Прочитај ми чланакУ историји модерне дипломатије, ретки су и готово незабележени случајеви у којима шеф државе, с пуном свешћу и пред укљученим камерама, признаје сопствено рушење темеља земље коју представља. Случај Александра Вучића превазилази оквире лоше политике, он нуди директне доказе о свесном и намерном извршењу кривичног дела гажења Устава и велеиздаје.
На Минхенској безбедносној конференцији, пред међународним аудиторијумом, он је с понизним поносом рапортирао о стопостотном испуњењу преузетих обавеза, потврђујући да је Србија угасила сопствено правосуђе, полицију на северу, телекомуникације и цивилну заштиту, те спровела изборе по законима непризнате државе. Тим чином, он је пред страним фактором потврдио улогу извршиоца туђих налога на директну штету суверенитета државе на чијем је челу.
VUČIĆ PRIZNAJE IZDAJU I KRŠENJE USTAVA, NA POTEZU JE TUŽILAŠTVO
U istoriji moderne diplomatije, retki su i gotovo nezabeleženi slučajevi u kojima šef države, s punom svešću i pred uključenim kamerama, priznaje sopstveno rušenje temelja zemlje koju predstavlja.… pic.twitter.com/ETNw5ve5rP
— Kuke i motike (@petrovicnj) January 11, 2026
Док пред домаћом јавношћу агресивно и бахато симулира „лавовску борбу“ против страних центара моћи, користећи буку и флоскуле да ућутка свако питање о цени те борбе, истина је остала забележена у његовом сопственом признању. Коментаришући албанско одбијање Заједнице српских општина због њиховог Устава, Вучић је цинично оголио своју противуставну делатност речима: „Па шта ме брига што није у складу са вашим уставом, а што, је л’ ово у складу са нашим Уставом?“
Ова реченица није само политички цинизам, већ јавно признање гажења Устава. Изјава да свесно потписује акте који су у директној супротности са Уставом Србије, представља крунски доказ о урушавању државног поретка зарад страних интереса и личног опстанка на власти. Он највиши правни акт Државе и сопствену заклетву не третира као светињу, већ као препреку коју је свесно одлучио да погази.
Овакво признање ставља на директан потез Тужилаштво, које у јавном простору има документовано признање о свесном кршењу уставних овлашћења и кривичном делу велеиздаје . Ако институције нису спремне да реагују данас, заробљене под притиском режима, ови снимци остају као необорив доказни материјал за кривичне процесе који ће неминовно уследити по паду овог поретка. Политика која подршку белосветских моћника у опстанку на власти плаћа разарањем Државе, издајом њених територија и гажењем Устава, носи са собом неизбрисив траг правне одговорности.
На крају пута, остаје забележено сведочанство о човеку који је пред целим светом признао да му Устав сопствене државе не значи ништа пред задацима које испуњава за друге.
