Наука је одавно Милутина Миланковића сврстала у сам врх највећих умова 20. века, али има много тога занимљивог из његовог живота о чему се мало зна.

Миланковић је само уз помоћ папира и оловке математички објаснио узроке, настанак и трајање ледених доба на Земљи, доказао везу између небеске механике и климе на Земљи. Светска наука га је уврстила међу пет највећих научника 20. века, а НАСА међу 15 умова свих времена који су се бавили планетом.

Познанство са Пајом Јовановићем

Милутин Миланковић је упознао Пају Јовановића на изложби у Бечу.
Постали су пријатељи и касније су у Београду наставили дружење.
– Миланковић је Јовановићу био тутор и све што је Паји у животу требало, Милутин је решавао.
У Београду је Јовановић урадио и Миланковићев портрет који се сада налази у САНУ – каже саговорник Блица.

Астроном, геофизичар, климатолог, математичар, инжењер проналазач, доктор технике, универзитетски професор и књижевник, рођен је у Даљу, у Хрватској, 28. маја 1879.

На позив Јована Цвијића, Михаила Петровића и Богдана Гавриловића, Миланковић је напустио уносни посао у Бечу и прихватио место професора примењене математике на Универзитету у Београду.

„Када је 1909. дошао у Београд, живео је у близини хотела „Москва“, а потом у Професорској колонији у Љубе Стојановића. Сам Миланковић је пројектовао кућу, на њој је данас спомен-плоча и у приватном је власништву – каже Славко Максимовић”, председник Удружења „Милутин Миланковић“ у чијим је просторијама у Београду у току стална изложба посвећена делу и животу великог научника.

Мила­нковић је умро у Београду 12. децембра 1958, а осам година касније испуњена је његова последња жеља и његови посмртни остаци пренети су у родни Даљ.

„Још за живота је своју архиву оставио Српској академији наука и уметности.

На дигитализацији грађе радимо већ три године и ове би требало да у Удружењу буде отворен центар где ће бити могућ приступ разним документима” – каже Макси­мовић.

У његовом животу било је много тога занимљивог, а ово је само део тога.

Београдска канализација, торањ, мостови и градитељ

– Докторирао је 1904. на Великој техничкој школи у Бечу и убрзо је добио посао у познатој бечкој грађевинској фирми, код барона Питела. Међу првим пројектима које је водио био је пројекат канализације и савског колектора у Београду – наводи Максимовић.

Календар

– Миланковић је творац досад најпрецизнијег календара, у којем је календарска година свега 2 секунде дужа од садашње године.
На Васељенском сабору у Цариграду 1923. његов календар ће бити прихваћен, али не и у потпуности примењен – каже Максимовић.

Миланковић од 1905. до 1909. ради као грађевински инжењер у неколико бечких фирми.

Афирмацију стиче као пројектант армирано-бетонских грађевина, а пројектовао је или је учествовао у пројекту десет хидроцентрала.

Миланковић је још као млад грађевински инжењер постао познат у техничком свету тиме што је извео основне једначине за одређивање арматуре бетонских носача.

Већ на почетку каријере, поверена му је и израда армирано-бетонске конструкције једног крила зграде Техничког факултета у Бечу.

Имао је шест признатих грађевинских патената, а на 25 објеката у Југославији, Аустрији, Италији, Мађарској и Румунији су примењена његова грађевинска решења.

На многим пројектима широм земље биће ангажован и по доласку у Београд 1909.

– Свих 19 мостова на деоници пруге Ниш-Књажевац грађени су од армираног бетона по истом моделу.

Брачно путовање

– Пред почетак Великог рата венчао се са Христином Топузовић.
Кренули су бродом Дунавом на брачно путовање – у Даљ, па Беч, али су Миланковића ухапсили у родном месту и одвели у логор.
Тек након интервенције многих угледних људи, биће интерниран у Пешту.
Тамо му је омогућено да се бави науком, користећи и библиотеку Мађарске академије наука.
У Пешти ће им се родити и син Василије, а након пет година вратиће се у Србију, бродом „Гизела“, истим оним којим су и кренули на медени месец – наводи Максимовић.

Тиме је држави уштедео доста новца, а тражио је да му се плати само 600 динара за пут до Беча. Међутим, почео је Балкански рат и за тај новац је купио опрему.

Средином двадесетих година радиће и велике хангаре на свим војним аеродромима Краљевине – каже саговорник.

Три године пред смрт Миланковић објављује рад „Вавилонски торањ модерне технике“ који одговара на питање до којих висина бисмо се могли попети.

Замислио је грађевину сазидану од бетона, полупречника основе 112,84 км и висине 21,646 км, а што представља теоријску границу висине која се због грађевинске статике не може прекорачити.

Торањ би имао широку платформу на врху за метеоролошку и астрономску опсерваторију.

Канон

– Резултате свог рада објединио је у делу „Канон осунчавања и његова примена на проблем ледених доба“.

Само што је одштампан, Београд је бомбардован 1941.

Књига је нађена испод рушевина и касније доштампана – каже саговорник Блица.

(Блиц)

Ознаке: Милутин Миланковић, наука, Срби, Србин, српски гениј