Прочитај ми чланакЖивотно искуство које имам научило ме је да у политици апсолутно треба искључити могућност да се нешто дешава случајно. Чак и када се ствари заиста десе спонтано, ни то није случајно, већ је део неког друштвеног процеса који је у том моменту постао видљив. Тако је студентско-народна ренесанса која нам се десила током 2025. године била један спонтани, али не и случајни догађај.
Оно у чему смо сви учествовали и дали свој допринос био је крајње логичан одговор друштва на године нецивилизацијског поступања Александра Вучића и његове мафијашке камариле. То је био доказ да већина народа није за Србију претворену у мафијашку каљугу, већ за уређену и нормалну државу.
Отуда је и романтизам који је следио студентску ренесансу био такође логичан и нимало случајан. Наравно да смо сви ми са ентузијазмом и заљубљеношћу гледали реке људи које је носила вредносна прича и да је свако нормалан природно хтео да буде део тога, пише колумниста др дипл.инг.Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета
Међутим, ренесанса, па и романтизам, завршени су јер се у савременом свету епохе много брже смењују. Тако је већ у 2026. години наступио период реализма који, по дефиницији, није тако полетан и сликовит јер подразумева објективност. Опет, ни то није случајно, јер тако је и у животу. Заљубљеност траје неко време и тада је све дозвољено. Међутим, после тога наступа онај део живота у којем се свакодневно морају решавати објективни проблеми. И наравно, то не значи да више не постоје љубав и страст – напротив, у нормалним односима они постају још израженији, само у другачијем облику од оног који су имали док се безбрижно шетало парком држећи се за руке.
Надам се да сам био довољно сликовит и да аргументи које износим пију воду. Ако је тако, онда ми је даља нада да већина противника власти сада већ јасно схвата да се морамо адаптирати на реализам који је наступио. То би у политичком смислу подразумевало да морамо имати јасан план, људе и политичка начела која ћемо сви гурати како би се срушила ова мафијашка власт. Без тога не постоји никаква шанса да до промена дође. И управо је у томе наш проблем, и управо је зато Вучић још увек на власти – није га однео романтичарски занос и талас народа који је кренуо. Конкретно, спасили су га, у садејству, они који су помогли да на власт дође: Немци, Руси и Енглези. Свако из свог разлога имао је интерес да до промена у Србији не дође. Коначно, тај интерес им се стекао у један заједнички, а он гласи: „Улазак Украјине, Молдавије и целог Западног Балкана у ЕУ, али уз ограничења и без права на вето.“ То је политичка формула за коју ова тројка рачуна да би могла да буде оптимално решење које затвара (макар привремено) разна конфликтна подручја и тиме онемогућава нову америчку администрацију да, користећи кризе у Европи, успостави нови гвоздени зид у којем Доналд Трамп држи све пролазе између Истока и Запада и сам одређује цену проласка роба, људи, енергије и технологија. Отуда је процена за Србију била да се не дозволе избори нити улични преврат, већ је Вучићу дат задатак да, уколико коначан договор буде такав, већ крајем ове или почетком наредне године актуелни сазив Народне скупштине са двотрећинском већином усвоји посебан споразум са ЕУ којим би се дефинисао „убрзани и обавезујући пут интеграција“.
И управо је овде одговор на питање из наслова. Наиме, да би се људи склонили са улица и искључили из процеса одлучивања о спољнополитичкој оријентацији земље, преко агената од утицаја у опозициону јавност убризгана је анестезија и фокус пажње се преусмерава на потпуно неважне и крајње будаласте ствари. Па тако, док Вучић са Алијевом и Ердоганом (а уз амин Кремља) преговара о томе да се у Србији прави велика гасна електрана, док јавно за немачке медије говори како је спреман да Србија одмах уђе у ЕУ без права на вето – дотле је опозициона јавност послата да јури делфине по Београду. При томе заиста не карикирам: чак је било и хапшења због противљења изградњи акваријума за делфине у парку Ушће у Београду. Плашим се да ће до краја године бити још пуно таквих игара, а да ће нам изборе дозволити тек након тих крупних геополитичких заокрета. Након тога ће изборни циклус служити само да верификује то ново стање. Тада ће Вучић вероватно пасти, на начин на који је пао Мило Ђукановић након тога што је без референдума увео Црну Гору у НАТО. Међутим, у том случају би пад био контролисан и уз златни мост за многе припаднике криминалног режима.
Да ли се може нешто урадити?! Одговор је – може, али морамо прихватити да је време реализма, а први корак ка признању тога подразумева разговоре свих иоле релевантних друштвених и политичких фактора који се, са једне стране, не мире с тим да се о крупним стварима одлучује без питања народа, док са друге стране схватају да је јурење делфина по Београду потпуна будалаштина. Из поштених разговора сасвим сигурно ће се искристалисати план, а у оквиру њега могао би да постоји и сценарио о могућим алтернативама. Можда разговор са новом администрацијом у САД има смисла? Ако Вучић нема приступ, можда неко други може да отвори та врата.
