Логична је природна страст новинара да посебно мотивисани уђу у извештавање о истрази убиства Славка Ћурувије, али је питање да ли су у тај посао морали да уђу тако што су, ко зна који пут, убили сопствену професију. Или је – рачунају и они, и суделујући политичари, и странци, којима српски медији толико раде посао, али их не би радо гледали код своје куће – та професија већ одавно толико мртва да нема више никакве штете скакати јој по трбуху, увек још и увек изнова.

Осумњичени за убиство Ћурувије су, претпостављам, ухапшени са четкицом за зубе у џепу јер су све знали и чекали, читајући српске новине, у којима су им се данима пре вртеле слике. Најпре су се појавили велики наслови који су говорили о томе како постоје нови докази који воде до Славкових убица, и да ће ствар коначно бити решена. Који докази? У тексту испод громопуцателног наслова писало је да се ради о изјави једне жене, у то време запослене у ДБ, која је још 2001. сведочила о томе да је Ћурувијин стан тајна полиција прислушкивала и после његовог убиства. Како би то могао да буде доказ? Није наведено, наслови и лидови већ су довољно сугерисали. Они су били доказ.

Потом је специјални тужилац Миљко Радисављевић, човек који годинама седи на том месту где се до сад није примакао разрешењу убиства Ћурувије, објавио имена четворице осумњичених припадника тајне полиције (Марковић, Радоњић, Курак, Ромић). Наравно, каснио је данима за новинама, које су, чини се, не само пре њега имале информације о истрази већ имају и информације о суђењу, кривици и казни. Рекао је да је сумњу и истрагу базирао на изјави Милорада Улемека Легије, човека који због бројних убистава безмало деценију седи у затвору.

Већина медија, наравно, није говорила о осумњиченима, него о убицама. За веровати је, ако свет око нас није сасвим пропао, да је Радисављевић од Улемека добио и нешто више од изјаве. Медији су, међутим, Улемеку веровали на реч. Истом оном Улемеку, који се пре неколико година појавио ниоткуд причајући морске приче о свом скривању и Ђинђићевом убиству, које су тада медији исмејали, тврдећи да се Улемеку не може веровати. Највише су му веровали они који су му 2004/5. веровали најмање, утолико више што су више помињали Миру Марковић као наручиоца убиства, коју он, изгледа, није ни поменуо. Приче о четворици осумњичених убрзо је заменила морална паника српских медија, који су захтевали да се има проширити истрага и на Миру Марковић као наручиоца Славкове смрти. Један уредник, доскоро главни уредник најугледнијих новина и човек коме се у том свету верује, чак је рекао да он Марковићеву види као наручиоца убиства јер се са Славком разишла у тешком сукобу.

ИЗ УЏБЕНИКА И ИЗ МАГБЕТА

Онај ко ове редове буде читао са зрном добре намере и пола зрна логичког закључивања разумеће да ово није одбрана невиности Мире Марковић, онај ко не буде имао ни толико неопходних читалачких реквизита нека чита како је навикао. Елем, можда су она и њен муж заиста наредили Ћурувијину смрт, имали су мотив. Да ли је то, међутим, довољно да им на насловним странама буде пресуђено? Или, ако су имали мотив због сукоба са Ћурувијом, да ли су се са још неким ружно растали, рецимо са Човићем, и како то да је Човић данас жив. Или, да ли је још неко могао да има мотив за Славка? Рецимо онај ко је тих дана ратовао против Србије. Акције у непријатељској позадини старо су ратно средство унутрашње дестабилизације непријатеља, где се не тако ретко убијају противници режима да би се пољуљало поверење грађана у режим. И даље не тврдим, али реч је о мотиву из уџбеника, ако је већ мотив Марковићеве из Магбета.

Како ништа не тврдим, већ питам, да наставимо даље. Да је, рецимо, Легија испричао како је Ћурувију убио НАТО, да ли би Радисављевић захтевао саслушање Веслија Кларка, да ли би српски медији са мање убилачког сладострашћа смели да ставе наслов да је убиство, рецимо, наручила Медлин Олбрајт? Да се не лажемо, знамо да не би. Да, али, рећи ће противници оваквог размишљања, већ се показало да су већину „великих“ убистава (Стамболић, Ђиђић, Драшковић два пута у покушају) извршили припадници ДБ, зашто би са Ћурувијом било другачије. То је сасвим могуће, чак врло вероватно. Можемо ли, међутим, да будемо сасвим сигурни да је то контролисао Милошевић? Није ли мало пре тог убиства отпустио шефа тајне полиције оптужујући га да је амерички човек и није ли се та ствар током суђења у Хагу Јовици Станишићу показала као нешто што се баш и не граничи са Милошевићевом паранојом? Наравно, ствари се не смеју посматрати црно-бело: Станишић је дефинитивно са Ленглијем имао боље везе него што је то уобичајено за човека на његовом положају, посебно у оно време, Милошевић је то дефинитивно знао и није му сметало све док је сам био амерички адут за постизање мира у Босни. Када је отворено Косово, када Милошевића више није било у америчким плановима, оно што је била Станишићева предност постало је непремостива препрека. Дакле, питање је: смемо ли да тврдимо да је Милошевић контролисао тајну полицију? Ако се закунемо да смемо, онда смо дужни још један одговор: како то да је екипа из ДБ наставила да убија и после одласка Марковића и Милошевића у затвор, кад су, заједно са Земунцима, почистили сву конкуренцију у подземљу и напосе убили Зорана Ђинђића. Сасвим јасно: имамо индиције да су Милошевићи наручили убиство, али имамо једнако јаке индиције и да је то учинио неко други. Јасне доказе, међутим, немамо ни за кога.

Ако се сложимо да српски медији са толико страсти којом су помињали Миру Марковић не би помињали Медлин Олбрајт, да ли онда њихову страст треба тумачити жељом да се пронађу Славкове убице или политичким резоном? Одговор је јасан.

ДУВАЊЕ У ЛОПТУ НАСИЉА

Хајде још да видимо зашто је тај политички резон опасан? Ако су Милошевић и Марковићева наручили Ћурувијино убиство од ДБ, тада је Србија 1999. године била терористичка држава. Са тим сазнањем НАТО не може бити амнестиран за агресију на Србију, али чињеница да је тукао терористичку државу није безвезан олакшавајући аргумент. Питање је крупно, због чега захтева много опреза при закључивању, макар оно било и политичко. Утолико више што тај тренд делегитимизације државе тероризмом није ни нов ни случајан. На овом месту вреди подсетити на можда највећу мрљу и срамоту у низу мрља и срамота српског правосуђа. Наиме, ако се присетимо пресуде из маја 2006. године Улемеку и његовој екипи из Црвених беретки за убиство Ивана Стамболића, у њеном образложењу је као наручилац убиства био наведен Милошевић, а да притом у правном смислу није био ни осумњичен ни оптужен, нити је његова кривица била предмет суђења. Ниједан медиј није тада писао о томе као о правном скандалу, а данас су сви у чуду како то да би нам правосуђе било боље да у њему суди десет кадија, него овакво вишеструко реформисано.

Кад год се учини да не могу ниже, српски медији успеју да изненаде, ширећи границу српске клоаке, све док се док се она по велични потпуно не изједначи са Србијом. Зна ли Вучић, који многе од њих данас храни тим садржајима, да ће се већ сутра, кад не буде јак као данас, исти ти Курири и Родићи односити и према њему као данас према Мири Марковић, и да ће те бастарде свега пристојног и разумног садржајима хранити највеће данашње Вучићеве улизице? Зна ли да су Марковићева и Милошевић, суочавајући се са НАТО, имали више шанси да преваре судбину него он данас, загрљен с њима и окружен улизицама које је наследио од свог претходника, који је, колико год глуп и безнадан, такође имао више шанси да превари судбину?

Наравно, ове медијске оргије – колико год биле рушилачке, колико год дувале ону лопту насиља која је за последње две деценије итекако знала да пукне – носе са собом и једно важно наравоученије. Они ће овакви трајати све док овдашњи доносиоци одлука подстичу и толеришу да медији знају и пресуђују о томе ко је наручивао убиства по Србији, лоцирајући тог на страни политичких противника западних сила, и док истовремено решења која не иду наруку њиховој земљи, већ њеним противницима, офф рецорд правдају речима да то морају да раде јер неће да заврше „као Ђинђић“. Све док, речју, Србија буде заробљена држава и док њени медији буду имали улогу лисица, а не прозора, макар затворског, оног са решеткама.

Зато је медијска пресуда „Славковим убицама“ – и ако је тачна, још више ако није – у функцији спасавања једног наказног политичког поретка, а не истине. Ако постоји нешто утешно у свему томе, Вучић цео тај поредак, брже него ико пре њега, троши и вуче заједно са собом према сливнику, заборављајући да је за друго растао и био прављен, и да је Србија у њега инвестирала своје последње ресурсе поверења, сувише да би још једном била разочарана. Уместо тога, његова Србија, уместо у стварности, ма како туробној, живи у највећој медијској клоаки која је икад постојала, заборављајући да медији са Србима могу све, једино не могу да их нахране.

(Нови стандард)

Ознаке: Жељко Цвијановић, медији, Славко Ћурувија