Osim dve žene, ljudi u Beogradu gledali su kroz mene kao kroz duha koji je nedostupan njihovom opažaju. Otkud tako velika promjena u odnosu naroda prema ljudima u svešteničkim mantijama

Био сам три дана у Београду. Ходао сам улицом, возио се аутобусом…

У аутобусу ми је једна жена понудила да устане да сједнем. У Сремској улици пришла ми је жена са двоје дјечице. Препознала ме, за сваки случај припитала да ли сам то ја, и онда на мене призвала Божији благослов. Благословила ме благословом младе мајке уплашене за будућност своје дјеце у Србији.

И то је било то.

Остали, у пуним аутобусима и гужви на тротоарима, гледали су кроз мене као кроз духа који је недоступан њиховом опажају.

Не тако давно, видјевши ме у мантији, у Београду би ми на улици многи Бога назвали, па и свештенички благослов затражили. Ни годину дана нема томе…

Откуд за овако кратко вријеме тако велика промјена у односу народа у Београду према људима у свештеничким мантијама? Је ли то у њему утихла благодат крштењског очишћења? Је ли то у српском народу напрасно излапила вјеронаука?

Или су се то људи у свештеничким мантијама Српске православне цркве својом вишеслојном слаботињом отклонили од дубинског материјалног, културолошког и надасве духовног страдање српског народа?

Није ли дошао задњи час да српски црквени клир своју послушност, кроз црквену хијерархију, Вучићу подреди личној послушности Христу?

Izvor: Fejsbuk stranica prot. Jovana Plamenca

Oznake: Aleksandar Vučić, Beograd, protojerej Jovan Plamenac, sveštena lica