Прочитај ми чланакДецембра прошле године амерички секретар за одбрану Пит Хегсет представио је Националну стратегију одбране актуелне администрације, тврдећи да је председник Доналд Трамп прави наследник стратегије бившег председника Роналда Регана засноване на концепту „мир кроз снагу“.
Кључни део те стратегије, према Хегсету, била је Вајнбергерова доктрина која је утврђивала принципе када и како САД смеју да употребе војну силу.
Он је тада тврдио да је јунска операција „Миднигхт Хаммер“ против Ирана била „пример из уџбеника“ те доктрине, те да су у нападима „уништили ирански нуклеарни програм“, подсећа Иво Далдер, бивши амерички амбасадор при НАТО-у у анализи за Политицо.
Али шта је са тренутним ратом против Ирана? Да ли Операција „Епиц Фурy“ такође задовољава Вајнбергерове принципе?
Хегсету би засигурно било тешко да то докаже а за Трампа то би могло коначно да значи проблеме.
У говору из новембра 1984. тадашњи секретар за одбрану Каспар Вајнбергер изнео је шест принципа за војну ангажованост, који су у многим аспектима произашли из лекција научених током катастрофалне експедиције у Либану те године и неуспеха у Вијетнаму деценију раније.
Ништа чудно али Трампов рат против Ирана не испуњава готово ниједан од њих.
Прво, Вајнбергер је рекао да се сила сме користити само ако је у питању витални национални интерес. И док Ираном можда влада режим који је акумулирао огроман арсенал балистичких ракета, спроводио нуклеарни програм САД су са овим режимом живеле готово пола века.
Штавише, Техеран је данас слабији него што је био деценијама пре. Његова економија је у расулу, његови прокси су уништени од стране Израела, а савезници у Сирији су избачени.
Листа се ту не завршава: његов нуклеарни програм је закопан дубоко под земљом након прошлогодишње израелско-америчке кампање бомбардовања, залихе ракета се смањују, производни погони су оштећени, војска не може да делује ван граница а морнарица је скоро искључиво приобална флота.
Дакле, иако би крај иранског режима био добра ствар, тешко је тврдити да је Техеран, ослабљен ратом, санкцијама и лошим управљањем, представљао довољну претњу виталним националним интересима САД да би се оправдао превентивни рат.
Затим долазе други, трећи и четврти Вајнбергерови принципи – да пре него што одлучи да употреби силу, САД морају имати јасно дефинисане циљеве, бити потпуно посвећене њиховом остваривању и распоредити довољну силу да то заиста постигну. У случају Ирана, проблем постоји у сва три аспекта.
На пример, Трамп и његови сарадници наводили су многе различите циљеве: свргавање режима, осигурање да Иран никада не поседује нуклеарно оружје, уништење ракетних капацитета земље, пораз морнарице, окончање подршке прокси снагама и тероризму, освету за претходне нападе у којима су погинули Американци, као и осигурање да Иран никада не може пројицирати силу ван својих граница.
Све ово представља огроман изазов, благо речено. Промена режима, на пример, тешко се може постићи само из ваздуха, а чини се да Вашингтон нема намеру да распореди копнене трупе како би свргнуо ирански режим, одржао ред и помогао новом режиму да преузме власт.
Иако ваздушна сила може много да учини у кратком року за деградацију и уништење нуклеарног програма, ракетних капацитета и војске, то су само средства за постизање циља.
Који би политички циљ био постигнут ефективним разоружавањем Ирана? Шта би за САД представљало успех? И колико силе би било потребно да се то оствари? О овоме су администрација и председник ћутали.
Коначно, долазимо до последња два Вајнбергерова принципа, која су најзахтевнија, али и најважнија у једној демократији: Први међу њима је имати „разумну сигурност“ да јавност и Конгрес подржавају планирану акцију.
У овом случају, администрација то чак није ни покушала. У свом говору о стању нације само неколико дана пре него што је кренуо у рат Трамп је од својих 108 минута говора Ирану посветио само три. Истакао је да Иран треба да изговори „тајне речи“ да никада неће стећи нуклеарно оружје – речи које изговара деценијама – али никада није изнео јавности аргумент за рат како би се то или било који други циљ постигао.
Такође, за разлику од двојице својих претходника из Републиканске странке, који су у последњих 30 година такође започињали ратове на Блиском истоку – Џорџ В. Буш Старији и Џорџ Буш Млађи – Трамп није тражио подршку Конгреса. Напротив, он је Конгрес потпуно игнорисао, упркос његовој уставној улози да прогласи рат.
Затим долази шести и најочигледнији Вајнбергеров принцип: рат би требало да буде последње средство. А оно што се сада одвија, свакако није то.
Два пута су САД водиле директне и индиректне преговоре са Ираном око његовог нуклеарног програма, а два пута је Трамп одлучио да крене у рат уместо да провери да ли је споразум могућ.
Штавише, преговарачки тим САД састојао се од двојице предузетника блиских председнику – његовог зета Џареда Кушнера и специјалног изасланика Стива Виткофа од којих обојица мало знају о сложеностима нуклеарног оружја и програма.
На пример, само неколико дана пре преговора, Виткоф је за Фоx Неwс рекао да је Иран „седмицу удаљен“ од прављења „индустријског материјала за бомбе“ док је у стварности Иран био потпуно неспособан да обогати било који свој уранијум, јер је материјал закопан дубоко под земљом и нема доказа да су постојали оперативне центрифуге за обогаћивање.
Виткоф је такође тврдио да је Иран сугерисао да поседује довољно нуклеарног материјала за прављење 11 бомби и да је тај податак био скривен од инспектора.
Међутим, Међународна агенција за атомску енергију (ИАЕА), одговорна за верификацију нуклеарних активности, била је добро упозната са тачном количином обогаћеног уранијума у Ирану након што је Трамп раскинуо последњи нуклеарни споразум 2018.
Истина је да Иран није био ни приближно спреман да направи нуклеарно оружје. Није имао капацитет да изгради ракету дугог домета која би могла погодити САД још много година. Није имао намеру да први нападне америчке снаге на Блиском истоку. Постојали су и други начини да се реше ове дугорочне претње.
Трампова одлука да крене у рат није била последње средство – била је то опасна коцка, верујући да сила може постићи оно што дипломатија није могла, и потпуно је била у супротности са Вајнбергеровом доктрином коју је Хегсет представљао као водич администрације.
Наравно, као и свака коцка, све се то можда и исплати. Али много је вероватније да ће завршити лоше, са новим иранским режимом који ће бити још одлучнији да се освети. Ако се то догоди, цена за Трампа биће огромна.
Баш као што је Буш платио високу цену за своју авантуру у Ираку, а Трампов претходник Џо Бајден скупо платио хаотично повлачење из Авганистана, постојаће висока политичка цена за ову непотребну и опасну коцку када дође новембар, закључује Далдер.
