Pročitaj mi članakPredsednik Srbije izjavio je da su predstavnici opozicije u Strazburu tražili uvođenje sankcije za svoju zemlju i svoj narod i istakao da to pokazuje veliki nedostatak njihovog moralnog kredibiliteta. "Mislim da to govori o, pre svega, velikom nedostatku moralnog kredibiliteta. Pitali su me mnogi ljudi i prijatelji, pa šta si očekivao. Jer sam ih ja onako pitao ceo dan, zauzet sad kad sam završio te sastanke, kažem, je li moguće da su oni ovo stvarno radili? Je li moguće da su oni stvarno tražili sankcije protiv sopstvenog naroda, protiv nosilaca vlasti? Oni kažu, nije to narod. Jeste, to je narod“, rekao je Vučić za Prvu.
х претњи. Али, режимлијама никада доста; несигурни су, уплашени и зато све бруталнији.
Такмичење у лагању, клеветању и провлачењу кроз блато свакога за кога се макар и посумња да није на првој страни, не престаје. Они више не подносе никакав отпор, чак ни најблажи, цивилизован и аргументован. Ако неко, случајно зине нешто против или изрази благу сумњу – готов је. Чак и ако неко упадљиво ћути и склања се, сумњив је. Они хоће све и хоће одмах, јер схватају да пристиже дан када ће бити прекасно. Као што вероватно и јесте. Ове патетичне ратне приче су сјајне за све оне који устану и иду на спавање уз Информер, Курир и Хепи.
За Александра Вучића се може рећи да је одличан у подели Србије деценијама колико је на политичкој сцени. Када је био у радикалима, 90-тих је делио Србију на црвену, плаву и жуту зону, после 5. октобра је делио Србију на националисте и грађанисте, а сада је поделио Србију на полтроне и уцењене гласаче са једне стране и остале грађане који не пристају на такво стање ствари. Остали су само немоћ и страх пред ситуацијом која се никако не може изманипулисати. Тако полако бледи лик државе којој су грађани делегирали као крајње одговорну за безбедност и добробит сваког од нас. Све су мутније црте неодговорности библијских размера.
На чему почива наизглед недодирљива власт Српске напредне странке? Међу више радних хипотеза, једна од чешће коришћених је да се у темељу владавине Александра Вучића налази страх грађана. Међутим, очигледно је да тог страха више нема и да је остао само онај међу напредњацима. И то пре свега од Вучића. И даље ка моралној употреби пољског нужника. Фудбалска репрезентација Србија обрукала се против Енглеске (0:5), а на трибинама Маракане десио се још већи пораз Србије. Велики број навијача на трибинама певао је „Ко не скаче, тај је ћаци“, а више пута могле су да се чују и увреде за председника Србије Александра Вучића. Тада су снимљена и набилдована створења у црном, тукли су људе – а у чије име?
Морал, за то нису чули у свом животу. У земљи правде Александра Вучића, част се може проценити и наплатити судском одлуком. Можда и наногица може да буде видљива као симбол части. Своју патриотску и неодрживу личну част чуваће и даље. И, сад ће то наше независно судство да покрене баждарење њихове евентуалне кривице. Част више није особина која се захтева као квалификација људи. Зато је данас компликовано разумети неписано правило, да се не сме попустити пред претњом, понудом, поткупљивањем, користољубљем, улагивањем, уцењивањем.
