Прочитај ми чланак
У недељу, 16. марта негде већ око десет сати увече Србија ће знати, прелиминарно, која је била сврха расписивања ванредних избора.
Да не буде забуне, ко ће чинити власт зависиће искључиво од (пост)изборне математике. Где ће се рачун радити: да ли у београдским страначким централама или испоставама дипломатских мисија земаља које обликују овај део света према сопственим назорима, верујемо у неком моменту јавиће Викиликс. Или, неки „ликс“ свакако. Какогод било, треба да се зна да, ко год чинио тај најављени „најшири друштвени консезус“, мораће ултимативно да настави Евро-Атлантски пут, да проведе системске реформе с врло болним последицама по осиромашене грађане Србије, а да онима који мисле да ће тим реформама лако до посла, треба рећи да ће тај сегмент на „посебан“ начин да уреди најављивани Закон о раду-коначно, Србија мора да буде (нео)либерализована и форматирана према мери, не грађана Србије, већ страног капитала. Пардон, страних инвестиција. И то је једино кристално јасно. Уколико се мисли да ће „широки друштвени консензус“ да обезбеди легитимитет власти за „реформе“ које следе, то је тек једна од грандиозних илузија „власних“.
О аутору
Марина Рагуш је дипломирани је политиколог за међународне односе.
Ради као саветник у Институту за истраживања српских страдања у 20. веку.
Када бисмо претходно анализирали детаљније, врло вероватно бисмо стигли до листе „потенцијалних терориста, и оних који позивају на бунт и насиље“ стога не бисмо баш да помажемо у томе. Зашто помињемо извесну листу? Само финале нечега што личи на предизборну кампању, странке су концетрисале око Украјине.
Не на начин како би се очекивало, рецимо да се поведе озбиљна дебата поводом стања у Украјини и искористи макар с државничке позиције фантастична прилика и избори истина која би значила и правду за све нас чије су животе и судбине одредили НАТО „преседани“ (прво војни, па следствено томе и правни). Али, не. Неко је с политичке сцене „упозорио“ да Србији може да се деси украјински сценарио, мислећи првенствено на социо-економску ситуацију Србије.
Да ли (не)вешто изречено упозорење треба схватити као претњу-то је потпуно друга прича, битно је да се тема искористила у потпуно друге сврхе и одјекнула као позив на узбуну. Чули смо, тако да ће ови избори референдумски да определе две стране: оне који су за реформисану Србију, и оне друге позициониране око „тајкуна“ и „ратних хушкача“. Врхунац је био када је у једном таблоиду освануо и „тајни“ документ безбедоносно информативне агенције о „припремању“ насилног свргавања власти на јесен текуће године.
Разумемо поруку: свако ко буде озбиљно анализирао стање српског друштва, тражио транспарентност свих уговора „заштићених“ од грађана степеном „строго чуване државне тајне, уосталом свако ко буре сабирао, одузимао, и делио „потенцијалне“ инвестиције и још успут поставио упитним прошле и будуће приватизације и стечаје-биће хушкач „сиротиње раје“. Истини за вољу, не можемо рећи да су измислили топлу воду јер је реч о примени старог политичког трика: утеривања „страха у кости“. Међутим, СРБИЈА је ОБЕСПРАВЉЕНА И ГЛАДНА без најаве да ће се било шта у догледно време ту променити-да ли треба да подсетимо да се страх топи пред гладним и потлаченим-али о томе неки други пут…
Стога, овде и сада одлучисмо да се позабавимо конкретним показатељима који потврђују све претходно (чак и међу редовима) речено. Верујемо да ће бити довољно да се позабавимо тек неким ставкама:
Прво: Планирани буџетски дефицит за текућу годину је 7, 1 одсто или 2,4 милијарде евра. Према извештају Фискалног савета, потребне су додатне уштеде од 0,8 до један одсто бруто домаћег производа (БДП) или око 300 милиона евра. Овако постављен дефицит највећи је у реду држава Источне и Централне Европе и у односу на 2013, увећан је за око 0,5 одсто. Поред мера фискалне консолидације које је Влада Србије донела октобра прошле године од најмање 2 одсто БДП, „стварни домет предложених мера је готово двоструко мањи или 1-1,2 одсто“.[1]
Пословање јавних и државних предузећа које Фискални савет дефинише неуспешним ће и ове године „коштати државу 1,7 одсто БДП или 600 милиона евра. Плаћање ових обавеза је управо и главни разлог због кога ће дефицит у 2014. години, и поред увођења солидарног пореза на зараде преко 60 000 динара и повећања ниже стопе ПДВ (пореза на додату вредност) са 8 на 10 одсто да порасте уместо да се смањи. Што је још неповољније очекује се да јавна предузећа и банкарски сектор током 2014, направе нове губитке/обавезе за државу од најмање 630 милиона евра које ће се плаћати тек од 2015. године “[2], изричит је фискални савет.
Поставља се питање да ли је солидарни порез имао смисла? Реалност је уведену „меру“ демантовала у категоријама оправданости, солидарности и хуманости, рецимо код породиља, људи који примају „минималац“, лекара…с обзиром да зараде и накнаде у Србији редовно касне, а онда (или пред изборе) „одједном“ стигну све заостале. Тако се испоставило да је породиљама и грађанима с „минималцем“ на текућем рачуну „пристигла“ маса новчаних средстава била и основ за солидарни порез иако је тешко логички објаснити како неко ко прима око 20000 динара месечно спада у категорију „опорезованих“. Касније, врло вероватно због могуће штете за изборне резултате, то је било измењено на начин да је основ опорезивања основна зарада.
Лекарима, посебно специјалистима проблем је остао: „У овом сектору запослено је 130 000 људи, али само 17 000 врхунских стручњака има плату већу од 60 000 динара, која је управо смањена за 20 одсто и доведена у ред оних који нису ни толико стручни, ни школовани“,[3] притом онима који имају примања изнад 100 000 солидарно је плата умањена за 25 одсто. Ко су ти људи? Управо специјалисти који раде и најкомпликованије и најтеже захвате, и тако остварују и велики број прековремених сати. У Хрватској која је у сличној ситуацији, како нас обавештава београдски недељник, хирурзи прекидају операције јер не желе да држави „дају“ свој прековремени рад. То је случај с Хрватском. У Србији, како сазнајемо прековремени сати „превођени“ су у слободне дане. Онда и не треба да чуди одлив наших најбољих кадрова, као и додатни рад истих стручњака у приватним клиникама на које упућују своје пацијенте јер им се тако рад исплати. А шта је с пацијентима?
Синдикат лекара је тако 10. марта организовао штрајк упозорења и не намерава да одустане од својих права. Из Удружења „Доктори против корупције“ решење виде у смањењу немедицинског особља „Проблем је што су ту запослени партијски активисти као чиновници или на позицији портпарола, којих сада има више од специјалиста“[4] кажу из овог удружења. Тако је „солидарност“ на делу проузроковала најаву масовних штрајкова. Одговор на то техничка власт је дала у форми обећања новог модела најкасније до „лета“ који предвиђа опорезивање основне зараде, а не прековремени рад. Породиљама којима стиже заостала зарада, неће обрачунавати солидаран порез. Све то до лета (неког) и све то и поред упитног смисла солидарног пореза.
Друго: пројектовани буџет, за неке од економских аналитичара је „рачун без крчмара“. Примера ради, пројектовани приходи од наплате ПДВ који је повећан са 8 на 10 одсто (за рачунаре 20 одсто) требало је да попуне буџет за „око 50 милијарди више него прошле године или у просеку сваког месеца за 4,1 милијарду више него 2013 (…) у јануару ове године наплаћено је само 34, 75 милијарди динара. За 1, 65 милијарди динара мање“[5] у односу на исти месец прошле године. Само у овој буџетској позицији у старту већ фали „пројектованих“ 5,75 милијарди динара. Не можемо рећи да је извесно да ће се тешко надокнадити овај заостатак, али с обзиром на тренд тешко је поверовати да ће држава успети да оствари „пројектовано“. Кредит из Уједињених Арапских Емирата био је предвиђен у буџету у износу од три милијарде евра, за сада је (у јеку предизборне кампање) Србија добила милијарду долара. Остатак предвиђеног прилива у српски буџет из УАЕ, нисмо сазнали кад „долази“. Шта у случају да се и овде ради о нереалним очекивањима?
Како ће држава која већ „гребе“ по буџетском дну да „покрије“ предвиђени прилив? Још неким стезањем каиша? Солидарним порезима? Отпуштањима? Колективним стечајем? Дакле, верујемо да је ваљано питање с почетка-шта после 16. марта? Када сви знамо да је Србија поодавно држава поновних (ре)дистрибуција друштвеног „богатства“ али у корист елита и на све већу штету грађана:
„Овде је битка за то ко ће држати кутлачу или нож, а не ко ће пунити казан или месити погачу коју ваља делити“[6], истиче професор економије на Филозофком факултету Миодраг Зец за кога опасност од „тоталитаризма или анархије није искључена (…) уколико стратегијске промене изостану у борби за прерасподелу преврнућемо казан или ћемо се потући за божићну погачу на Теразијама“,[7] закључује професор Зец.
Шта ће од ова два бити после недеље, 16. марта…да прејудицирамо било би у најмању руку „хушкање“ и крајњи песимизам. Овако, избор је јасан а књиговодствена перспектива потпуно неизвесна.
