Pročitaj mi članakU svetu gde se ljudi menjaju kao oblici u ogledalu, gde se ličnosti razlivaju i ulivaju u tuđe sudove, pojavio se čovek bez sopstvenog oblika. Zvali su ga Tečni. Njegova priroda bila je da bude ono što drugi očekuju - ogledalo za tuđe želje, prazna posuda koja uvek nađe novi sadržaj. Ali iza te prilagodljivosti krila se praznina koja guta i njega i sve oko njega.
Ево преписао сам ти текст ћирилицом:
Звали су га Течни.
Међу лоповима је био лопов. Међу сликарима сликар. Међу песницима песник. Није се гадио ни једне странке, све су биле његове.
Није било посуде у коју га ниси могао усути. И одмах је комплетно његово биће добијало облик те посуде.
Са десничарима десничар.
Са левичарима убеђени левичар.
Анационалан и велики националиста.
Био је свачији познаник и ничији пријатељ.
Делио је исте ставове са свима са којим је седео.
Био је један од оних лажова који лажући и верујући у лаж своју престају поштовати и себе и друге, како би рекао старац Зосима.
Лутајући Кнезом видео је бедно обученог сликара који је усред зиме, дрхтећи, продавао акрилком рађене слике на улици.
Тада је одлучио да постане сликар.
Одвео је на ручак смрзнутог сликара и поклонио му војнички шињел купљен на војном отпаду, офарбан у црно и са замењеним дугмадима.
„Реновирао“ је тада, представљајући се као грађевински предузимач, стан неким Србима из Канаде пореклом из Босне.
Узео је већи део новца али му није падало на памет да ради.
Нити се у то разумео.
„Слушај, Ликовно, ја ћу се од сада бринути о твојој судбини!“
Ликовно. Тако је крстио сликара.
Материјал му је набавио обилазећи атељеа по Старом сајмишту, представљајући се као сиромашни сликар којем су боје при крају. Који нема ни хартије ни платна. Набавио је францужицу и убрзо се уселио у један напуштени атеље чији је власник давно отишао за Париз.
За то време, пресрећан што је нашао покровитеља и што ће зиму провести на сувом и сит, Ликовно је сликао.
Све слике Течни је носио у свој атеље на Сајмишту.
Течни је почео да обилази галерије, да долази на отварања изложби и упознаје новинаре.
Обeћавао им је све и свашта само да се дочепа медија.
Позивао да га посете код њега у атељеу.
Понудио своје услуге служби. Да сазнају о чему се то по атељеима прича.
Омиљена мета су му биле прецвале новинарке којима је љубио руку.
Ухватио би већ зборaну руку и дискретно лизнуо врхом језика између палца и кажипрста.
„Ја презирем штафелајно сликарство“, рекла му је једна дама из високог друштва. „Волим концептуализам и перформансе. То је сад ин.“
Течни је упијао сваку њену реч.
И већ сутрадан направио своју прву концептуалну слику.
Распитао се мало по Сајмишту о перформансима, отишао у бивши биоскоп „Балкан“.
Ту почиње његов успон степеницама славе.
Прихватили су га као својег сликари концептуалисти.
За кило вињака купио је диплому сарајевске Ликовне академије.
Постао другосрбијанац.
Финансирање позивница и њихову поделу по Кругу двојке преузела је на себе једна невладина организација.
На изложби и перформансу младог сликара концептуалисте „пореклом из несрећног Сарајева“, који је презирао „републику Шумску као геноцидну творевину“, појавили су се сви независни медији.
У своје име убацио је „Де Мишел“ и спремно одговарао на сва питања као сликар прогоњен због својих уметничких и политичких ставова.
И сам поверовао у то да је несхваћени геније.
А на Ликовно је сасвим заборавио.
Сетио га се тек кад су се појавили Романијци којима је узео новац за реновирање стана. Који су Ликовно избацили на улицу.
Уз помоћ његових фотографија у новинама успели да га пронађу.
Тукли су га либелом коју је заборавио у стану толико да је завршио у болници.
Кривац је био ненародни режим. Кад је изашао из болнице затражио је политички азил у Немачкој, под покровитељством хуманитарног фонда.
Постао славан.
Чујем да ће ускоро имати перформанс у „Балкану“.
Финансираће га пријатељи које је стекао делећи са њима исте политичке ставове.
Мишел Де Теч.
