Podešavanja / Settings

Odmah poslije protesta u Banjaluci Savez za promjene je organizovao „protestnu“ konferenciju za medije u Beogradu, prije svega zato što u „matici“ pogrešno povezuju Dodika na vlasti sa opstankom Republike Srpske. U pravu su, takva identifikacija u „matici“ zaista postoji, ali i ako nije sasvim tačna, nije nimalo slučajna. Kao što nije ni sasvim proizvoljna identifikacija opozicije sa bošnjačkim i inostranim zagovornicima unitarne BiH u koju će se mic po mic utopiti Republika Srpska. Da odgovarajuća percepcija, kako vlasti, tako i opozicije, postoji i na terenu, pokazao je ishod masovnih okupljanja u Parku i na Trgu u Banjaluci.

Da li “pad američke moći” može dovesti do moralnog oporavka SAD? U opširnom intervjuu koji je početkom marta dao magazinu “Atlantik”, Obama je rekao da je “akcija u Libiji bila greška”, da je “Ukrajina bliža Rusiji nego SAD”, da “SAD ne mogu da intervenišu svugdje po svijetu”… Mnogi ove riječi tumače samo kao pokušaj nobelovca za mir da po završetku drugog mandata ne bude zapamćen kao jedan od najratobornijih predsjednik SAD, koji je napao 16 zemalja. Zaboravilo se, međutim, da je pod ranijim administracijama Amerika bila još agresivnija…

Vlasti Republike Srpske ne odustaju od referenduma o sudu i Tužilaštvu, ali će pre svega građani odlučivati o Danu Republike Srpske. Spoljni pritisci na Republiku Srpsku su toliki da bi jedan od zahteva uskoro mogao da bude i promena njenog imena, smatra profesor Nenad Kecmanović.

Otkako je Narodna skupština Republike Srpske donijela odluku o zakazivanju referenduma o vraćanju jedne od otetih entitetskih nadležnosti, nastala je velika zabrinutost među evroatlantskim saveznicima. Paradoksalno, baš među onima koji su garantovali primjenu Dejtonskog sporazuma, i to upravo onakvog kakav su krajem ’95 u Parizu svečano potpisali Klinton, Kol, Mejdžor, Širak i dr. U podizanju temperature prednjači visoki predstavnik Valentin Incko, koji je pozvao vlasti u Srpskoj da “odustanu od referenduma i odstupe sa ruba provalije”.

„Bila je Škotska, na redu je Katalonija, neka se pripremi Srpska“. Takav i slični provokativni naslovi u medijima počeli su da izlaze iz sjenke izbjegličke krize. Iako se u sva tri slučaja radi o neposrednom izjašnjavanju naroda, analogija između prva dva i trećeg referenduma na tome se i završava.

Kada za nedelju dana u Beograd dođe Bakir Izetbegović, sa neizbežnim izvinjenjem za incident u Srebrenici, stepen bošnjačkog nezadovoljstva biće za oktavu viši

Britanska rezolucija o Srebrenici i prateći zapleti prava su slika i prilika savremene BiH, ali i svih onih koji je uže, šire i najšire okružuju. A bilo je tako lijepo počelo, u skladu sa preporukama „međunarodne zajednice“ balkanskim liderima…

I dalje ne odustaju od osam hiljada u Srebrenici, iako se u Hagu operiše sa četiri, a u jedino validnim forenzičkim nalazima manje od upola. Kao da i hiljadu i dvjesto dokazanih žrtava nije dovoljno stravično!

„Balkan je tinjajuća vatra (…) Najveći problem su tri države koje ne funkcionišu: Makedonija i BiH, a iza njih je Kosovo (…) Makedonija ima slabu državu, vojsku i policiju, a grčki nacionalizam joj ne da u NATO koji bi blokirao sve ove igre (…)

Pri velikom broju dramatičnih sukoba u svetu, američki protektorat je, reklo bi se, više zainteresovan da Bosna ostane mirna u zamrznutom konfliktu nego da se nasilnom centralizacijom i unitarizacijom priprema za nemačku EU.

Bilo bi krajnje vreme da Bošnjaci prestanu da se uvlače onima koji su ih već toliko puta navukli

A neuporedivo više onih kojima je današnje Sarajevo jedan normalan muslimanski grad u kome, kao i u većini maloazijskih i bliskoistočnih gradova, dominiraju suniti, ima dosta vehabija, nešto šiita i zanemarljiva manjina od pet odsto hrišćana, koji u miru malo kome smetaju, ali kada se zakuva, prvi nastradaju.

Zato je Ganić, primajući odlikovanje, dodao i to da „podržava Hrvatsku da blokira ulazak Srbije u EU”, a njegov zagrebački domaćin je to znakovito oćutao.

Da je tako, odnosno da Džonatan Mur zapravo ne misli ni na drugu nego na treću Republiku Srpsku, svedoči već njegova naredna rečenica:

Mada se malo mijenja, uvijek me iznova začudi drugosrbijansko viđenje Bosne i Srpske u njoj. Prema protagonistima ove orijentacije, prekodrinski sunarodnici i njihova Republika predstavljaju relikt Miloševićeve politike, kojeg postmiloševićevski lideri u Srbiji ni deceniju i po nakon 5. oktobra 2000. nisu u stanju da se riješe.

U BiH nema ni islamskog terorizma ni islamofobije zato što nema ni multikulturne integracije.

Zločin islamskih terorista u Francuskoj je digao Evropu na noge. Ali, i prije toga smo čitali o nekim ružnim pojavama u SAD i Njemačkoj. Svjetsku supersilu i evropsku vodeću zemlju zahvatile su pojave masovne rasne i vjerske mržnje sa provalama nasilja, a o gaženju ljudskih prava da i ne govorimo.

Bio je to zapravo samo nastavak ratne priče u kojoj je Brisel pokretao mirovne inicijative, a Vašington ih sistematski sabotirao.

У петак се није радило јер се навршила још једна годишњица Дејтонског споразума. И увијек се изнова питам шта се тог дана заправо обиљежава у Републици Српској. Једино је неспорно да је то окончање рата у БиХ, и сасвим је природно да се првог дана мира и данас са радошћу сјећају грађани оба ентитета, као […]

Najprije da kažem, ako možda još ima onih koji ne znaju, da su izvjesni Haris Pleho i Rasim Smajić izabrani u Skupštinu kantona Sarajevo kao predstavnici srpskog naroda i da će, s obzirom na deficit Srba u Federaciji, automatski biti delegirani i u Dom naroda Skupštine BiH.