За оживљавањем антисрпских омраза, као фактором унутрашњег збијања редова, власти у бившим републикама и данас радо посежу.

„Србија је и даље главни проблем Балкана. Рушитељ Југославије, oкупатор БиХ”, изјавио је члан ратног председништва БиХ Ејуб Ганић, приликом уручења високог хрватског одличја из руку одлазећег председника Иве Јосиповића.

Од иначе одмереног Јосиповића то се могло схватити и као особна љутња: Шешељево подсећања хрватских бирача да је његов тата партизан Анте стрељао усташе, можда му је узело одлучујуће проценте у тесном надметању с новом председницом. Као што је и код Ганића разумљив лични јал: потерница Србије због сумње за злочин у Добровољачкој плаши га да обиђе родну Рашку.

Међутим, не ради се само о приватној пизми бивших политичара. Из Јосиповићевог табора дошла је и залудна хашка оптужба Србије за геноцид, па бесмислен захтев за враћање Шешеља у затвор у Шевенингену, па демонстративно одсуство Милановића на београдском самиту са Кинезима. Из Ганићевог табора је, опет, стигла изјава млађег Изетбеговића да су „све невоље за Босну увек долазиле из Београда”, која се надовезује на изјаву бабе му Алије да ће „Босна бити мирна тек када Србија постане довољно слаба”. А ту су и напади на Србију који долазе из Македоније и Црне Горе, углавном преко прогона свештеника Српске православне цркве. Откуда тај говор мржње према Србији и Београду?

О АУТОРУ

Ненад Кецмановић је српски политолог, политички аналитичар, социолог, доктор и професор политичких наука, публициста, те члан Сената Републике Српске.

Београд јесте био главни град СФРЈ и Србије, а Срби већина у ЈНА. Али ЈНА није ратовала с Македонијом ни Србија са Црном Гором. Са Словенијом је то био оперетски рат у коме су више страдали маневарском муницијом наоружани војници ЈНА него локални територијалци. Хрватска је, уз помоћ САД и НАТО-а, на крају победила ВРСК, масовно протерала аутохтоне Србе и заокружила се у „авнојским границама”. Босна и Херцеговина је, против воље конститутивног српског народа, упркос подршци Србије, отргнута од Југославије.

У међувремену, све некадашње федералне републике су оствариле жељене националне државе и Србија се, уз силна извињења, прикључила њиховом међународном признању. Укратко, ако је нека република испала губитник у јаловом спасавању најпре СФРЈ, коју друге нису хтеле, а онда прекодринских Срба, које су друге малтретирале или запостављале, онда је то била Србија. Каже се да ко изгуби има право да се љути, а испада обрнуто: сви су нешто кивни на Србију и Београд.

У чему је проблем свих са Србијом и Београдом?

Пре свега, све те нове државе настале су у већем или мањем националистичком и сепаратистичком антагонизму према Југославији, у којој је Србија била својеврстан пијемонт, а Београд – престоница. За оживљавањем антисрпских омраза, као фактором унутрашњег збијања редова, власти у бившим републикама и данас радо посежу приликом социјалних криза и предизборних кампања.

Затим, све те ексјугословенске федералне јединице и данас имају нерешене проблеме с бројном аутохтоном српском популацијом, од имовине, држављанстава, пензија, до Српске православне цркве, језика, ћирилице, екавице и других мањинских права. Под спољним или унутрашњим притиском да их реше, мобилишу ветеране отаџбинског рата, удружења жртава, шовинистичку интелигенцију и патриотске медије у антисрпске кампање против Србије и Београда, као извора свих проблема.

Даље, вишегодишња стигматизација Србије и Срба од стране светске дипломатије и глобалних медија учинила је пљување по „агресорској земљи” и „геноцидном народу” поруком која и данас има сигурну прођу код најшире публике на Западу. „Вуковар” не треба доказивати, али „Олују” треба, и поред тога што су Туђманови брионски транскрипти ономад верификовани у Хагу. „Сребреницу” треба још мање, али сарајевску јаму „Казани” или „Возућу” тек треба, иако су џелати одавно идентификовани као међународни исламски терористи под заставом армије БиХ.

Напокон, међународни имиџ Србије на форсираном маршу на Брисел, вија Берлин, нешто се мења већ самом чињеницом да се западни политичари утркују у честиткама. Без обзира на то шта ми мислили и о тим честиткама, и о ЕУ, и о нашој перспективи у њој, у очима ексјугословенског комшилука, како оног који је већ унутра, тако и оног који вапи да уђе, то изазива завист. Србија, поготово „специјално везана” са Српском, а поготово двомилионски Београд представљају тржиште без конкуренције у окружењу. А то је оно што велике и богате чланице ЕУ понајвише интересује на Балкану.

Зато је Ганић, примајући одликовање, додао и то да „подржава Хрватску да блокира улазак Србије у ЕУ”, а његов загребачки домаћин је то знаковито оћутао.

(Политика.рс)

Oznake: Jugoslavija, Beograd, BiH, Nenad Kecmanović, Srbija, Hrvatska