Pročitaj mi članakU svetu gde se ljudi menjaju kao oblici u ogledalu, gde se ličnosti razlivaju i ulivaju u tuđe sudove, pojavio se čovek bez sopstvenog oblika. Zvali su ga Tečni. Njegova priroda bila je da bude ono što drugi očekuju - ogledalo za tuđe želje, prazna posuda koja uvek nađe novi sadržaj. Ali iza te prilagodljivosti krila se praznina koja guta i njega i sve oko njega.
Zvali su ga Tečni.
Među lopovima je bio lopov. Među slikarima slikar. Među pesnicima pesnik. Nije se gadio ni jedne stranke, sve su bile njegove.
Nije bilo posude u koju ga nisi mogao usuti. I odmah je kompletno njegovo biće dobijalo oblik te posude.
Sa desničarima desničar.
Sa levičarima ubeđeni levičar.
Anacionalan i veliki nacionalista.
Bio je svačiji poznanik i ničiji prijatelj.
Delio je iste stavove sa svima sa kojim je sedeo.
Bio je jedan od onih lažova koji lažući i verujući u laž svoju prestaju poštovati i sebe i druge, kako bi rekao starac Zosima.
Lutajući Knezom video je bedno obučenog slikara koji je usred zime, drhteći, prodavao akrilkom rađene slike na ulici.
Tada je odlučio da postane slikar.
Odveo je na ručak smrznutog slikara i poklonio mu vojnički šinjel kupljen na vojnom otpadu, ofarban u crno i sa zamenjenim dugmadima.
„Renovirao“ je tada, predstavljajući se kao građevinski preduzimač, stan nekim Srbima iz Kanade poreklom iz Bosne.
Uzeo je veći deo novca ali mu nije padalo na pamet da radi.
Niti se u to razumeo.
„Slušaj, Likovno, ja ću se od sada brinuti o tvojoj sudbini!“
Likovno. Tako je krstio slikara.
Materijal mu je nabavio obilazeći ateljea po Starom sajmištu, predstavljajući se kao siromašni slikar kojem su boje pri kraju. Koji nema ni hartije ni platna. Nabavio je francužicu i ubrzo se uselio u jedan napušteni atelje čiji je vlasnik davno otišao za Pariz.
Za to vreme, presrećan što je našao pokrovitelja i što će zimu provesti na suvom i sit, Likovno je slikao.
Sve slike Tečni je nosio u svoj atelje na Sajmištu.
Tečni je počeo da obilazi galerije, da dolazi na otvaranja izložbi i upoznaje novinare.
Obećavao im je sve i svašta samo da se dočepa medija.
Pozivao da ga posete kod njega u ateljeu.
Ponudio svoje usluge službi. Da saznaju o čemu se to po ateljeima priča.
Omiljena meta su mu bile precvale novinarke kojima je ljubio ruku.
Uhvatio bi već zboranu ruku i diskretno liznuo vrhom jezika između palca i kažiprsta.
„Ja prezirem štafelajno slikarstvo“, rekla mu je jedna dama iz visokog društva. „Volim konceptualizam i performanse. To je sad in.“
Tečni je upijao svaku njenu reč.
I već sutradan napravio svoju prvu konceptualnu sliku.
Raspitao se malo po Sajmištu o performansima, otišao u bivši bioskop „Balkan“.
Tu počinje njegov uspon stepenicama slave.
Prihvatili su ga kao svojeg slikari konceptualisti.
Za kilo vinjaka kupio je diplomu sarajevske Likovne akademije.
Postao drugosrbijanac.
Finansiranje pozivnica i njihovu podelu po Krugu dvojke preuzela je na sebe jedna nevladina organizacija.
Na izložbi i performansu mladog slikara konceptualiste „poreklom iz nesrećnog Sarajeva“, koji je prezirao „republiku Šumsku kao genocidnu tvorevinu“, pojavili su se svi nezavisni mediji.
U svoje ime ubacio je „De Mišel“ i spremno odgovarao na sva pitanja kao slikar progonjen zbog svojih umetničkih i političkih stavova.
I sam poverovao u to da je neshvaćeni genije.
A na Likovno je sasvim zaboravio.
Setio ga se tek kad su se pojavili Romanijci kojima je uzeo novac za renoviranje stana. Koji su Likovno izbacili na ulicu.
Uz pomoć njegovih fotografija u novinama uspeli da ga pronađu.
Tukli su ga libelom koju je zaboravio u stanu toliko da je završio u bolnici.
Krivac je bio nenarodni režim. Kad je izašao iz bolnice zatražio je politički azil u Nemačkoj, pod pokroviteljstvom humanitarnog fonda.
Postao slavan.
Čujem da će uskoro imati performans u „Balkanu“.
Finansiraće ga prijatelji koje je stekao deleći sa njima iste političke stavove.
Mišel De Teč.
