Прочитај ми чланак
(Печат)
Mуслимани никада нису постали Турци јер су сачували свој матерњи језик, стару традицију и увек су знали своје порекло – каже наш саговорник, појашњавајући узроке историјског раздора Срба муслиманске вероисповести и Срба православаца.
Историчар и професор Салих Селимовић врстан је познавалац тема везаних за српско-муслиманске односе и проблеме који су се „провлачили“ кроз нашу, не много срећну, балканску прошлост. Аутор је вредних књига, на десетине студија, научних радова о пореклу и историји Срба муслиманске вероисповести. Објашњавајући питање порекла данашњих муслимана у Србији, БиХ, Црној Гори, Македонији, КиМ, питање њихових корена, указујући такође и на суштину и природу вишевековне неслоге Срба и муслимана, једног истог народа различитих вера, на почетку разговора, он каже:
„Данашњи муслимани, који су са простора бивше СФРЈ, у већини словенског су порекла. То је у науци неспорно, мада има и оних који би ‚хтели‘, реч је о босанском и делу рашких муслимана, да су богумилског порекла. Не знају или неће да знају да су богумили само једна хришћанска јерес, може се слободно рећи у православљу, а никако неки посебан богумилски народ. Ако је велики део босанских богумила дошао из Рашке, па они су могли да буду само Срби. Богумилством жели да се докаже нека стара посебност, ‚индивидуалитет‘ из којег се временом наводно конституисала бошњачка нација. Покушава да се докаже да постоји неки историјски ‚континуитет‘. Ако су српска племена била доминантна у Рашкој, Зети, Босни, Травунији, Захумљу, Неретви, Усори, Соли и створила српске средњовековне државе, што је у историјској науци неспорно, па којег би то онда могли бити порекла домаћи муслимани по доласку Турака Османлија, од којих ће примати ислам? “
Турци Османлије су од 1389. постепено освајали Рашку земљу!
Дефинитивно су консолидовали своју власт у Рашкој земљи 1455. године. Честим административно-територијалним променама овај простор је укључиван у више санџака: Босански, Скадарски, Херцеговачки, Пећки, Призренски. Крајем 18. века основан је Новопазарски санџак чије је седиште било најдуже у Сјеници. Укинут је 1817. и поново основан Вилајетским законом 1865. у фази општих реформи у Османском царству. Овај санџак је издвојен из Босанског вилајета или пашалука 1877, и припојен новооснованом Косовском вилајету са седиштем у Скопљу у чијем ће саставу остати до ослобођења 1912. Тај Новопазарски санџак формиран 1865. обухватао је казе: Сјеница, Нови Пазар, Митровица, Пљевља, Бијело Поље са Бихором, Пријепоље, Беране, Трговиште (Рожаје), Колашин, Нова Варош и Гусиње. Гусињска каза је одмах после две године била издвојена из Новопазарског санџака и припојена Призренском санџаку. У том обиму Новопазарски санџак је постојао 15 година и није представљао никакв corpus separatum. Већ 1880. је основан Пљеваљски санџак који је обухватао казе Пљевља, Пријепоље и мудирлук Прибој. Почетком 20. века из Новопaзарског санџака издојене су казе Нови Пазар и Митровица и припојене Приштинском санџаку, а казе Беране и Рожаје Пећком санџаку. Иако се град по којем се овај санџак називао није више налазио у њему, и даље је употребљавано исто име. Од остатка Новопазарског санџака формиран је и званично Сјенички санџак 1902. са казама: Сјеница, Бијело Поље, Нова Варош и Вранеш (Доњи Колашин). У дипломатском речнику и политичким манипулацијама Аустро-Угарске и Турске дуго се средишњи простор Старе Рашке или Рашка област називао Новопазарски санџак, иако њега одавно више није било. Аустроугарски цивилни комесар у Пљевљима Теодор Ипен своју књигу „Нови Пазар и Косово“, која је објављена у Бечу 1892. у загради наслова именује као „Стара Рашка“. У једном аустроугарском војнообавештајном елаборату о Косовском вилајету који је објављен у Бечу 1899. каже се: „да је земљоузина између Србије и Црне Горе позната као Рашка“. Касније је остао у употреби само „Санџак“, иако су и у Турској укинути санџаци 1921. године.
