Пише: Бранко Вељковић
Наслов текста је заправо графит који сам видео у Београду: „Сто јунака са Кошара за стан једног клошара“. Генијални, неименовани аутор овог графита је хируршки прецизно описао тренутну ситуацију у Србији.
Од славних Кошара па до данас ништа се није променило, сем што је само на Кошарама 108 породица остало без својих синова а клошар из графита је постао председник државе.
Поштовани читаоци, ово што следи је кратак опис политичко-безбедносне ситуације у Србији пред предстојеће видовданске празнике и заказане режимске политичке скупове у Београду. Сличне активности о којима ће овде бити речи, режим је покушао да спроведе и пред претходни Видовдан1, што је акцијама неких благих људи тада успешно спречено. Добро је што смо народ о свему томе на време обавестили2.
Због потпуног политичког фијаска на домаћој али и међународној политичкој сцени самозвани је у манијакалном терању да студентски покрет на све могуће начине избаци из политичке „игре“. Зато су одлучили да цео студентски покрет криминализују а да најистакнутије студенте и представнике народа лише слободе пред предстојеће изборе3. И поред свих новоувежених Срба, и поред свих преминулих који упорно гласају за режим, поред свих крађа и превара, самозвани је израчунао да на изборима ипак губи најмање са милион разлике. Заправо, када су студенти у питању, листа за хапшење студената је листа студената којих се самозвани највише плаши.
Отуда, на мети самозваног је посебно онај део студентског покрета који је национално освешћен и који је бескомпромисно оријентисан ка томе да се у политичке промене иде без сарадње са било којом режимском варијацијом. Међутим, због дисперзије студентског покрета, као и због чињенице да су у питању студенти без криминалне прошлости и без контаката такве врсте, процес криминализације покрета и учесника иде по режим јако лоше. Притиснут очигледом и свеприсутном немоћи4 узак круг око самозваног осмислио је следећи душеболни план5.
Наиме, идеја је да се упоредном акцијом, којим деловима те акције у смислу припремних активности сви сведочимо у претходном периоду, студентски покрет доведе у везу са финансијским токовима једног од зараћених криминалних кланова. Са друге стране, истовремено, ради се на томе да се бесомучном кампањом „опере“ катастрофална јавна и сада свима очигледна издајничка биографија самозваног те да се на сваки расположиви начин право на баштињење националног контекста силом отме из руку студентског покрета не би ли се поново вратила у руке осведочених зликоваца и издајника.
Преузимање националног наратива је сада примарни политички циљ режима, отуда и та већ виђена улична иконографија режима са државном заставом великих размера и други перформанси предвиђени за предстојеће видовданске празнике. Нешто слично оном балављењу на државну заставу у згради Уједињених нација пре две године. Лажни национални дискурс влада Србијом деценијама и без потпуне контроле над националном „причом“ самозвани и сви сатрапи, укључујући и припадајућу, пројектовану, режимску опозицију немају никакве шансе на изборима6. Враћање националног дискурса у руке издајника по аутоматизму подразумева и повампирење лажне опозиције, која заправо, заједно са „позицијом“ представља оно што се колоквијално зове – режим. То су два неодвојива дела истог механизма са којим механизмом се већ деценијама управља Србијом на катастрофалан и погубан начин.
Зарад остварења овог циља, самозвани и његови сатрапи су спремни на све.
Да би самозвани поново постао велики Србин одлучио је да опет у страдање одведе њему потребан број стварних Срба. Он очајнички мора да политички наратив врати у оквире почетка изборне кампање из 2010. године јер само тако може све које мисле другачије да представи као издајнике а себе као браниоца Србије.
Криминализација студентског покрета од стране режима која се спроводи већ дуже од годину дана није дала жељене резултате па је одлучено да се процес криминализације спроведе кроз токове новца који су, по том плану, требали да буду усмерени ка студентском покрету а који новац је требало да буде обезбеђен из „шверца“ наркотика. Студентски покрет нема могућности да прати ток новца до крајњег „донатора“ те би на овај начин, примитивно али перфидно, покрет практично био „увезан“ са међународним криминалом. Криминализација покрета би заправо била увод у забрану покрета, хапшење истакнутих чланова али и процес перфидне инсталације политички „подобних“ студената уместо похапшених7. То би онда била круна преваре.
Између осталих „потреба“ и за те потребе самозвани и његова мафијашка клика организовали су још једну „туру“ кокаина која је из Јужне Америке средином овог месеца допремљена до луке Авеиро у Португалу. Зашто баш ова лука и у каквој је вези одабир луке са једним корумпираним европским званичником високог ранга, који је из лукративних разлога „заљубљен“ у самозваног, писаћу вам неки други пут. У сваком случају, у луци Авеира „брод више“ од договореног није могао да прође непримећен па је учињено шта се морало учинити и наркотици су заплењени. Самозвани је опет хтео да „увезе“ наркотике на територију Европе мимо квартала, протокола и задужених морских прегаоца те је опет остао без „јужног воћа“, без пуно, пуно новца али и без контаката који су овом приликом трајно „спржени“ за свако будуће „пословање“. Оно што је важно у овој заплени је да је део новца из овог „посла“ требало да буде преусмерен ка „донаторима“ студентског покрета, чиме би се студентски покрет за потребе ове опсежне операције директно увезао са нарко картелима.
Још једна врло значајна сврха овог „товара“ била је да самозвани поврати своју „уличну“ снагу и потпуно уништени ауторитет те да себе поново прикаже као „шефа“ мафије који је у стању да успостави контролу над кварталним испорукама наркотика као и да се прикаже као победник у рату који је заправо сам изазвао. Идеја да је он икада контролисао кварталне испоруке наркотика је сама по себи небулозна и намењена је за потребе примитивне уличне експлоатације. То никада није била његова „игра“, нити ће то икада бити. Он је само једно од исплаћених лица у том послу. Оно што ће сви за потребе режима ангажовани криминалци једног дана да схвате је да се они не боре за победу Вучића већ да само саучествују у одлагању коначног краја издајничког режима8. Било би лепо да све то схвате пре него што море надође до Врачара. А слутим плиму…
Ово је, Богу хвала, на описани начин, спречено.
Баш као што је спречено више покушаја самозваног да зарад сламања студентског покрета и народног бунта изазове грађански рат у протеклих годину дана и дуже.
Међутим, паралелно са тим „планом“ самозвани је организовао и долазак веће групе шиптара у Београд са задатком да за време „прослава“ које режим организује у Београду, нападну Андреја Вучића и његову пратњу. У питању је група од око 40 шиптара који су у Београд дошли у организацији Агима Кастратија, који важи за блиску везу Хашима Тачија. И Агим и његов отац су познати регионалним службама безбедности а Агимов отац је током сукоба на КиМ био део тзв. „Дреничке групе“ УЋК.
Од поменутог броја шиптара који су за ову прилику довежени у Београд, одређено је да њих 15 буду наоружани ножевима кратког сечива, перорезима, са којима, по плану, треба да одређеном броју лица која им се нађу на путу до Андреја нанесу телесне повреде.
За потребе ове групе шиптара режимска умоболна машинерија тајно је одштампала мајце са натписом – „Студенти побеђују“. На мајцама се поред овог натписа налази и стилизована слика где се на слици налазе, поређане у круг, заставе држава у нашем окружењу као визуелна порука ко све из региона наводно подржава студенте. Идеја овог „приказа“ је да се као нападачи на Вучићеву породицу прикажу лица која подржавају студентски покрет а која на својим мајцама имају обележја традиционалних непријатеља Србије. Тиме би самозвани себи „креирао“ простор да себе прикаже као спасиоца народа, браниоца од свемоћних непријатеља и сличне глупости. Зато су за нападаче одабрани шиптари јер је идеја организатора овог лажног напада да се прикаже како шиптари у садејству са студентима Србије у блокади руше Вучића, те да се кроз иконографију, мајце и већ договорене пароле и слогане то увеже са студентским покретом. Предвиђено је да група за напад крене у реализацију у суботу, дана 27.06.2026. г. и то у моменту када буде развучена велика државна застава Србије и када на лице места буде долазио Андреј Вучић, рођени брат Александра Вучића. Субота је одабрана јер би се на тај начин превентивно деловало и поводом најављеног великог народног скупа који су студенти заказали за дан после, односно за 28.06.2026. године у Краљеву. Самозвани се очајнички плаши чињенице да се разлика у броју грађана који се одазивају на позив студената и броју плаћених лица која долазе на његове скупове, тако лако види када до таквих скупова дође. Зато је одлучио да овом акцијом „затвори“ заказани студентски скуп у Краљеву али и све друге скупове тог типа.
Истовремено је за потребе овог инсценираног напада унапред припремљена и опсежна медијска платформа која је обухватила све режимске таблоидне медије. По том плану, масовна медијска експлоатација „напада“ треба да почне истог момента када „напад“ почне, у форми „директног преноса“ и то како за потребе домаће, тако и за потребе међународне медијске и политичке сцене. План предвиђа и да се непосредно након напада организују масовна акција хапшења студената и народних трибуна, а све под лажном оптужбом да су део ове завере против Вучића.
Упоредно са криминализацијом студентског покрета самозвани чини све што је у његовој моћи да додатно распламта рат између кланова те да клан који је њему лојалан и који њега „види“ као свог шефа, стави под потпуну заштиту државног апарата. То ради већ 14 година и ту лежи одговор зашто рат кланова не јењава. Овај режим почива на сталном креирању и генерисању сукоба у свим елементима друштва па и у криминалу. Отуда, актуелни режим је тај коме је потребно да се рат кланова настави у недоглед. Тако влада.
Део режимске машинерије су и уходани механизми за масовно спиновање и дезавуисање грађана ове земље. Иако банални исти „рецепти“ се понављају колико је год потребно пута. Планом за 27. јун предвиђено је масовно дезавуисање јавности поводом планираног фингираног напада на Андреја Вучића. Унапред су направљени медијски тимови за већ написане „ударне“ вести, за експлоатацију „ексклузивних снимака са терена“, изјаве узнемирених „очевидаца“ итд.
У оквиру припрема за ову видовданску „операцију“ у претходном периоду на националним фреквенцијама али и безбројним режимским опскурним медијима спроведена је врло интензивна кампања о наводној угрожености Вучића, „како је неко пуцао у њега“, те како „неке силе“ раде на његовој „дехуманизацији“ и сличне глупости. Уз ове небулозе опет иду и Вучићеве огавне „поруке мира“9 и молба члановима партије да не учествују у насиљу. То је, ако познајте ову методологију, заправо крунски доказ умишљаја са којим самозвани и његова криминална организација улазе у предстојећу суботу и свој план који сам вам описао уз извесно изазивање немира непредвидљивих размера. Пошто се ради о ноторној и масовној злоупотреби државних ресурса од стране државних службеника највишег ранга онда се све наведене активности могу без двоумљења сврстати у државни тероризам10 који је по дефиницији усмерен према сопственом народу. Сви медији и ангажована лица у овом плану, било као део припреме ове операције или као део непосредног извођења операције су заправо део исте злочиначке, криминалне организације. Реч је о удруженом злочиначком подухвату у организацији једног криминалног режима. Прави терористи нису ни студенти ни криминалне групе већ одметнути политички Београд.
У овом плану саучествује и део тужилаца који у оквиру своје тужилачке истраге граде потпуно измишљену тезу о четири групе студената који раде на рушењу уставног поретка. Оперативне податке на терену „прикупљају“ служба за борбу против тероризма МУП-а Р. Србије и надлежне управе служби безбедности а заправо све те активности своде се на подметање „доказа“, инструисање лажних сведока сарадника за потребе планираног поступка и сличне криминалне активности уперене против студената и грађана Србије. Истовремено, из политичких разлога, иде и процес фингирања руског утицаја на протесте у Србији. Режиму је то потребно да би Европска Унија, која је суштински покровитељ Вучића, добила политички простор да се макар кроз измишљени руски утицај активира механизам подршке режиму у Београду и заштита од „малигног руског утицаја“. Руси, који све ово одлично знају, се наравно опет „праве мртви“ јер су за ове просторе пословично незаинтересовани а истовремено, у складу са давно успостављеним договорима, рачунају да ће њихов „пакет“ утицаја остати непромењен без обзира на исход политичких дешавања у Србији. О делу ових активности врло конкретно говори и извесни Никола Мирић који је у личном јавном сведочењу описао како су га недељама инструисали тужиоци, адвокати и припадници служби безбедности како да лажно сведочи и лажно оптужи више од 50 лица од којих већину, како сам каже, никада није упознао нити зна о којим је лицима реч.
Када је у питању деловање према студентима, овај план предвиђа и да се након примене репресивних мера а по завршетку покушаја „атентата“ на Андреја Вучића, део студената амнестира уз тезе да „они нису криви“, те да су „они злоупотребљени“. Ово има за циљ да се у самом покрету створи раздор између оних који би били похапшени и оних који су остали на слободи. Истовремено, са јавном амнестијом описаног типа, Вучић би себе приказао као хуманог, доброг Самарићанина препуног разумевања за „заведене“ студенте. Ето, велики он им прашта што су били заведени.
На овај начин, овим планом, самозвани је намерио да у једном ударцу „склони“ са политичке сцене све агилније студенте као и одређена лица по његовом личном налогу, те да себе опет прикаже као заштитника Срба а да истовремено своју породицу прикаже као мученичку, као жртве бестијалног напада „блокадера“. Са истим позоришним капацитетом је и раније „спашавао“ децу из сметова и изводио друге тривијалне перформансце с том разликом што овај пут, за потребе ове представе, велики број људи може стварно да страда на различите начине. Заправо, то је овим планом и предвиђено.
Манијакална потреба да се студентски покрет криминализује је искључиво мотивисана политичко-мафијашким плановима отуђеног, издајничког режима у Београду. У контексту ове приче нико други нема такве ресурсе а ни мотиве за један овакав бестијални подухват без преседана.
Део Вучићевог плана је и да са истим мотивима са којима жели да студенте прикаже као криминалну организацију, један од зараћених кланова са којим је очигледно у неком личном сукобу, прикаже као политички фактор и да их уценама и притисцима потчини себи. И једно и друго су из угла политике идентитетска питања и неминовно воде до некаквог кривично-правног одговора. Али, пошто студенти нису криминалци, нити су припадници кланова лично заинтересовани за политику, то је режимска машинерија прибегла опробаним методама измишљања, лажним сведоцима, “спакованим” контекстима. Међутим, овај пут нешто не иде по том њиховом плану, Богу хвала!
При том, интензивна медијска експлоатација једног лица из криминогене средине је једна врло провидна и примитивна манипулација која своје разлоге “вуче” искључиво из неке личне пизме једног умоболника са полугама политичке власти, не залазећи при том у криминалне капацитете и личну биографију лица које се спомиње. Свако озбиљан и иоле упућен, свестан је да криминалне организације таквог формата не зависе од једног човека, ма колико такав човек у неком моменту био битан или способан. Једноставно, то не ради тако. Дакле, још један спин, још једна злоупотреба јавног простора и ресурса искључиво из неких личних, лукративно-криминалних разлога.
На крају, ако се са разлогом сада вратимо на наслов овог текста, треба разумети и клошара, заправо дезертера, који презире све борце Србије а посебно оне који су се ангажовали на студентским протестима. Зато је са Приштином договорен план да се по списку који се доставља из Београда оптуже сви ратни ветерани који су се ангажовали као подршка студентима. За потребе „маскирања“ ове невиђене издаје ангажовани су проверени спин лажови који за ову класичну издају у медијима окривљују „неке службенике у институцијама Србије који раде за Шиптаре“, или неки имагинарни „Беч“, те неке „стране службе и међународне факторе“. Не! Истина је да се Срби пред приштинским специјалним судом гоне зарад потребе издајничког политичког Београда. По том плану, када се у Србији стабилизују политичке прилике, Вучић би требало да се представи као „спасилац“ и да донесе „судбоносно решење“ о међусобном помиловању учесника рата на нивову две државе (јер у вези са тзв. Косовом издајнички режим поступа као и са сваком другом државом), мада је Србија управо Вучићевим споразумима већ одустала од правног гоњења ратних злочинаца из редова УЋК. Дакле, билатерално. Баш као што су по политичком формату сада и сви други споразуми Србије и тзв. Косова билатерални, што значи да је издајнички политички Београд заправо признао тзв. државу Косово. У оквиру овог дела морбидног перформанса предаја података о припадницима органа и служби безбедности Републике Србије суду у Приштини приказује се као „узајамна правна помоћ“. Ето, ако нисте знали како се у новосрбском језику самозваног назива издаја сада знате – „узајамна правна помоћ“. Можда би неко у том контексу могао да позове на објективну одговорност и тадашњег (1999) министра за информисање у Влади Републике Србије, који је директно одговоран за изазивање мржње, распиривање сукоба, ширење лажних вести и нарушавање Уставног поретка. Он је увек био осведочени позивар на „вађење очију кашикама“.
Ако изузмемо безобзирну освету једног дезертера и издајника, порука ове издаје је следећа – Срби немају право на кичму! Ако сте се икада бодили за Србију ризикујете да по завршетку рата будете проглашени за ратног злочинца, комуноусташу, издајника или криминалца, или ће вас нека власт сачињена од дезертера и издајника испоручити неком страном суду. Издајницима никада нису били потребни преживели борци јер их они само својим постојањем подсећају на то да су издајници. Србски војник је добар само мртав или док рат траје. Када се рат заврши онда србског војника дезертери и ратни профитери прогоне до краја. Увек је тако било!
Издајнички режим који је тренутно на власти има огроман проблем што је јавност у Србији коначно схватила да је Александар Вучић доведен на власт зато да би (између осталог) потписивањем бриселског споразума увео земљу у вануставно и ванинституционално стање те да би пристао и потписао споразуме и уговоре које ни један други грађанин ове земље не би потписао. ЕУ, односно пре свега Немачка, су у Александру Вучићу и његовом сапотписнику Ивици Дачићу нашли Јуде11 за коначну издају Србије. При свему томе, очигледно је да издајничком двојцу Вучић – Дачић не смета да споразум о коначној издаји потписују са човеком који је оперативно организовао злогласну „Жуту кућу“ и касапљење неутврђеног броја људи зарад људских органа. Зашто би им онда сметало да све преживеле борце Србије из ратова 90-тих препусте Тачијевом суду у Приштини?
Тако су они који су за потребе јавног наратива били против изручења грађана Србије Хашком суду својим чињењем директно довели до тога да су сви припадници органа и служби безбедности који су били ангажовани на простору Косова и Метохије практично препуштени на милост и немилост приштинском суду са све асистенцијом отуђених државних органа Републике Србије!
Ако то није велеиздаја, шта је онда?
Поштовани читаоци, овај текст је као и многи претходни написан благовремено са идејом да се грађани Србије информишу о томе шта се све дешава дубоко иза видљивих кулиса те да се умоболници који не презају ни од најмонструознијих ствари коначно призову памети и да план који су осмислили за суботу обуставе. Не само зато што је план очигледно “проваљен”, уосталом као и сви други њихови планови, већ зато што је сада, чином јавног објављивања, неутврђени број лица са међународне видљиве и неке мало мање видљиве сцене детаљно упућен у све криминалне активности режима.
Текст је писан тако да буде јасан, колико је могуће сажет и са јасном намером да се процеси који су у току у Србији заврше мирним путем. Дакле, искључиво мирним путем. Студенти Србије у блокади никада нису изазивали немире, нити су позивали на насиље. Напротив. Све што су чинили, чинили су мирним путем и коришћењем легалних метода грађанског отпора криминализованом издајничком режиму.
Србија јесте потценила његово лудило, али срећом, ми нисмо.
Дакле, као закључак овог текста навешћу нешто о чему често говорим и пишем – ако у Србији дође до немира већих размера то ће бити искључиво зато што је те немире организовао одметнути политички Београд а не студенти у блокади.
А што се тиче политичара који се овде помињу и свих других за сада непоменутих ваља нам да запамтимо следеће – проблем Балкана није мржња. Проблем Балкана је што политичари зарађују на тој мржњи … некажњено!
Зато, васпоставимо Устав Републике Србије!
Студенти побеђују!
бранковељковиц.цом
