воле да прикажу владајући политичари. Министар спољних послова Руске Федерације јасно је ставио до знања да Србију чекају два важна посла. Први су гаранције српске владе за даљи наставак изградње Јужног тока. Други, који је директно везан за грађански рат у Украјини а тиче се наредне године и председавања Србије у ОЕБС-у. Русија жели да украјински сукоб реши путем посредовања ове међународне организације, па зато очекује да Србија до краја задржи своју садашњу неутралну позицију. То ће додатно да отежа и онако тешку ситуацију Србије „између две ватре“ у којој се тренутно налази али за коју је, да будемо искрени, искључиви кривац.
Неутралност свакако представља предност, поготово када је свет биполаран и када постоје сукоби уз могућност обостраног профитирања. Тако је, као поуздани партнер Трећег рајха, успешно пролазила Шведска током Другог светског рата, да не спомињемо Швајцарску чија је профитабилна неутрална позиција одавно позната. Међутим, као што постоје предности, тако постоје и мане неутралности. У (уни)мултиполарном свету какав је он извесно данас, политичка мудрост налаже да се треба некоме приклонити. Да ли ће то бити савез који нас је окружио, или земља која није ни недавно, а ни током историје, окретала цеви ка Србији, остаје да се види.
