Pročitaj mi članakU poslednjih nekoliko dana, ruski regioni, uključujući Kursku oblast, postali su mete intenzivnih napada raketama zapadne proizvodnje, koje koristi ukrajinska vojska.
Градови Рилск и Љгов су претрпели штету од ових напада, и то упркос оштрим упозорењима руског председника Владимира Путина.
Он је јасно истакао да ће Русија одговорити на одговарајући начин, а Министарство одбране и Генералштаб тренутно бирају циљеве за узвратне ударе. Овај процес планирања детаљно је описан у чланку капетана 1. ранга Владимира Гундарова, објављеном у електронском издању Армијски стандард.
Према речима председника Путина, одговарајући циљеви укључују војне објекте, индустријска постројења одбрамбене индустрије и центре одлучивања у Кијеву.
Конкретно, споменута је балистичка ракета средњег домета Орешник, која је већ имала своје прво успешно борбено тестирање 21. новембра, када је гађан ракетни погон Јужмаш у Дњепропетровску.
Ова ракета, у не-нуклеарном наоружању, показала је прецизност и моћ у елиминацији стратешки важних објеката. Према речима експерата, овај напад био је јасан сигнал свим актерима који покушавају да подрже украјинске снаге у спречавању руског успеха на бојном пољу.
Процес одабира циљева за стратешке нападе није нова пракса. У доба Хладног рата, планирање удара, укључујући и оне нуклеарним оружјем, било је део војне стратегије великих сила.
Гундаров описује да су планови тих година били обележени ознаком „државна тајна“ и чувани у јединственим примерцима. Писани на грубом папиру обичним оловкама, ови планови били су доступни само уском кругу високих војних званичника.
Рад у тзв. „мрачним собама“ био је стандард за стратешко планирање, а приступ тим просторијама био је строго ограничен на официре Генералштаба, стратешких ракетних снага, Ваздушно-космичких снага и Ратне морнарице.
Таква тајновитост и данас прати планирање војних операција, посебно у контексту све већих напетости између Русије и Запада.
У случају ескалације сукоба, Гундаров спекулише о могућим циљевима који би могли постати мете руских ракетних напада.
Ови циљеви укључују велике бране на европским рекама, као што су Висла, Лоара, Маас, Сена, Тахо, Рајна, Елба, али и највеће европске бране попут Гранд Диксенс у Швајцарској и бране Контре, познате и као Лоцарно.
Њихово уништење могло би изазвати катастрофалне поплаве, претварајући значајне делове Западне Европе у мочвару.
Такође, Гундаров указује на рањивост холандских одбрамбених система који штите територије испод нивоа мора. Према његовим речима, ови стратешки објекти имају далекосежан утицај на безбедносне калкулације Запада.
Када је реч о Украјини, Гундаров сматра да тамо нема довољно важних мета за стратешке ударе, осим можда бране код Кијевске хидроелектране. Међутим, истиче да би уништење те бране било контрапродуктивно за руске трупе, јер би се отежало форсирање реке Дњепар у будућим операцијама.
Овде се препознаје прагматичан приступ руских планера, који приоритизују циљеве у складу с војно-стратешким интересима.
Напад Орешником био је више од тактичког успеха. Према Гундарову, он је послужио као јасна демонстрација руске одлучности да заштити своје интересе, шаљући поруку не само Украјини, већ и целокупном Западу.
Док Русија понавља да никада неће прва употребити нуклеарно оружје, аутор закључује да ће европске земље морати да бирају између нуклеарне ескалације и дипломатског решења које узима у обзир руске безбедносне интересе.
Ситуација на фронту у Украјини и напетости између Русије и Запада настављају да ескалирају.
Русија демонстрира своју војну и технолошку супериорност, док стратешки циљеви и планови показују да је Москва спремна да реагује на сваки покушај дестабилизације својих интереса.
Употреба ракете Орешник и њена прецизност постављају темеље за будуће акције, истовремено сигнализирајући Западу да ће свака ескалација наићи на одлучан одговор.
