Др инж. Мирослав Паровић је вечерас сажео оно што званични Београд неће да изговори. Александар Вучић, каже, очигледно не сме достојно да сахрани генерала Ратка Младића. Зато ће спровод бити у понедељак, усред радног времена. Зато је држава око сахране присутна само технички, без почасти. Зато су војне почасти сведене на минимум, иако је Младић био војни пензионер. Теза је груба и политичка. Али распоред који се види из званичних потеза иде јој у прилог: тело је стигло државним авионом, ковчег прекривен заставом, на аеродрому министар правде и почасна стража, па ВМА и обдукција. Председник није на рампи. Председник нуди логистику, транспорт и ред. То је сахрана коју режим сме да организује само ако изгледа као услуга породици, не као чин државе.

Ратко Младић умро је 27. августа у притворској јединици УН у Хагу, у 84. години. Вучић се на вест о смрти јавио са закашњењем од скоро једног дана, са Сајма шљива у Осечини, и обећао да ће све бити „пристојно и достојанствено“. Министар Ненад Вујић првих дана говорио је о највишим државним и војним почастима. Хрватски премијер Андреј Пленковић одмах је одговорио да би Србија таквим протоколом сама себи затворила врата Европске уније. Од тог тренутка језик Београда се спушта. Вучић сада каже да држава даје логистичку и безбедносну подршку и да ће сахрани, по проценама служби, доћи десетине хиљада људи. Медији наводе комеморацију у суботу у Дому војске и сахрану у понедељак на Топчидеру. Председника на том списку нема.

Паровићев закључак је да Вучић не одлучује по породици и протоколу, него по страху од газда са Запада. Човек који је 2007. лепио табле „Булевар Ратка Младића“ и 2008. водио протесте због хапшења Радована Караџића данас неће да стане поред раке. Неће ни да пружи оно што је Вујић најавио. Спустиће заставу на аеродром, полицију на улицу, сат на понедељак у радно време — кад је најмање камера и најлакше рећи да је то приватна ствар. Техничка помоћ је алиби. Почасти би биле потпис. Потпис би отишао у Брисел, у Вашингтон, у извештај о владавини права и у већ отворени досије о Пегазусу, изборима и санкцијама.

Вучић годинама живи од двоструког језика: код куће генерал, напољу партнер Западу. Сахрана Младића му је покварила ту равнотежу. Ако дође на њу, Запад га снима као човека који државним церемонијалом прати осуђеника за геноцид. Ако не дође, део бирача га снима као човека који се уплашио и издао патриотску опцију, коју лажно заступа. Изабрао је трећу опцију: држава носи ковчег, он носи дистанцу. Паровић то назива недостатком храбрости. Може се назвати и рачуницом. Рачуница је иста. Газде са Запада траже да Београд не направи од сахране државни чин. Вучић је ту поруку разумео. Зато понедељак. Зато радно време. Зато техничка помоћ уместо почасти. И зато председника Ћацистана неће бити тамо.

(Србин инфо)