Чак ни чињеница да је био члан особља Унмика није била од значаја да се сазнају околности нестанка и убиства Драгана Стојковића из Приштине и спроведе ефикасна истрага. Био је архитекта, одлично је говорио енглески и радио у одсеку за услуге изградње и управљања у Приштини. На посао је пошао 28 . августа 1999. године и никада се није вратио. Унмик је његове посмртне остатке открио јуна 2000. године, а идентификовани су ДНК анализом јула 2003. После 15 година Љиљана не зна како је изгубила супруга. Сумња да ће икада сазнати истину, сумња у спроведену истрагу, али и читав систем.

Приштина, град у којем су многи нестал

– Лако је било нама манипулисати. Сумњам, јер је случај било могуће решити још 1999. године. То тврдим јер су се у наш стан одмах по Драгановом нестанку уселила двојица момака, која су га дан раније најурила из стана. Тако су исто поступили и према мом деверу. Та двојица су били први осумњичени, али су само приведени на неколико сати, па пуштени. Против њих није вођен поступак, нити је истрага завршена – огорчена је Драганова супруга Љиљана Стојковић.

Истражитељи Унмиковог Одсека за безбедност забележили су да је Драган отишао на посао, да је око девет ујутру напустио место где је надгледао поправке и отишао да набави неке ствари. Тада му се губи сваки траг. Његово возило пронађено је око поднева близу једне фарбаре у Приштини, али је власник те продавнице негирао да га је видео. Напуштена српска кућа поред фарбаре те ноћи је изгорела. Сутрадан су Унмикови истражитељи у Драгановом стану пронашли нове „станаре“.

– Око поднева је телефоном звао Драганов отац, а у стану су се јавили неки непознати људи. Када је мој девер отишао до стана, они су га претукли и гурнули у ауто. Апсолутно сам сигурна да су они одговорни за Драганову смрт, јер су имали највише интереса да то учине. У поступку који сам водила да вратим стан, чак су приказивали фалсификована документа о власништву – прича Љиљана, која је са децом напустила Косово 24. марта 1999. године, у нади да је то само неколико дана. Остала је у Битољу, највероватније заувек. Зато је и посмртне остатке супруга сахранила у Македонији.

– И тела како су откривена, чини ми се да је и то рађено да што дуже траје откривање тих злодела. Сматрам да све те организације служе за прање новца и да су радиле у нечијем интересу. Унмик је требало да се брине о цивилном становништву, без обзира на националност. Формирани су судови, али без воље да се уради нешто да би функционисали. Много сам се изнервирала и у Београду, у Апелационом суду нас је дочекао млади арогантни судија, а тамо је било људи којима су нестала деца, што је још страшније.

Љиљана не верује да ће породицама несталих и убијених истина икада бити доступна.

– Мислим да и Еулекс и Унмик тачно знају шта раде, пристрасни су. У тим мисијама има и професионалних људи, којима није тешко да открију злочинце и повежу чињенице. Али та истина неће доћи до нас. Нама се манипулише да се не би распиривале тензије. Не знам ни да ли је тај ДНК тест био у реду. На крају, можда су један или два посто информација које добијемо тачне. Све остало је заташкавање – каже Љиљана.

У свом мишљењу, донетом децембра прошле године, Саветодавна комисија за људска права УН на Косову, закључила је да Унмик треба да јавно призна одговорност за пропуст да адекватно истражи нестанак и убиство Драгана Стојковића и јавно се извини породици, али и да предузме одређене кораке за исплату надокнаде за претрпљену моралну штету. 

(Вести)

Ознаке: Космет, УНМИК, шиптарски злочини