Па шта је то са нашим народом? Јел’ он то не препознаје неправду? Или му не смета

 Јелена Бркић

Да нисмо баш репрезентативни потомци неких наших славних предака, то је јасно као дан. Па опет, просто је невероватно колико су Срби у стању да ћуте и трпе, ма колико се незадовољство осећало на сваком кораку. На улици, у продавници, у, нажалост све ређим, дружењима, на стадиону, на пијаци, на послу… па чак и у сопственом дому.

Ратови, санкције, бомбардовање, пљачкашка приватизација, безалтернативна убиствена стратегија уласка у ЕУ, комадање Србије, отимање њеног срца, самим тим и идентитета, пљачка и пељешење државне имовине на сваком кораку, зеленашки банкарски систем, привреда у колапсу, зараде премале, глад, несигурност, насиље, репресија и гушење сваке друге мисли до европске, а посебно оне националне… А Србин ћути.

Па шта је то са нашим народом? Јел’ он то не препознаје неправду? Или му не смета? Или се плаши да би било која промена била још гора, пошто је то до сада био случај?

Има свега помало. Има и глупости, има и интереса. Кад кажем глупост, мислим на оне који су узимали новац у замену за глас. Свако ко прода будућност свог детета за 1000 динара, бесплатан концерт или преглед лекара, није ништа друго него глуп. Кад кажем интерес, мислим на војску гласача од преко 500.000 запослених на државним јаслама, који неће да зуцну да се којим случајем не деси да изгубе највеће благо данас у Србији – сигуран посао. Па опет су незадовољни: штрајкују просветари, штрајкују здравствени радници, штрајкују адвокати… док част приватног сектора бране још само таксисти понекад. Остали приватни сектор ни да писне, а има и до 50% ниже плате од ових који штрајкују. Разумем незадовољство. Ако чистачица у ЕПС-у у Београду има већу плату него професор у Лесковцу, како и не би било незадовољства.

  Поред очајне економске ситуације у коју су нас довели исти људи који и дан данас кроје економску пропаст Србије, евидентан је морални суноврат српског народа. Кад човек испуни физиолошке потребе и напуни стомак, задовољи тек оне потребе које има свака животиња.

Да би, међутим, човек живео као друштвено, мислеће биће, потребна му је и храна за душу. Потребна му је култура, потребна му је и забава (никако не мислим на ВБ, Фарму и сличне испираче мозга), потребно му је дружење, лепа реч. Потребна му је правда, поверење, уређен и миран живот. Чак и најбогатији људи у Србији храну за душу немају.

Да ли зато што због борбе за увећањем богатства немају времена, или зато што су углавном празилуковићи који душу и немају, па и не треба да је хране, све у свему, сви смо ми у Србији сведени на статус животиње, којој треба само пара и пара да достигне материјални статус коме тежи. Да не буде гладан и жедан. Да има за цигарете. Да има за рачуне и порезе. Да има за аутомобил, стан. Да има паре. Ако треба због њих издати земљу, није проблем. Уосталом тако се најлакше зарађује у Србији ових дана.

Напомињем да реформе које се најављују неће донети никакву корениту промену. И то гарантујем. Из разлога јер оне реформе које су неопходне нису популарне и однеле би значајан део гласача из глупе и интересне групе. На то нико није спреман од странака из владајуће коалиције. Нити из опозиционих странака. Зато ће Србија и даље пропадати, све док се не промени читав систем и безалтернативни приступ ЕУ.

Има и оног другог интереса. Оног најгорег, партијског. Армија од преко милион људи распоређена у преко 90 партија. Сваки спреман да знатно срчаније брани идеју својих идола, него квалитет свог сопственог живота. Сваки у нади да ће се бар мало овајдити од лако зарађеног новца какав само политика и криминал (а можда је то и исто) омогућују. Да нам толико људи броји војска, данас би Србија била на границама о којима је Вучић причао док није постао Европљанин. И не би нам отимали Космет, нити кидисали на Републику Српску.

Има и разочарања. Колико год се сада многи лупали у главу, као што су 2000-те у шерпе, ипак је велика већина тих људи потпуно преварена. Тада се веровало у промене, али позитивне. Све што су обећали слагали су, тадашњи и сви после њих. Ко год дође он је гори. Зато нам се све претходно учини боље. А није боље, само је мање лоше.

И опет, све наведено није довољан разлог зашто Србин ћути. Највећи проблем је заправо у опозицији. При том никако у ДС-у, ЛДП-У или Хашиму Тачију. Они су сви део власти и сви заступају потпуно исту идеју: што мања Србија, то више пара у њиховим џеповима. Просто.

Опозиција, она права, родољубива, која се тек у последње време појављује у неком значајнијем броју, на таласу неких младих људи, који су свесни да је читав систем накарадан и да без његове промене не постоји могућност да се оствари квалитетан живот достојан човека, а не животиње, пати од својих дечијих болести. Млади људи, у приличном броју, придружују се све већем броју удружења, организација и група грађана. Лично сам посебно импресионирана Заветницима, који су деца. Зато што нисам могла да поверујем да у угњетеној и пониженој Србији ипак има тако младог света који мисли својом главом. То ми је дало наду.

Па ипак, младост треба усмерити. За сваку њену борбу, потребно јој је искуство и знање старијих. Како се велики број правих интелектуалаца и стручњака повукао или отишао из Србије, јер су схватили да овде Премијер, министри и посланици имају сва знања овог света, те им оно стручно није потребно, поставља се питање ко ће усмерити нашу младост? Како мотивисати стручна лица да се укључе у друштвено политички живот и дају један нови квалитет у овој борби за опстанак наше државе?

Апсолутно сам сигурна да постоји значајан број стручњака, у земљи, а посебно у иностранству, којима се не допада оваква Србија и који би радо дао свој допринос њеном препороду. Међутим, они се морају окупити око неке идеје, визије. Како све садашње идеје припадају управо појединим организацијама, то стручне људе одбија, јер иако имају нека искуства са политиком, она су лоша. 

Алтернатива нема алтернативу
Дакле, мора се осмислити национална идеја. Мој конкретан предлог је стварање концепта алтернативе Европској унији.

По мом дубоком уверењу, једина алтернатива је приступање Евроазијском блоку. Ми морамо рећи НЕ свима онима који су на овим просторима набијали Србе на колац, бацали бомбе, вадили органе, убијали и чинили сва могућа и немогућа зверства. И окренути се онима који нас никада нису напали, никада убијали, онима који са нама имају исту веру, сличан менталитет, традицију и културу, често заједничку прошлост на истој страни.    

Како је ЕУ дубоко пустила корење у Србији, неће бити лако почупати их. Иако је ушла у скоро све поре нашег живота, то се највише осећа у политици, законодавству и економији, али не и у практичном животу. Конкретно, у политици се показује у степену зависности одлука домаћих политичара од бирократа из Брисела, који је огроман. Самим тим, одлуке нису у интересу Србије, већ ЕУ.

У законодавству, кроз прилагођавање наших закона европским у свим сферама живота. Како су они обично неприменљиви и у потпуном нескладу са нашим менталитетом, или се не поштују или се извршавају силом. Пример су права хомосексуалаца која никада неће прихватити српски народ, другачије него силом.  Али то код нас није ништа чудно, обзиром да се не поштује чак ни Устав, који служи да се закунеш, а онда га ставиш под мишку. Што се тиче економије, и ту смо потпуно поробљени.

Огроман спољно трговински дефицит само указује на чињеницу да када би Србија покренула сопствену производњу и те своје производе пласирала на нека друга тржишта, ЕУ би била на знатно већем губитку, јер нам сада много више продају него што купују од нас. Да не причамо о кредитима којима нас деру.

Са друге стране, практичан живот наших грађана, ЕУ не интересује. Нити прегломазна, скупа и корумпирана администрација која нам загорчава живот, нити проблеми у образовању и здравству, нити проблем наталитета, нити проблем нашег буџета који је пред сломом. Да их интересује, то би био услов за датум, а не предаја дела наше територије.

Дакле, управо то треба да буду полазне основе у осмишљавању националне идеје, на којој треба окупити стручњаке који желе да помогну. Потребно је осмислити и испланирати потпуно другачији систем од овог ког имамо. Политички, законодавни и економски. Тај део морају одрадити стручни људи. Вође политичких организација треба да имају само један задатак: да их окупе и организују.

После израде планова, морају се осмислити стратегије које ће планове спровести у дело.

Комплетан овај посао мора бити у истој мери детаљан, како је детаљан план насилног увлачења Србије у ЕУ по сваку, безалтернативну цену. Све се мора осмислити, све. Како би им се могло парирати.

Ова алтернатива има једну огромну предност, којом долазимо до одговора на питање зашто се српски народ ућутао. Зато што не види алтернативу. Зато што мисли да су сви исти, јер су га апсолутно сви до сада само лагали и искоришћавали. Зато што му нико не нуди ништа друго. Зато што опозиција још увек нема конкретну визију. Зато што је ЕУ јасна, па макар то саопштавала кроз уцене. Док са друге стране долази тек понеки глас који говори о чвршћим везама са Русијом. Мора се осмислити јасна, конкретна и могућа алтернатива и представити народу са свим својим погодностима. Тада ће се пробудити и проговорити Србин. Тада ће опозиција добити легитимитет, дат од стране народа, да је приме и чују велике Евроазијске силе које су сада принуђене да сарађују са онима који су легитимни представници власти. Народа не.

Ознаке: Јелена Бркић, буџет, Велики брат, евроазија, ЕУ, незапосленост, Срби, Србија, фарма