Прођоше тако три дана од победе “краснаје револуције” у Србији, а од српског патријарха Порфирија ни трага ни гласа.
Нема га да се огласи, да честита победу деци која су у борби за правду и слободу крвавих табана препешачили Србији уздуж и попреко по неколико пута, носећи крстове, иконе и црквене заставе на челу колоне.
На том путу владике и свештеници по Србији затварали су им врата цркава и манастира, одбијале да им пруже преноћиште, све угледајући се на свог лидера, који их је у Кремљу, на канабету код Путина, назвао обојеним револуционарима иза којих стоје западни центри моћи, који би да затру српску културу и идентитет.
Једином који им је пружио конак, епископу Јустину, осветио се тако што га је прво дискредитовао пред црквеним судом, па разрешио дужности у Епархији жичкој, а на напослетку и пензионисао.
Добро, рећи ће неко, није он него црквени Сабор, али права је истина да је Порфирије од највишег тела СПЦ, уз саслужење сиве еминенције шифрованог имена, који се представља као Иринеј Бачки, направио исто оно што је Вучић направио од државе – своје мало приватно певачко друштво, чији чланови уместо кравате носе мантије и возе аудије.
Својим чињењем, двосмисленом и релативизирајућом реториком, а још више нечињењем, омрзао је цркву већем делу Србије, коме се није допало да духовни отац једног народа дозвољава да поједине владике њихову децу називају усташама, страним плаћеницима, и да ћутањем, које је у његовом случају звучало као одобравање и аминовање, испрати сатирање српске младости и будућности по улицама, трговима и бајбоканама.
А довољна је била само једна његова реч па да полицајцу стане кост у грлу, да му задрхти рука док диже пендрек на средњошколца од 15 година који немоћан лежи на бетону.
Довољан је био један његов гест, па да се ситуација промени, смири, да се не пролива крв и не ломе вилице и померају бубрези. Као кад је ономад блаженопочивши патријарх Павле провео светосавске литије кроз полицијски кордон у Коларчевој.
Али од Порфирија нисмо видели ни речи ни дела. Само ћутање…и тај цинични осмех.
Његов учинак као чувара трона Светог Саве је, благо речено – катастрофалан. У протеклих је десет година Порфирије отерао из цркве више људи него што су Турци исламизовали за 5 векова.
Претворио је цркву у ћаци предузеће, које са криминалним режимом прави дилове, зида станове и руши образовни систем земље, правећи паралелни универзитет у јеку највеће побуне студената и њихових професора, не у Србији, већ у целом свету.
Сада, када су ти и такви студенти и професори однели величанствену победу, Порфирије Перић не може више да буде патријарх народу чија га већина сматра недостојним тог звања.
Знам, рећи ће неко: Патријарха не бира народ, црква није држава, има своје каноне и правила, функција патријарха није смењива, итд.
Ја и не мислим да неко треба да га смењује.
Треба сам да оде, ако му је стало до цркве и православља као што често истиче. Да се повуче, пензионише, нађе себи лепу келију у неком манастиру, где ће се често исповедати.
Уједно би тим чином демантовао зле гласине које кажу како му је световни живот много дражи од духовног, те да му монашки типик никад мио није био.
Било би лепше за све, па и за њега, да га памтимо као монаха и покајника него као патријарха коме је народ окретао леђа на улици.
Антоније Ковачевић, Сербиантимес
