Прочитај ми чланакЕкономиста и бивши грчки министар финансија Јанис Варуфакис пише да је 2025. година била преломна – и да то није никакво изненађење. Како подсећа, још пре десет година је са сарадницима знао да ће до тога доћи, због чега је њихов политички покрет добио име ДиЕМ25. Број 25 није био случајан: означавао је годину у којој ће Европа, неуспешна у покушају да се демократизује, склизнути у ксенофобију, економску стагнацију, растућу неједнакост, неофашизам, репресију државе и ратно хушкање.
Због тога је, каже Варуфакис, ДиЕМ25 и основан – не из таштине и не зато што су веровали да ће успети да спасу Европску унију. Права идеја била је да се створи транснационални покрет радикалних прогресиваца који ће бити спремни да „скупе парчиће Европе“ када је њени владари разбију о стене. По његовим речима, тај тренутак је сада.
Чак и они који су предвидели да ће политика штедње за већину, уз истовремено „штампање новца“ за банке и крупни капитал, произвести постмодерну верзију тридесетих година прошлог века, данас су затечени размерама ратне хистерије која, како каже, трује европску јавност.
Наводи низ примера: немачки министар одбране Борис Писторијус поручио је да смо „већ имали последње лето мира“, док је немачка влада лансирала апликацију која грађанима показује где им је најближи бункер.
Генерални секретар НАТО Марк Руте изјавио је да смо „следећа мета Русије“ и да се Европа мора припремити за рат размера какве су доживљавали наши дедови и прадеде. Британски начелник генералштаба позвао је „синове и кћери“ да буду спремни да ратују, док је француски генерал Фабијен Мандон говорио о потреби да се Французи припреме „да губе своју децу и економски трпе због приоритета војне производње“.
Варуфакис посебно критикује шефицу европске спољне и безбедносне политике Кају Калас, бившу естонску премијерку, која је – по његовом мишљењу – отишла најдаље у ревизији историје, тврдећи да Русија никада није била нападнута од стране европске силе, „као да Хитлер и Операција Барбароса никада нису постојали“.
Он подсећа да је ДиЕМ25 све то предвидео: након финансијског слома 2008, који назива „нашом генерацијском 1929“, политика штедње и финансијског спасавања елита морала је довести до велике стагнације, раста национализма и нестанка илузије о мирној, цивилизованој Европи. Таква Европа, тврди он, окреће се против сопствених грађана и очајнички тражи непријатеље ван својих граница.
Од 2016. ДиЕМ25 је, каже Варуфакис, нудио другачији пут – Зелени нови договор за Европу. Иако покрет није имао изборни успех, тај план и даље види као „пут којим Европа није кренула“, јер то није одговарало интересима олигархије која њоме управља.
Три снажна ударца
Варуфакис пише да је 2025. година била тренутак у коме су, како каже, „све илузије морале да се разбију“.
„Пређимо одмах на 2025. годину – годину за коју је ДиЕМ25 упозоравао да ће разбити све илузије, годину распада финансијске, политичке, геостратешке и етичке фасаде Европске уније“, наводи он. Додаје да та година „није разочарала – напротив, показала се још погубнијом него што смо ми у ДиЕМ25 предвиђали“. А како је до тога дошло? „Тако што је донела три снажна ударца која су променила све“.
Први ударац био је, према Варуфакису, исход рата у Украјини. „Први ударац био је то што је Русија добила рат у Украјини над обједињеним европским руководством“, пише он, оптужујући европске лидере да су се „идиотски, само реторички, обавезали на украјинску победу, иако нису били спремни ни да је финансирају, а камоли да пошаљу трупе како би је обезбедили“.
Последица тога је, истиче, потпуна разголићеност европске политике: „Европа је сада разоткривена као самопреварена жртва сопствене охолости“. Да би остварили победу над Русијом којој су тежили, лидери ЕУ морали су да одобре потрошњу коју су сматрали политички и фискално неприхватљивом. Уместо тога, донели су, како Варуфакис пише, „најгору могућу стратегију – и за Украјину и за Европу“.
Та стратегија сводила се на „слање тек толико војне опреме Украјини да се крварење продужи, али да се ток рата не промени“. Прави мотив, наглашава он, није била брига за Украјину: „Без икакве стварне бриге за Украјину или њен народ, Европа се кладила на бесконачан рат у Украјини“, јер је он требало да послужи као оправдање за једину преосталу стратегију раста. Варуфакис ту стратегију назива „војним кејнзијанизмом“, односно последњим очајничким покушајем да се заустави деиндустријализација Европе. „И тај план је сада у рушевинама“, закључује.
Други ударац био је, по његовим речима, пораз Запада у економском и технолошком сукобу са Кином. „Други ударац био је то што је Кина победила у трговинском и технолошком рату против Сједињених Америчких Држава“, пише Варуфакис, указујући на кинески монопол над ретким земним елементима и мобилизацију читавог друштва кроз „систем целе нације“ у циљу технолошке самодовољности.
Европа је, како наводи, послушно увела санкције Кини по налогу Беле куће, али је завршила са „најгором могућом комбинацијом“: све више је искључена са уносног кинеског тржишта за робу високе вредности, а истовремено није добила ниједну од великодушних субвенција и користи премештања производње које је нудио Бајденов, сада укинути, амерички Закон о смањењу инфлације. „Одлуком да делује као стратешки подизвођач Сједињених Држава, Европска унија је убрзала сопствену деиндустријализацију“, пише Варуфакис. То, додаје, „није био пораз у трговинском рату, већ геополитички шах-мат“, у којем се Европа појавила само као „пијун на страни губитника“.
Трећи ударац био је, према његовој оцени, начин на који је Доналд Трамп добио царински рат против Европске уније. Варуфакис описује састанак у Шкотској, на једном од Трампових голф-терена, као пажљиво режиран догађај осмишљен да максимално понизи председницу Европске комисије. После тог састанка, пише он, Урсула фон дер Лајен је „једва успевала да документ о предаји представи као ‘историјски споразум’“.
Последице су биле драматичне: царине на европски извоз у САД скочиле су са 0,5 одсто на 15 одсто, а у појединим случајевима на 25 па чак и 50 одсто. Дугогодишње царине ЕУ на амерички извоз су укинуте. Уз то, Фон дер Лајен се обавезала на 700 милијарди долара европских улагања у америчку индустрију, на америчком тлу. Тај новац, наглашава Варуфакис, може доћи само „преусмеравањем, пре свега немачких инвестиција, у хемијске фабрике у Тексасу и фабрике аутомобила у Охају“.
„Ово је било више од лошег споразума“, пише Варуфакис. „Био је то без преседана уговор колонијалног типа о извлачењу капитала“, којим се формализује прелазак Европе „из индустријског конкурента у положај молиоца и поданика“.
На крају, он повезује сва три удара у једну целину: „Ова три шока чине синергијску трилогију“. Пораз у Украјини разоткрио је стратешке слепе тачке Европе и пробушио пројекат војног кејнзијанизма. Трампово попуштање кинеском председнику Си Ђинпингу покренуло је талас кинеског извоза ка ЕУ. А „рекетирање у Шкотској“, како га Варуфакис описује, коштало је Европу њеног нагомиланог капитала и „сваке преостале наде у равноправност“.
Арена два велика играча
Свет се претвара у арену два велика играча, док ЕУ и Велика Британија лутају без правца. У том новом, хладнијем поретку, европске елите су, како тврди, спремне да разоре оно мало друштвеног ткива које је остало како би спасиле себе.
„Хушкаће на рат до изнемоглости. Демонизоваће сваког странца који нема новац. Користиће штедњу да нас заваде међусобно. Користиће страх, мржњу и ауторитарне мере да ућуткају отпор“, упозорава Варуфакис.
Он додаје да смо већ видели спремност европских лидера да подрже ратове, да буду саучесници у „никад окончаном геноциду над палестинским народом“, али и да понижавају мигранте и азиланте.
Зато поставља питање: ако не сада – када? И шта да се ради? Његов одговор је једноставан: отпор. Подсећа на палестинску поруку да је „отпор – постојање“, и да само постојање може бити чин отпора.
Варуфакис закључује да решења постоје – од зелених инвестиција и квалитетних радних места до демократизације новца и рада – али да ће владајуће елите радије пустити планету да изгори него то допустити. Зато је, по њему, први корак јасан: отпор, па опет отпор. Тек тада, пише, можемо поново заслужити право да сањамо будућност којој се вреди радовати.
