(Прет)последњи танго у СНС: Ево како ће председнички избори убрзати распад Вучићеве странке

ДЕЛИТЕ

Уколико парламентарне изборе у Србији 25. октобра 2026. године метафорички посматрамо као бокс меч, онда слободно можемо рећи да је Вучић оборен с ногу. Студентска листа не само што га је победила са преко 600 хиљада гласова разлике, већ је на поменутим изборима освојила више него што је Вучић имао на председничким изборима 2017. и 2022. и више него што су СНС и СПС имали заједно на парламентарним изборима 2012, 2014, 2016, 2020, 2022. и 2023. године. Ако имамо на уму да се број становника Србије (нажалост) смањује, тиме ови резултати изгледају још убедљивије. Тога је вероватно свестан и сам Вучић, јер је време већ показало колико је опседнут бројкама и статистиком – на страну то што их је најчешће користио селективно и у сврху манипулације.

Након пораза најчешће има кајања, али је за губитнике много важније пронаћи одговор на питање „камо даље“? Као одговор на то Вучић је – између осталог – поручио и да није сигурно хоће ли СНС учествовати на председничким изборима. А пошто се председнички избори морају одржати најкасније до краја године, поставља се питање како (евентуални) неизлазак може бити стратегија странке која је најавила да ће бити „жестока опозиција“. Многи вероватно мисле да је то стандардно Вучићево пренемагање какво смо гледали већ (барем) 14 година. Али то не мора нужно да значи, јер је, поред пренемагања, он такође веома склон вагању одлука које се тичу његове политичке судбине. То конкретно значи да се и сам веома лако може предомислити неколико пута све док одлука не буде коначна. А што је времена мање, то је стање напетије.

Има неколико разлога због којих Вучић можда заиста размишља о томе да СНС нема свог председничког кандидата. То може бити страх од самих резултата који би показали колику снагу СНС има када није на власти, те као последица тога више не контролише (скоро) све медије и више нема могућности за уцене, претње и поткупљивање. Још лакше његова мука може бити и то што се он сам на председничким изборима по закону више не може кандидовати. Вучић је додуше са функције председника државе био централна фигура СНС кампање и на неколико парламентарних, па чак и општинских избора, иако на њима није био кандидат ни за премијера, ни за посланика, а нарочито не за градоначелника Куле.

Али председнички избори су ипак другачији, јер на њима сваки кандидат од почетка мора бити конкретан и изаћи са својим именом и презименом. То искључује могућност постизборног вађења неког анонимуса из шешира – каква је била Ана Брнабић пре него што је 2016. постала министарка, а годину дана касније и премијерка. А Зорана Радојичића, градоначелника Београда од 2018. до 2022. године, не само да се многи данас више не сећају, већ чак ни за време његовог мандата немало гласача СНС који живе у главном граду није знало ко је (формално) на челу града.

Немогућност да учествује на председничким изборима на неки начин била би неугодна за Вучића чак и да је победио на парламентарним изборима 25. октобра. Али тада би председнички избори били сведени на пуку допуну ранијих парламентарних и Вучићу би, док је на позицији премијера, било много лакше да прогута то да се гласа за неког другог човека из СНС са именом и презименом. Много му је теже сада када све то мора чинити са позиције „лидера опозиције“ – како су га крстили на Информеру. Вучићу није лако чак ни да у СНС пронађе некога ко би био кандидат за председника државе. Делом зато што је странку градио тако да у њој, осим њега, нема препознатљивих и јаких личности. А делом можда и из (ирационалног) страха да тај евентуални кандидат због самог учешћа на председничким изборима постане још једна препознатљива и јака личност у СНС, а тиме и потенцијална конкуренција њему.

Са друге стране, у случају бојкота ће се вероватно надати нижој излазности и могућности да кандидат Студентске листе, и поред несумњиве победе, освоји мањи број гласова него сама листа на парламентарним изборима, из простог разлога што неће бити референдумске атмосфере. Па да се онда у парламенту наслађује монолозима како заправо није он, већ Студентска листа, та која је изгубила гласаче за тако мало времена.

Али неизлазак на председничке изборе – био он стратегија или израз очајања – такође носи велике ризике. Велики део потенцијалних гласача СНС би такав чин доживео као њихову коначну предају, без обзира на то што би их Вучић из скупштине убеђивао да није тако и да наставља(ју) снажну борбу. Изборна кампања сама по себи има доста већу видљивост од скупштинских расправа. Када се тај фактор споји са новом реалношћу у медијима, СНС би много изгубио на видљивости. А они су своју снагу једним значајним делом одржавали Вучићевим свакодневним наступима и редовним-ванредним саопштењима која су неретко директно преношена на по пет, па и више, различитих телевизија. Уз све то, њихово бирачко тело имало је главну базу у старијим грађанима и онима са средњим образовањем. То је бројна популација и традиционално је била мање склона апстиненцији.

Главно средство информисања тог дела становништва су тзв. стари медији – телевизије, штампане новине и радио. У ситуацији када је напредњачки наратив ограничен на Информер, Пинк и остатак медија који су и даље наклоњени Вучићу, то бирачко тело има много већу прилику да чује и другу, тј. сада већ прву страну приче. Уопште није искључено да испливавање силних афера везаних за СНС утиче на део њихових досадашњих гласача. Узгред, тај простор који СНС сада има у медијима повољнији је од онога што је опозиција имала током 14 година Вучићевог режима – без обзира на напредњачка пренемагања. Опозиција је тада била сведена на Н1 и Нову, које нису имале националну покривеност. Али у политици перцепција стварности често бива подједнако важна колико и сама стварност, па садашње стање свакако није оно на шта су Вучић и његово бирачко тело навикли. Наравно, фактор опасности од мање видљивости за њих постојаће и у случају да се определе да имају кандидата за председника Србије, али без тога тај ризик потенцијално постаје још већи.

Њихови проблеми везани за неизлазак ту се не завршавају. Јер на изборима ће свакако учествовати више председничких кандидата. И све да СНС одлучи да на њих не изађе и да позове своје симпатизере на бојкот, тешко да би их сви послушали. Незанемарљив број њих би се лако могао определити за потенцијалне кандидате попут Несторовића, Бранка Павловића и ко зна кога још ко се определи да изађе и представи се као нова опозиција. Или за кандидата СПС-а који би изашао на изборе. Сва је прилика да је СНС на изборима већ узео део ранијих гласача СПС-а, јер је створена референдумска атмосфера. То би онда била прилика за СПС не само да врати своје гласаче, већ и да преузме део Вучићевих. Уосталом, међусобно преливање њихових гласова се већ дешавало током претходних 14 година, иако је дугорочни тренд био корак напред, два назад за Дачића.

Искуство показује да резултати сваких избора у одређеној мери стварају капитал за резултат на оним наредним – било да је реч о паду, стагнацији или расту. Дакле, напредњачки бојкот председничких избора могао би (ин)директно да „васкрсне“ СПС и „роди“ неке нове странке – и све то на штету самог Вучића. Не може се у потпуности искључити ни да један део досадашњих гласача СНС-а свој глас да председничком кандидату Студентске листе, нарочито уколико то буде неко са јачом националном ауром. Сетимо се оне легендарне анегдоте Вука Драшковића о старцу који му је рекао да ће гласати за њега када он дође на власт.

Било како било, изгледа да за Вучића и његову странку за председничке изборе сада важи „ако изађете, кајаћете се; ако не изађете, кајаћете се“. Осипање им следи и на краћи и на средњи рок, и вероватно и сами размишљају да ли им је боље или горе да до тога дође због слабијег резултата на изборима или због тога што на изборима нису ни учествовали. Могуће је и да чекају да виде ко ће бити кандидат Студентске листе, па да у складу са тим доносе одлуке о (не)учествовању. А још је већа вероватноћа да сам Вучић сада и не размишља пуно о томе шта и како у вези са председничким изборима – на којима се и тако не може кандидовати – већ пре свега о томе шта ће све што је везано за њега и његове испливати на видело и ко ће и за шта одговарати. Руку на срце, ми га не можемо претерано кривити због тога, али је то већ његов проблем и не може се рећи да га није и заслужио.

(Ненад Пиваш, Нспм)

News Gallery
Против издаје Вучића! У недељу аутолитија – скуп подршке руском народу!
Зборови грађана НС позвали 1. маја на скуп поводом 18 месеци од пада надстрешнице
Професор Ђијанг Сјуећин: Израел се спрема да сруши џамију Ал-Акса
Села код Лознице поново немају струје:Мештани Брасине и Борине у мраку већ 24 сата
„Признао је то и Александар Вучић“: Руски „Комерсант“ о неуспелом „београдском десанту“ на Црну Гору
Појавио се Несторовић и хтео да смени комплетно председништво Ми – Антонијевић: Нећемо са Вулином
Глобалисти у никад тежем положају: Рејтинзи европских лидера се потпуно распали
„Кренули су на Вучића“: Руски лист о демонтажи бившег система у Србији и везама са криминалом
Повратак на врх