Прочитај ми чланак
Аину народ је први народ који је населио данашња јапанска острва, дакле бели староседеоци, пре доласка жуте расе Јапанаца…
Њихово порекло се никад није доказало, али физички изглед данашњих стотинак чистокрвних Аинуа указије на то да се ради о специфичној људској заједници чији припадници имају изглед који није ни налик Јапанцима.
Народ Аину се до данас толико измешао са Јапанцима да скоро нема ни стотинак чистокрвних Аинуа.
Аини су високи људи и имају изражену косматост делова тела.
Одећа им је специфична, а религија је заправо култ медведа.
Сами себе зову Утари (Стари) и кажу да потичу са Камчатке и Сибира. На санскрту, ријеч „Уттара“ истовремено означава „сјевер“ и “Узвишену област“.
Судећи по њиховој белој кожи и пореклу, вероватно припадају древним Словенима, (или Србима који су у то време настањивали Сибир, јер се назив Руси помиње тек у ИX веку н.е.)
Аину су аутохтоно становништво острва Хокаидо и Хоншу на сјеверу, и били су прва група становника Азије. Према археолошким налазима нађеним на Хоккаиду, Аину су дошли ту током посљедње глацијације, пре више од осамнаест хиљада година.
У давна времена они су били жестоки ратници (самураји), и тврде да култ САМУРАЈА потиче од Аину народа (сам-у-рај). Могли су пружити тврдоглави отпор најбољим војскама. Након тога, они субили расељени по територији Јапана. Данас су мале мањине у Јапану.
Они су народ ловаца и рибара, а поријекло им је контроверзно. Вековима, Аину култура је посебно развијана од остатка јапанске.
Међутим, била је политика јапанске владе модернизација и интеграција у посљедњих неколико година, па су Аину прошли исто као староседеоци С А Д (Индијанци), дакле скоро потпуно су истребљени.
Жене Аину, староседелачког племена у Јапану, користиле су ТЕТОВИРАЊЕ како би изгледале попут својих Богиња, да би уплашиле демоне болести. Те ,,ТРИБАЛ“ тетоваже почеле су у с малом тетоважом на горњој усни. Како су расле и постајале старије, ова мала тетоважа се ширила. Интересантно је да се зову ТРИБАЛ тетоваже, а познато је да су и антички Срби из племена ТРИБАЛИ имали распрострањен обичај ТЕТОВИРАЊА.
Јапанске тетоваже имају веома дугу и богату историју, први докази о присуству тетоважа у Јапану датирају од пре 5000 година. Такодје пронадјени су текстови из 3.века
који говоре о мушкарцима који су се тетовирали.
Хокаидо острво покрива петину Јапана и два пута је веће од Швајцарске. Раније, Аину народ је живео на Јужним Курилским острвима и Камчатки, и у регији Јужни Хоншу. Њихови преци су вероватно живјели у Јапану. Острво је окружено лијепим обалама, планинама, језерима и ријекама. Њихово земљиште је врло шумовито и дијели се на два планинска вијенца – Китами на северу, и Хидака на југу.Подручје на југоистоку је Хокаидо, и ту је центар древне Аину културе. Курилска острва припадају Руској Федерацији. Пре И светског рата, до 19 века, била су насељена припадницима Аину народа.
Аину народ је “бели народ„, феномен генетике, са примесом азијских гена. Према студијама, идентифицирано је готово 70.ооо људи Аину идентитета. У 19.веку, јапанска влада је основала Колонијални уред за економски развој Хокаида, и то је охрабрило досељенике из других дијелова Јапана да насељавају тај оток. Уред владе наставља да промовише развој Хокаида. Са губитком својих земаља, средства за живот и традиционалне културе, Аину народ је постао жртва друштва брзе индустријализације.
Име „Аину“ значи „људи“. Њихова земља се зове „Аину Мосиро“,“ Земља мирних људских бића.“ Аину језик је језик староседилаца Јапана, тј. Аину народа. Језик је на прагу изумирања. Аину језик има слободне сугласнике, за разлику од јапанског, код којег је сваки сугласник везан за самогласник. Такође се у писању користи и латиница, недавно конструисана. Претпоставља се да ће бити стандаризована оба писма.
Мада је и јапански језик такође непознатог порекла, не може се рећи да је Аину језик упркос мешању народа оставио утицаја на јапански. У задње време се спроводи акција очувања Аину језика. Многи који се боре за његово очување су заправо Јапанци којима је неко од предака био припадник Аину народа, па се и они таквим сматрају.
Аину фолклор се темељи на поезији и митологији.Према њиховим легендама, Врховни Бог је створио Земљу и другог Бога, који су пали у шареним облацима. Из тих облака, два су Бога створили мора, земљишта, минерале, биљке и животиње. Затим, два Бога су били у браку и створили су више богова, укључујући и два најсјајнија – бог Сунце и богињу Месец, које је поставио на небо да освијетле таму .
Друга прича је да је о Окикурми у регији Сару, који је био полу-божански херој, и сишао је с неба да помогне човјечанству.
Аину религија је пантеистичка. Они вјерују да Бог планина живи у њима, и Бог воде су живи у ријеци. Верују да су животиње посјетитељи из другог свијета, који су привремено преузели облик животиње на Земљи, као медвјед, сова или кит, којима указују највеће поштовање, као божанским инкарнацијама. Имају много богова. На примјер: Бог куће, Бог ватре, Бог планине, Бог ријека и језера, Бог мора итд.
Најважнији Бог за жене, код куће, био је Бог ватре. Свака кућа имала је огњиште, где се куха, једе и гдје се обављају ритуали. Други обреди су се спроводили на отвореном, у највишим луговима ( шумама).
Људска бића су живјела у предивној земљи, али нису знали како да добију ватру и да направе лукове и стријеле. Окикурми их је учио да их праве, да пале ватру, лов, риболов, лососе, просо, биљка из које се вино прави од проса, и слављење Богова. Оженио се и остао у селу, али на крају се вратио у Божанску земљу.
Хероји повијести су Косамаину Аину и Самкусаину. Први је живио у Источном Хокаиду, и организовао је побуне против јапанских насељеника. На југу Хоккаида, уништио је дванаест јапанских база, али је убијен 1457. Самкусаину организирао побуну Аину у јужној половици отока тијеком 1669, али након два мјесеца су били масакрирани од стране снага Матсумае.
Најважнији Аину фестивал је у граду Ја-оманте, и посвећен је сови или медвједу. То је град у ком обожавају медвједа,
а такође су познати јер пуштају да им расте много дугачка коса.
Послије три дана поштовања према медвједу, уз молитве, плес и пјевање, убијају га стријелама. Главу му украшавају и постављају на олтар, док месо поједу припадници сеоске заједнице. Верују да током боравка на овом свијету, дух је привремено био у облику медвједа. Ритуал служи да ослободи дух , да би се могао вратити у други свијет. Било је много фестивала у многим градовима где су живели Аину.
У дјетињству, дјеца уче традиционални лов, резбарење, и уче да направе оружја, као што су стрелице. Осим тога, дјевојчице уче ткање, шивење и везење. Младић дарује резбарени дрвени нож младој дјевојци, како би показао његову љубав према њој. Дарујући му вез, млада жена,
такође исказује и спремност да прихвати његов приједлог. Понекад, подноситељ захтјева посећује обитељ младе жене за дозволу од девојчиног оца, да се ожени, а такође помаже будућем тасту у лову, резбарењу, и другим дјеловима традиционалног живота. Ако породица закључи да је он поштен и искусан радник, отац онда одобри брак.
Смрт Аину дубоко осећају и оплакују, и сви облаче за ту прилику везене хаљине, мушкарци опашу свечани мач, а жене стављају на врат бисерне огрлице. На сахрани се упућују молитве божанству ватре, и они изражавају жеље за успјешан пут преминулог на други свијет. С времена на вријеме, сахрани слиједи паљење куће.
Уко-чаранке (узајамне расправе) је начин рјешавања неспоразума кроз дискусију, а не борбом. Натјецатељи сједе и чувају своју одбрану сатима или чак данима. Најбољи представници беседништва користили су своје вјештине у рјешавању сукоба између различитих села.
Раније, куће су Аину градили од дрвета и сламе, највећеи до седам метара. Кућа шефа села кориштена је као мјесто окупљања сељана по потреби. Куће су грађене довољно близу један другом, тако да глас за помоћ од некога ткоме је помоћ била потребна, могао се чути у опасности. Аину људи су врло гостољубиви, и увијек дијеле храну и пиће с локалним становништвом.
Пси су кућни љубимци код Аину народа. Као примјер, постоји сцена из епске поеме која описује силазак младог божанства на овај свијет у облику пса, и он им је био рекао за зрна проса. Пси су такођер кориштени у лову.
Аину традиционална ношња је направљена од тканих влакана.
Користе појас као већина јапанских кимона.
Зими, носе кратке јакне без рукава или јеленску кожу. Женска ношња допире до глежњева,
ношње су везене руком или машином за шивење. Ношње још увијек користе само у посебним приликама. Међутим, Аину данас носе одјећу сличну оној коју користе и Јапанци у свакодневном животу.
Аину народ у Јапану – бели, нису коссоки, скоро су истребљени у етничком чишћењу од стране Јапанаца, обратите пажњу на декоративне елементе ношње :
(Објавефорум)
