Pročitaj mi članakNa društvenim mrežama i svakodnevnom životu vidljiva je upadljiva pojava u našem narodu, iako za mene neiznenađujuća. Radi se o tome da ogorčena javnost, opoziciono orijentisana, pokazuje veliko nezadovoljstvo prema javnim ličnostima, osobito iz sveta sporta, glume i muzike, koji su na bilo koji način i u bilo kojoj meni podržali Vučića. Međutim, ne lezi vraže, ta merila i kriterijumi ne važe baš za sve, odnosno ne važe za one glumačke, sportske i muzičke zvezde koji su vrh vrhova, jer postoji ogromna emocionalna vezanost javnosti ili publike za njih.
Елем, уколико сте врхунски спортиста светског гласа опростиће вам се што сте за Вучића, али уколико нисте највећа величина, највећег светског ранга онда неће. При томе, пласираће се разне неубедљиве радионализације или оправдања за такве неприхватљиве изјаве и поступке вољених мегазвезда.
Наиме, недавно ми је друг изразио разочарање и презир према нашем познатом кошаркашком репрезентативцу Томашевићу који подржава Вучића (као и према неким другим кошаркашима), али знајући да је и Јокић подржао Вучића подсетих га и указах му на непринципијелност у суђењу. Ах, он је нешто сасвим друго – одговори он мени. Баш да чујем. Заинтригирао је моју радозналост, жив нисам какво ће објашњење да уследи. Јокићу се може опростити зато што је он таквог образовног нивоа и интелектуалног капацитета да се просто може рећи „опрости му Боже јер не зна шта чини“.
Позната је она прича кад се подсмевао свом црначком саиграчу који чита књиге пре меча. А и кад му погледате браћу и њихово понашање јасно вам је да „ивер не пада далеко од кладе“. Помислих на првих поглед да се мој друг извукао. Али, после мало дужег разговора он помену и глумца Бату Живојиновића као велику глумачку звезду способну за свакојаку глумачку трансформацију у тумачењу ликова. Ја га подсетих да је он био присталица и члан СПС-а. А он мени „е сад може да буде шта хоће“. Дакле, друго оправдање је вероватно фамозни српски култ мртвих – „о мртвима све најлепше“, а о живима све најгоре.
Али на идентична оправдања, или барем прећуткивања и потискивања, оних који знају да то не могу оправдати наилазим и на друштвеним мрежама. О чему се заправо ради? Обожаватељи су сувише емоционално инвестирали у своје мегазвезде да им је сад емоционално неисплативо да се тога одрекну. А многи уживају гледајући мечеве са Јокићем и не желе да се одрекну тог задовољства. А пошто је неизводљиво у исто време осећати презир, гађење и гнев и, с друге стране, љубав и симпатије, многи фанови ту неславну и непријатну подршку своје звезде оваквом режиму или просто потискују или је бране на веома имбецилан начин. Осим тога, Јокић им у стилу „светско, а наше“ служи за лечење својих комплекса безвредности јер се у својим празним и досадним животима идентификују са неким великим из своје нације и државе да би и се и они на тренутак осетили таквима.
Иначе, веома је битно да Јокић не живи у овој земљи и да није зависан од ње, нарочито не финансијски, док се за остале подржаваоце не би то могло рећи. Утолико је то више отежавајућа околност за Јокића, а олакшавајућа за остале. Ал упркос томе, за Јокића се има више разумевања. Мада, он сем те подршке и није показивао нешто више од тога, није свесно и намерно додатно изазивао противнике режима, за разлику од других који су то чинили намерно и тим иритацијама додатно окренули народ против себе, као што је то рецимо радио глумац Лазар Ристовски и неки други. Зато се према њему и осећа толики анимозитет и са омаловажавањем обично говори за његова глумачка остварења (да и није глумачка величина), иако он није за потцењивање.
Чини ми се да се то оправдање користи и у случају наше рок звезде – Боре Ђорђевића који је дао подршку овом режиму и имао наступе на страначким скуповима. Колико ми се чини и њему се то прашта јер је неоспорно наша највећа рок група свих времена која је и дуго трајала. Док се за друге подржаваоце режима може омаловажавајуће и пристрасно рећи да баш и нису били неке величине, као у случају Нелета Карајлића (и многих других), око кога се такође ломе копља, за Рибљу чорбу се то никако не може рећи, а да се не буде смешан.
Штавише, чак је и бенд Београдски синдикат код многих предмет огорчења, и чак бојкота, јер се сматра да је у једном периоду своје каријере одступио од свог антирежимског става и изневерио своју мисију (сматра се да је чак и да је тајни сарадник режима, део фамозне „Службе“). Међутим, на студентским и грађанским протестима се ако се добро сећам, може чути и Рибља чорба. А шта је ту проблем? Проблем је парола да ћемо памтити и оне који су ћутали, а овде имамо неког који је био уз режим па смо му то опростили, ако не и заборавили. Иако је кенсел култура нешто што може бити сурово, али ако се определимо за то онда се морамо доследно тога држати, а не селективно према својјим емоцијама, како то обично чинимо. Или како би рекао Теофил Панчић – „ако ниси јебено, али јебено добар, ја ћу се разочарати у тебе“. У супротном – нећу – ма какве глупости чинио и изјављивао.
Суштински проблем је у томе што се тиме показује једна морално-психолошка склоност и особина нашег народа, коју можда и највише замера своме невољеном председнику – да има једне законе и мерила за своје кумове и блиске и даље сараднике и подржаваоце, него за обичне грађане. Што би рекла мајка Јевросима, на коју су Срби нарочито поносни због те изреке, „ни по бабу ни по стричевима“, али код Срба је све супротно од тога. Тако да се помало плашим да нам та наша особина обећава да и после Вучића – Вучић, јер та наша емоционална и морална непринципијелност и некритичка поводљивост за омиљеним идолима којима се гледа кроз прсте, зна да се подигне и на онај правни ниво – када закони нису исти за све.
Аутор је социолог из Ниша
