Прочитај ми чланакЕвропа се, свесно и без много увијања, креће ка великом оружаном сукобу са Русијом, и то је процес који је већ институционализован, оцењује руска политичка аналитичарка и директорка Института међународних политичких и економских стратегија РУССТРАТ, Јелена Панина.
Како каже, иако је непријатно то изговорити наглас, сценарио великог сукоба постаје све вероватнији, а у европским круговима као оквирна година почетка помиње се 2030.
Панина подсећа да Европа тај курс не само да је изабрала, већ га систематски и спроводи. Почетком године, на самиту Европске уније, усвојена је свеобухватна стратегија поновног наоружавања и ремилитаризације континента, али оно што је кључно јесте да тај процес више није декларативан. Он је институционализован.
Формирани су посебни финансијски механизми, укључујући Фонд за милитаризацију Европске уније, а доприноси том фонду повезани су са пореским олакшицама. Другим речима, програм постоји, механизми његове реализације постоје, а политичка одлука је већ донета.
Питање које се, по њеним речима, само намеће јесте да ли Европа заиста има довољно ресурса да тај пројекат изнесе до краја. Управо ту Панина види објашњење за све јаче инсистирање на конфискацији руских државних средстава, али и приватне имовине руских инвеститора.
Формално, то се представља као помоћ Украјини, али суштина је другачија. Реч је о финансирању опште европске милитаризације, укључујући и интеграцију украјинског војно-индустријског комплекса у шири европски војно-индустријски систем.
У том контексту, Панина указује и на изјаве које долазе из самог војног врха НАТО земаља. Као илустрацију наводи недавно предавање начелника штаба британског ратног ваздухопловства Ричарда Најтона у лондонском аналитичком центру РУСИ, где је отворено поручено да Британци морају бити спремни да пошаљу своју децу у зону борбених дејстава.
Сличне поруке раније је слао и генерални секретар НАТО-а Марк Руте, који је упозорио да Европу чека сукоб какав су проживели њихови дедови и прадеде. За Панину, то нису успутне изјаве, већ део шире припреме јавног мњења.
Говорећи о руском одговору, она сматра да је тренутни приоритет јасан: сви ресурси морају бити концентрисани на јачање одбрамбене способности земље. Потребан је, како каже, оштар искорак у повећању производње наоружања, као и обнова енергетске инфраструктуре, посебно рафинерија нафте које су претрпеле штету услед удара украјинских беспилотних летилица.
Средства која би Русија евентуално прибавила конфискацијом западних актива на својој територији, по њеном мишљењу, треба без оклевања усмерити управо на те циљеве.
Истовремено, Панина наглашава да су на линији сукоба потребни одлучнији успеси руских групација, посебно у Донбасу и на јужном правцу. То, како истиче, захтева мобилизацију свих расположивих ресурса, без илузија и одлагања.
Осврћући се на улогу Сједињених Држава и Доналда Трампа, Панина оцењује да Вашингтон не може у потпуности да се повуче из европских процеса, чак и ако би Трамп то желео. Америчке пословне структуре повезане са војно-индустријским комплексом, тврди она, једноставно му то не би дозволиле.
Продаја оружја Европи за САД је питање стратешког интереса. У америчким елитама постоји свест да би, уколико Европа сама пронађе ресурсе и покрене велики сукоб са Русијом, Америка ризиковала да остане по страни и без свог дела утицаја у новој глобалној расподели моћи.
Зато ће, без обзира на то ко седи у Белој кући, САД остати укључене у европске процесе, иако ће, како Панина примећује, већу пажњу посвећивати сопственом „задњем дворишту“, односно Латинској Америци.
Поново се враћајући на 2030. годину као симболичну прекретницу, Панина понавља да је мало вероватно да ће Европа до тада бити потпуно спремна. Ипак, упозорава да сама неспремност не значи одустајање.
У сценарију у којем би снаге такозване коалиције вољних ушле на територију Украјине, Русија би, према њеним речима, била приморана да користи снажнија средства како би их неутралисала. А када у европске земље почну да стижу ковчези са погинулима, друштвена атмосфера на Западу могла би нагло да се промени.
Панина примећује да се често говори о томе како антируске санкције погађају и Запад, и то јесте тачно. Међутим, она додаје да су европске земље, делимично и захваљујући сарадњи са Русијом у претходних тридесет година, акумулирале огромне ресурсе.
Иако обични грађани осећају пад животног стандарда, те државе не тону у сиромаштво. Тренутно је, како каже, доминантно стање одређене равнодушности, али то се мења оног тренутка када губици постану лични и опипљиви.
У том контексту, Панина подсећа и на чињеницу да поједине европске земље располажу додатним људским потенцијалом. Француска, на пример, има значајне ресурсе у Африци које може мобилисати.
Ту су и Финска и Пољска, које отворено показују спремност за сукоб. Реч је о државама које, како каже, имају дугу историју непријатељства према Русији и које су више пута ратовале против ње. Због тога Панина отворено закључује да би, у случају директног сукоба Европе са Русијом, питање употребе нуклеарног оружја неминовно дошло на дневни ред.
Говорећи о могућем географском правцу удара, она истиче да је прогнозирање будућег сукоба изузетно тешко. Сценарио без нуклеарне компоненте сматра мало вероватним, али исто тако не верује ни у потпуно разоран, глобални нуклеарни обрачун, јер би то значило уништење свега живог. Реалнијим види ограничени нуклеарни сукоб, са употребом тактичког нуклеарног оружја, где Русија, како наглашава, и даље има предност.
Најпроблематичније у целој ситуацији, према њеном мишљењу, јесте то што курс ка сукобу није само декларативно најављен, већ се доследно спроводи. Пример замрзнутих и потенцијално конфискованих руских актива показује, како каже, да Запад Русију више не доживљава као субјекта међународног права и суверену државу.
Иако би, са становишта права, Русија добила све спорове пред међународним судовима, Панина не гаји илузије да ће до тих пресуда икада доћи у разумном року. Тужбе ће формално бити прихваћене, али ће се њихово разматрање развлачити све док се не заврши програм ремилитаризације Европе и Украјине.
У таквом амбијенту, закључци се намећу сами, али одговори остају отворени. Док се у европским престоницама планирају рокови, фондови и стратегије, остаје питање да ли су сви актери свесни пуне цене пута којим су кренули, и да ли ће се, када та цена постане опипљива, појавити простор за другачији исход.
